Кућа Добрих Вести

Login

Софија Вељковић:Чувар корена својих предака

Оцените овај чланак
(10 гласова)

sofija1

         Испод великог бреста – записа, села Рујевице на обронцима планине Буковик, окружена несвакидашњом лепотом прстена планина Ртња, Озрена, Девице расла је Софија Вељковић уметник и педагог. Из живописног малог села Рујевица где је земља Руј, црвено-наранџасте боје гледала је она читаву сокобањску котлину, удишући здрав ваздух, упијајући мирисе и боје природе, слушајући цвркуте птица и жубор изворске воде. Испреплетано корење записа и мудре речи прадеде Михајла, од најранијег детињства везале су је за њен крај и порекло, а истовремено подстицале да упија знање и развија своје таленте, као што запис упија кишу и пушта дубоко, снажно корење - жиле живота.

                                                       sofija2

         Софији су играчке биле каменчићи, гранчице, лишће, цветови, земља, вода и ти делићи природе покретали су њену машту да испуни обећање прадеди Михајлу да ће учити и ићи даље. После основне школе напушта топли родитељски дом, своје село и одлази у Ниш где похађа Школу за примењену уметност' – сликарско-текстилни одсек. Вредно учи и савлађује технике различитих уметничких форми: сликарство, керамику, вајарство, бакропис, рад на кожи... и за време распуста похађа праксу у различитим фабрикама за израду текстила и других уметничких предмета. Са радошћу упознаје историју уметности и у својој младалачкој ведрини ствара своја прва дела.

 

         Када је завршила уметничку школу Софија, свесна да је тешко пронаћи место уметника у свом окружењу, уписује Вишу педагошку школу у Београду, одсек за уметничког педагога – наставника ликовног образовања. Још удаљенија од родне куће, млада и жељна знања, она развија свој уметнички потенцијал преко педагогије, враћајући се увек у мислима свом родном крају.

 

         Прво радно место као наставник ликовне културе добија у Босни и Херцеговини, у малом индустријском месту Лукавац, у близини Тузле, 1971. године. Пуне три године далеко од своје Рујевице у необичном окружењу где је морала да говори ијекавски, у огромној школи са великим бројем ђака, наставница Софија без обзира на притисак рада била је добро прихваћена и деца су давала сјајне резултате. Она им је преносила своје знање и будила код њих осећај за лепо развијајући њихове потенцијале. Током једног распуста, на захтев прадеде Михајла ваја његову бисту која и данас стоји на споменику као подсетник снаге и постојања једног прошлог времена, пуног поштовања, љубави и борбе за опстанак.

                                               sofija3

      

 

                                                                             sofija4

После Лукавца посао је води у Шумадију, у Прањане, од 1973 до 1976. године, где је у опуштенијем окружењу рад са децом био лакши, друштвени живот богатији, а мириси, звуци и боје ведрији.

       Након три године рада у Шумадији враћа се у свој родни крај, у Сокобању. За њу, све је ново и другачије; нови почетак, нови менталитет, нова деца. Пуних 29 година наставница Софија је радила са децом у Сокобањи. Иза њеног педагошког рада у који је уложила много радости и стваралачке енергије остали су бројни резултати, а један од најзначајнијих што је из Сокобање потекло и развило се више од 25 уметника из различитих генерација са завршеним уметничким школама и Академијама – „Сокобањски уметники вод“ на челу са наставницом Софијом Вељковић.

                                                      sofija5

       Окружена живописним бојама природе, музикалношћу српског језика и мелоса, осмесима и радозналим погледима ђака из разних генерација, она је децу уводила у све гране уметничког стваралаштва: сликање, вајање, керамика, дизајн употребних предмета, тако да су деца осликавала жардињере по Сокобањи, правила од коже цветове, осликавала керамику и стакло.

                            

sofija6

      

                                                                                  sofija7

 

Слала је дечије радове на домаће и међународне конкурсе, излагала их у оквиру Дечије недље у октобру, ван школе – у музеју, на улици, у библиотеци. Организовала је продајне изложбе ученичких радова, од чијих прихода се пружала помоћ деци и сиромашним породицама. Сарађивала је са њујоршким музејом дечије уметности – праћење развоја креативног стваралаштва деце из целог света – IACA. У Вашингтону, на великој изложби радова из музеја широм света, на једном паноу је било 6 радова ученика из Сокобање.

 

       У Њу Делхију, Индија, од 56.680 радова из 130 земаља ученик шестог разреда Радиша Миловановић освојио је сребрну медаљу на конкурсу за дечији цртеж. Богат и садржајан педагошки рад пун дивних сећања и остварења је иза наставнице Софије Вељковић.

 

 

  

 

 

       Њен самостални уметнички рад веома је богат и обилује мноштвом цртежа, илустрација, акварелима, сликама на стаклу и свили, и великим бројем вињета у многим књигама различитих аутора. За фабрику сувенира „14. Октобар“ радила је рељеф у бакру за жардињере и медаљоне, а од коже брошеве. Многи радови су били награђивани на међународним сајмовима.

 

 

 

 

       Последњих неколико година, осим што црта и слика, Софија пише и приче засноване на стварним догађајима везаним за корене својих предака и преплете њене прошлости. За хронику села Рујевица 2007. године написала је поглавље „Сећања“. Пише предговоре, поговоре, осврте и критике. Од 2018. године за „Соколово перо“ пише поезију, а такође црта вињете и илустрације. Преко 10 књига различитих аутора до сада је објављено са њеним радовима. Члан је многих покрајинских жирија за уметничко стваралаштво аматера.

                                                  sofija18

       „Идеје за даљи рад саме по себи дођу“, каже Софија. Сада је прожимају мисли да слика пејзаже и мисаоне композиције (игра, покрет) и жели да њени цртежи буду пуни преплета као да хоће њима да направи нераскидиву везу са њеном Рујевицом и старим брестом – записом, о коме пише у приповетци „Стари брест“:

               Изгледао је нестварно. Необично упадљивог стабла, огроман два века стар брест, доминирао је над сокобањском котлином. Великом разгранатом крошњом привлачио је погледе километрима удаљених људи. Жиле корена биле су му испреплетане занимљивом мрежом по широкој површини тла у хладовини, под којом су се евоцирале вековне животне успомене људи. Занимљиво је било посматрати птице окупљене на високим гранама бреста. Изгледале су као тачке у величини биберових зрнаца, или перлице нанизане на фину мрежу танких гранчица, када им јесен поскида лишће. Њихале су се под тежином птица у преплетима од гране на грану, мењајући скупине својих друштава уз цвркуте, крештања, грактања... Подсећале су на скупове људи када воде битне разговоре. ... Слеђивала се душа човека ... при сусретању кошаве и северца ... између Буковика и Ртња. Ублажавали су стрепње мештани досеткама, да је то музикална мелодија договора бреста са ветровима за прочишћавање ваздушног простора над околином. „Знају ветрови шта је потребно људима“, говорили су тада.

Вековни рујевички брест посечен је седамдесетих година. Прошле године, првог децембра, после пола века, Софијина комшиница Слађана Миловановић је на истом месту у присуству свештеника поново посадила брест – нови рујевички запис, на корену старог.

 

sofija19

               

 

       А данас је све другачије, данашња ситуација изазива промене у човеку мења се менталитет људи. Људи су збуњени и реакције су суздржане, а наш православни србин је навикао да се загрли, весели, игра, дружи...ускраћена је слобода живљења.

 

         Кућа добрих вести слави осам година од оснивања, уз све честитке сви верујемо да ће корени ове новинске куће бити разгранати и оставити иза себе много '' записа '' на радост свих нас и оних који долазе. ЖИВЕЛИ.  


Последњи пут измењено уторак, 15 септембар 2020 14:46
Марица Вулетић Наумовић

Марица Вулетић Наумовић


Рођена у Земуну 1962.године, када је снег био до крова куће и кроз тунел у снегу се пролазило до кућних врата. Добила је име по жељи старијег брата, који је највише волео бајку Ивица и Марица. Ивица је умро са 8 месеци, а Марица остала да се кроз живот бори са ,, вештицом “. По професији дипломирани драмски уметник – глумица; дипломирани позоришни и радио редитељ; редовни професор сценског покрета; ванредни професор позоришне и радио режије; домаћица, куварица, чистачица, по потреби молер, кројачица, сценограф, драматург, новинар, социјални радник, антрополог…
У души филантроп и хуманиста. Воли живот, људе, уметност, путовања, море, облаке, цвеће и нова сазнања. Члан неколико професионалних и стручних удружења. Осим у Београду, учила, живела и радила у Паризу, Цириху, Кардифу, Холстеброу, Венецији, Бања Луци, Требињу, Новом Саду... Гостовала на многим домаћим и међународним позоришним, филмским и студенстким фестивалима. Видела свет и радила са добрим и сјајним ствараоцима. Бивши студенти јој пишу из разних земаља и она се радује њиховим успесима. У браку већ 30. година са добрим и лепим човеком, једним од најцењенијих и најбољих антрополога на овим просторима. Мајка два принца који обећавају. Пријатељ деце, добрих људи и несрећних душа, увек спремна да саслуша и помогне. Преживела камен у бубрегу, трн у оку, менингитис, два порођаја, три карцинома, болове у души, а и даље воли живот и људе, и даје све од себе да се бори за доброту. Среће се, дружи и ствара са људима из различитих социјалних миљеа, различитих професија и дели са њима животна и професионална искуства.
Зато се отвореног срца и добре воље придружује ,,Кући добрих вести“, коју води добра душа Аги - Агнеза Трпковски и верује да ће под кровом ове куће заједно са Аги и њеним добрим сарадницима отворити врата још много добрих кућа и добрих душа које су у њима.
Та која верује то сам ја, Марица Вулетић Наумовић.

 

 

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија