Кућа Добрих Вести

Login

Благ реч – нова књига на заплањском дијалекту Негославе Станојевић

Оцените овај чланак
(12 гласова)

zaplanjanaslovnaНедавно је изашла из штампе нова књига на заплањском дијалекту, ''Благ реч'', Нишлијке Негославе Станојевић, рођене у селу Доњи Присјан које се налази у подножју Суве планине, у живописном крају Заплању, смештеном између Ниша, Лесковца , Власотинца и Бабушнице.

 

Пошто је својом првом књигом , ''Јоште чекам тај реч да ми рекне“, скренула пажњу јавности не само на заплањски говор, који је заједно са сврљишким заправо поддијалект тимочко-призренског дијалекта, већ и на читав овај пасиван и мало познат крај, Негослава Станојевић наставља да нас упознаје са менталитетом, обичајима, навикама, радостима и болима оно мало у родном крају преосталих Заплањаца. Овога пута наратор је Баба-Грозда, припадница најстарије генерације живих Заплањаца, код којих се још задржао изворни заплањски говор, без примеса стандардног говора, са њим измешаног у речнику млађих генерација.

 

''Баба-Грозда је типична заплањска старица која је рођена и умреће под тим небом, најплавијем од свих неба које је видела. Да је примила пензију потврђује оловком, а не кажипрстом умоченим у мастило, као многе њене вршњакиње. Прочитала је сву лектиру која јој је дошла у руке, од ретких књига своје школоване браће и оних које је куповала својој деци, до књига које је читала унуцима. У ситуацији је да бира између села и града. Њу деца нису оставила заборављену на родном прагу, којег се многи сете само кад дође време да се родитељском муком сакупљена летина пресели у њихове градске домове. Изабрала је село, бар док може ''на ноге''. Kад нема никог да јој назове добар дан, ''провреви сас мачку и сас пилетија'' – каже Негослава Станојевић - ''Презире проју, коприве, црн хлеб и качамак, који су јој 'одрали' црева док их је јела када је морала јер није имала избора. Лењивце, зле, глупе и недоказане не може очима да види. Поштује докторе, али не може да се начуди када је сеоски лекар три пута шаље на погрешан преглед јер не разуме шта му је специјалиста написао. Саветује само када је питају или бар пажљиво слушају. И то без околишања. Она има став и не може под старе дане да лаже само зато што се он некоме не свиђа.''

 

Ови статуси, цртице и приче из прошлости и свакодневнице Баба-Грозде белешка су о нашем и о нашим родитељима блиском времену, које ће ускоро постати историја. Већ данас се многи питају да ли је нешто од забележеног уопште могуће, шта је фикција, а шта стварност, колико има веродостојности у бележењу неких догађаја.

                                                livadadfdfdfd

''Баба-Грозда Негославе Станојевић потиче из језгра традиционалне књижевности која чува свој језик заплањског краја и кроз кратке приче слави живот'' – пише у рецензији мр Александре Николић-Матић – ''Баба-Грозда је слатка прасква (виноградарска бресква) из Доњег Присјана одакле је и наша ауторка.У Баба-Грозди су се спојиле све силне жене српске прошлости, сав хумор, лукавство, радозналост, сва мудрост и брзоплетост, све најбоље од жена из Заплања. Приче су брзе, маестралне, написане у једном даху, па таман кад једну у истом таквом даху прочиташ, стиже још бржа, урнебеснија, тужнија, мудрија, боља прича. Није Баба-Грозда нека мрачна усукана старица из пустог краја, без памети и мудрости. Негослава Станојевић је кроз своју јунакињу хтела да нам врати неке заборављене вредности, а успут, како је и сама радознала на свом путу блогерке, новинарке и копирајтерке, да нам исприча и неке невероватне људске судбине.Свет у коме живимо као да нам уз претњу говори да је дистопична будућност већ почела, будућност великих кретања народа, загађеног ваздуха и претећих нових болести. Баба-Грозда је свега свесна и не престаје да нас изненађује својом луцидношћу, мудрошћу и горчином коју одавно нисам срела у неком тексту.''

                           zapanja11            

Александра Николић – Матић наглашава да на моменте, ма како на први поглед неприлично поређење изгледало, ''Благ реч'' подсећа на Гуливера, маестрално Свифтово дело: Гуливер сам путује у светове у којима види све мане код дивова и сујете код малих људи да би на крају утеху нашао код коња, јер су се људи покварили. Баба-Грозда сама путује кроз свемир Заплања, у попису свих села и заселака, сваке куће и имања, да би утеху нашла код пилића и мачака, уз сав ужас реалити тв програма и мобилног телефона. ''Није живот једна жена'', звони фон на једној сахрани.

 

"Ал су ми мене теј моје Суђенице, уз убавило и памет, доделиле и голему муку: да све видим и све чујем. Знала сам откуде ветар дува и кад се травка ич не њишка, кво ће јутре да ни омете да идемо по план и како смо га замислели и који ме попреко гледа одолек, а кад ме сретне он ми се насмеје ко род најголем да је видел. Могла сам поднесем све и свакуга, ал глупави и лењави и зли људи ич на очи да ми не искачају, колко сам такви мрзела." (из приче ''Оволка памет ми неје требала'').

                                                        kropovanadfdfdfdfdf

''Јаој, како Баба-Грозда уме да сања! Једна од налепших прича које су у првом делу махом нека врста рецепта за здрав живот, да би се у другом делу збирке претворила у каламбур невероватних судбина, швалерки, нежења са девизном пензијом, радозналаца, сретника љубавних и несретника свакојаких је за мене ''Јорган сас брокатну свилу''. То је права Негослава Станојевић.

                        

"Замишљала сам такој и све друго које несам имала, чим би видела ели чула да тој има. Ново сукно ели патике, чешаљ само мој да је, а не на сви по кућу, огледалце за у моју собу. Платно да си навезем кошуљу само за спање и једну соборску. Цицану аљину сас малечки карнери на рукав и окол гушу. Јорган сас брокатну свилу.

 

Попосле, кад млого време пројде и кад сам си сама могла купим све тој што сам само замислела и жељувала д-имам, неје ми ич било толко благо, како ми беше благо докле сам га сањала. Да ли ми за време онај моја жеља изветрела, ели сам се на жељу намилувала па ми све рамно, не знам, ал знам да би и саг волела кад би се оној време поврнуло. Па ако ништа немам и ако ћу само сањам да ћу некад и ја да га имам."

 

Мерима Аранитовић, рецензенткиња, каже: ''О Заплању сазнах тек читајући приче Негославе Станојевић. Био је то почетак дивног путовања кроз један свет толико чаробан колико и само Заплање. Приче обједињене у њену прву књигу "Јоште чекам тај реч да ми рекне" биле су права посластица, посебно за мене, не само као пасионирану читатељку, већ и из професионалног угла. Предајем српски језик и лингвистику и одмах ми је било јасно колико је тешко написати књигу у дијалекту, а бити довољно интригантан за широку читалачку публику.

 

Моји ученици су, такође, први пут чули за Заплање – повезујући своја открића из географије, језика, књижевности у јединствено функционално знање. Истражујући дијалекат, границе до којих сеже, гледајући пределе које обухвата говорно подручје Негославиних јунака, откривајући значење речи, измаштали су своју заплањску причу.

 

Приватно, нас је пут довео у крајеве описане у књизи. Имали смо задовољство да из прве руке упознамо јунаке књиге, да осетимо дух једног краја, дијалекта, традиције. Била је то љубав на први поглед и прву реч.

 

Сада је преда мном "Благ реч", нова књига Негославе Станојевић, коју ја, онако за себе понекад прекрстим у благо од речи. Ауторка је још једном искорачила из зоне комфора. Овај пут њена збирка прича има једног главног протагонисту – Баба-Грозду.

 

Баба-Грозда је глас жене из народа. Оне која увек има неку мудру да приповеди. Оне која сме да укаже на појаве о којима други само шапућу. Јер, она је гласноговорник свих нас. Баба-Грозда увек има благу реч, чак и када критикује, када куди. Она говори језиком који сви разумемо – и ако нисмо из Заплања – јер, као прво, Негослава нас је својом првом књигом научила како Заплањци говоре, а друго, њена јунакиња говори о ономе што је сваком од нас на срцу и души, а тај језик је универзалан. Разумемо се. Делимо исто небо, исти ваздух дишемо, исте су нас приче одгајале. Свако од нас је одрастао уз неку своју Грозду, ону која увек има и уме да нам каже оно што нам баш у том часу треба. Реч блага – хлеб наш насушни, реч блага – осећај да нисмо саме и да има неког ко у наше име сме да каже, ко мисли као и ми, ко ће бити ту за нас.

 

                             zaplanja22

Kад склопите корице књиге, као да сте се издванили са најрођенијом. И у том дивану било је и смеха и суза. Било је топлине и исконске мудрости. Она не даје срце на длану – она је своје срце и душу преточила у речи. И њих нам даје. Простире их пред нас, као богату трпезу на којој свако нађе нешто за себе. Kад склопите књигу, отварате врата у жељи да и и ви сазнате где то живе оне које као лучу носе благу реч. А оне су ту око нас, само треба да будемо отворене и препознамо их.

 

Негослава Станојевић је препознала и само је преточила њене речи у дивну збирку – "Благ реч". И, рекла бих, још једном нам подарила књигу која има поред књижевне и језичку вредност. У њој је сачуван говор обичних људи, осликана атмосфера, дух једног времена које нестаје, али га ауторка чува од заборава, стављајући је између корица, као сведочанство о људима, њиховој култури, начину живота и језику. Јер, док живи језик краја, живе и људи који њиме говоре. А у Негославиним књигама они ће живети и за будућа покољења.''

 

                         zaplanja333333

 

Дејан Златић, књижевник, потписује  графички прелом  ''Благе речи' истичући да ће кроз коју деценију, када заплањски дијалект нестане из говора, а нас више не буде, они које ће интересовати како се у том Заплању некада говорило, и кроз ову књигу имати прилике да то сазнају.

 

'' Изашла је Негославина књига пре неки дан. Стигла ми је данас'' – кажем другару са којим обично прошетам градом увече – 'Та књига је баш некако… Људска. И топла…'

 

                                                 zapanja44

И тако, кренух да причам о Баба-Грозди која прича бескрајно лепе приче из Заплања. Прича без престанка, о временима прошлим и временима садашњим. У свакој ће се неко наћи, свеједно из којег је краја и да ли разуме баш све речи. Наћи ће се и они који су остали у неком свом Заплању (читај – било ком крају од којег су његови становници дигли руке), али и они који су отишли из њега, па чак и они који су одлучили да га забораве. Једини који у Негославином Заплању неће препознати завичај јесу они који су га се одрекли, више у смислу друштвеног статуса, него на неки други начин, попут Стеријине'покондирене тикве' Феме.

 

'Чекај, стани, стој…' – каже овај мој другар – 'Све ћеш ми препричати, а сад сам добио жељу да је прочитам.'

 

'Е, тако и треба… Да је доживиш, да ти је не препричавам…''

                                                           

 zaplanja55

 

Књига ''Благ реч'' је објављена захваљујући подршци Градске Општине Палилула у Нишу, на чијој територији живи највећи број нишких Заплањаца.

 

                                           

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено понедељак, 26 април 2021 12:16

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија