Кућа Добрих Вести

Login

ПЛАН Б: Шести Фестивал субверзивног филма

Оцените овај чланак
(2 гласова)

PDLFJDKFDHKFDФестивал субверзивног филма ПЛАН Б у свом шестом издању представља Атеље Варан, чувену документарну филмску школу из Париза, у сусрет предстојећој радионици документарног филма Атељеа Варан, за коју се сви заинтересовани могу пријавити до 21. септембра.

 

 

Радионица ће бити одржана крајем ове и почетком следеће године у Дому омладине Београда, у сарадњи са Атељеом Варан из Париза, а уз подршку Филмског Центра Србије, Француског Културног центра, Министарства Културе Републике Србије, града Београда, Циннамон продукције, као и партнера из француске, града Париза и ЦНЦ фонда.

 

УЛАЗ ЈЕ СЛОБОДАН

 

На фестивалу “ПЛАН Б” ове године ће бити приказани филмови са неких од претходних радионица, као и филмови које су полазници оваквих радионица наставили да праве након што су успешно завршили претходну документаристичку праксу Атељеа Варан.

 

Циљ овогодишњег фестивала је да се будући полазници наше најновије радионице упознају могућностима које ће им она професионално пружити, те да се директно кроз разговоре са ауторима ових филмова упознају са њиховим искуствима, како током похађања саме радионице, тако и након ње, у даљем раду.

 

ПРОГРАМ:

 

Субота, 18. септембар // Дом омладине Београда, Трибинска сала

19:00 Филм “КОМШИЈЕ”, редитељи Маша Дрндић, Иван Рамљак, Драгана Бјелица, Ивана Тодоровић (37 минута, Србија и Црна Гора 2007.)

Пет кратких филмова снимљених у Београду. Пет прича о сећању на рат, обнови града и његових становника.

Након пројекције разговор са Машом Дрндић и Иваном Рамљаком

21:00 Филм “ЗАШТО ЈА?, редитељка Драгана Бјелица (16 минута, Србија и Црна Гора 2007.)

Шта су наши избори, у животу, приватни и емотивни, и да ли смо и ми сами нечији избор, а да то и не знамо. А кад то сазнамо како се са тиме носимо?

Након пројекције разговор са Драганом Бјелицом

Недеља, 19. септембар // Дом омладине Београда, Американа

19:00 Филм “ПОСЛЕ РАТА”, редитељ Срђан Кеча (45 минута, Србија и Црна Гора 2005.)

Високо у планинама Косова и Метохије живе Горанци, Словени исламске вероисповести, народ без државе коју би назвали својом. Рат на Косову и Метохији 1999. године унео је немир у ове бајковите пределе и потерао Горанце у потрагу за новим животом. Они који су остали, испричали су нам своје приче – пре но што и њих ветар однесе.

Након пројекције разговор са Срђаном Кечом

21:00 Филм “ЈА, КАД САМ БИЛА КЛИНАЦ, БИЛА САМ КЛИНКА”, редитељка Ивана Тодоровић (33 минута, Србија 2013.)

Гоца је трансвестит у Београду, главном граду земље у којој је забрањено организовање геј параде. Она подиже ћерку која је заправо њена сестричина. Иако јој њен осамнаестогодишњи момак краде новац, она ризикује живот и тело радећи као сексуална радница. Ипак, Гоца га и даље воли и успева да задржи своју ведру природу, без предрасуда.

Одлучује да свој тридесет девети рођендан прослави излазећи на бину пред публику и исприча своју животну причу: “Ја, кад сам била клинац, била сам клинка”. Текст у овом кабареу написала је Гоца сама а драматург је Олга Димитријевић. Неколико месеци након настанка филма, Гоца је почела да ради као активиста за трансродна питања у Србији. Напустила је посао секс раднице и даље тражи своју сродну душу.

Након пројекције разговор са Иваном Тодоровић

 

АТЕЉЕ ВАРАН

 

Ако постоји субверзија коју је нека филмска школа успела да изврши, онда је то субверзија француске школе документарног филма Атрељеа Варан. Кроз своје вишедеценијско деловање, ова школа документарног филма успела је да обучи и створи многе значајне филмске ствараоце широм света.

 

Ширећи француску културну политику, ови филмски ентузијасти и самоуки педагози створили су универзалан метод који је полазницима било где на планети омогућавао исте услове за филмско образовање и стварање. Кроз свој рад ове радионице створиле су читаве мреже независних аутора свих узраста, раса, пола и генерација.

 

Све је почело 1978. године, када је Мозамбик постао независан, влада је затражила од француске амбасаде да сними филмове о променама које су се догодиле у земљи. Уместо да пошаље редитеље, чувени Жан Руш је предложио да Мозамбиканци сами сниме догађаје како би показали своју стварност. Тада је направљена прва радионица документарног филма, која од тада до данас користи исту наставну методологију: учење кроз рад. Након овог првог искуства, 1980. у Паризу је одржана радионица са људима из различитих земаља. Ово је био почетак Атељеа Варан. Ово почетно искуство у Паризу је побољшано и развијено; затим је „извезено“ у друге земље широм света. Варанов позив је првобитно био да омогући младим редитељима у земљама у развоју да науче да читају и пишу покретним сликама и звуцима. То је значило пружити им прилику да снимају филмове са ограниченим буџетом, филмове који би избегли инвазију на уврежене културне стандарде.

 

Сваки филм мора измислити свој властити систем изражавања, понекад заборављајући на уобичајена правила и конвенције. Документарни филм не може накалемити унапред дефинисани механизам на свет око нас. Овај механизам се мора смислити, тестирати и прилагодити. У Варану се не могу дати рецепти за режију или монтажу филма: нема их. Настоје да ускладие визију и суд око неких снажних идеала: интереса, искрености и поштовања према људима који се снимају и интегритета филмског приступа који ће бити усавршен и појачан монтажом. Сва снимања документарних филмова наилазе на неочекивано: стварни живот превазилази наше предрасуде, ликови не дозвољавају да се сведу на архетипове. Филм се мора стално прилагођавати овој сложености, а искуство стварања филма мора модификовати и обогатити наш начин гледања на ствари. Није довољно само описати стварност, то се мора довести у питање. Не постоји неутрални начин гледања на ствари у документарцу, филмови отварају прозор у свет и такође су неопозиво обележени. Али, документарни филм не нуди систем знања, већ отвара простор за размишљање: филмови уместо да нуде одговоре постављају низ питања. Колико год било озбиљно запажање, потреба за драматичном димензијом не може се искључити: филм може измерити мистерије, убрзати тренутке неизвесности, изненађења и преокрете. Може дозволити да емоције преузму власт. Стварност се не снима само на магнетне траке, она се мора „драматизовати“. Драматизовање није синоним за манипулацију, али се мора прихватити да сви документарни филмови успостављају гледиште, граде представу, тумаче стварност, конструишу групу ликова.

 

Извор: Дом омладине/Кућа добрих вести


Последњи пут измењено недеља, 19 септембар 2021 11:09

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија