Дародавци су Дедићеви синови Филип и Лука Дедић који су са својим породицама и доста емоција све то предали представницима Адлигата заједно са педесетак уметничких слика на којима се најчешће појављују воденице, Хиландар, морски мотиви, већим делом ауторско дело самог Милутина Дедића. Како су Дедићи из Шибеника, у легату је место нашла чак и античка посуда са изузетном реткошћу – скамењеним наслагама хране старим хиљаде година. Тако легат садржи разноврсну грађу која на веома сликовит начин дочарава неуобичајен, тежак али ванредно занимљив уметнички и боемски животни пут.

Милутин Дедић, иначе рођени брат славног певача Арсена Дедића, живот је посветио осликавању Хиландара и других српских манастира, као и нашем заборављеном етно-наслеђу, нарочито воденица. Говорио је како се као дете са породицом током бомбардовања у Другом светском рату сакривао у једној воденици и од тад њоме остао очаран, а његови цртежи воденица не само што су сачували изузетно важан културно-историјски траг о здањима од којих многа више не постоје, већ имају изузетну естетску и етнолошку вредност.

Посебно је занимљиво да је Дедић више од двадесет пута посетио манастир Хиландар, који му је касније био инспирација за више од 500 цртежа и слика на којима је мотив Света гора. Често је сликао и океанску пучину, споменике и крајолике у Србији, родном Шибенику, широм Далмације и Југославије.

Аутор је и бројних путописа, као и више књига, међу којима је и ,,Трг тишине'' (2012), 160 емисија ,,Енциклопедија за радознале'' на РТС-у, и 190 легендарних колумни ,,Сликарев маратон'' у којима је предочио велики део својих дневничких записа и цртежа.

Милутин Дедић је сликар српске културне баштине, свакодневног живота, обичног човека и колега уметника које је волео да портретише. За живота је променио прегршт занимања, али је увек уметност била везивно ткиво његовог живота, нит која спаја његов почетак, трајање и крај, његова нит која сада наставља свој пут у легату.

Једно време је Дедић радио као учитељ у Далмацији, затим одлази у војску у Задар, у Школу резервних официра, где упознаје Гојка Суботића, нашег академика, који ће га и погурати ка сликарству, а затим крајем педесетих година стиже у Србију и завршава историју уметности - без завршене основне школе!

Само за првих неколико година студентског живота од 1957. године, Дедић је променио чак 15 станова, и оставио записе и цртеже о подстанарском животу, али и српској културној баштини. Крајпуташи су му били омиљена инспирација, а Скадарлија његов најдражи дом. Да је био познати боем без којег Скадарлија деценијама није била замислива, то стара генерација добро памти. Наизглед неспојиво, али истинито је да је био радохоличар, да је сликао, цртао, стварао уметност у сваком тренутку када није морао на други начин да зарађује за хлеб или да спава. Тако је деценијама настајао богат опус чији је значајан део сада поклоњен за легат, за будућа поколења.

О Милутину Дедићу његов три године млађи брат Арсен написао је познате стихове, својеврсну оду другачијем брату: “Ко зна гдје си, на којем од мора; ко зна гдје си, на којем од копна; да ли сам или негдје ко и ми имаш дом; увијек вољан да даш све ни за шта”.

Да врхунску уметност ова породица носи уместо крви, да је то породични животни печат, сведоче најбоље Милутинови дневници који су свакако и по обиму и по квалитету ванредно значајни, занимљиви и необични. На свакој страни (а има их више од 10.000!) ређају се упетачљиви коментари и белешке, али и још упечатљивији цртежи. Дедић је нацртао и исписао не само цео свој живот, већ цео свет српске културе последњих пола века. Ређају се личности, догађају, здања, споменици, природне лепоте... Србија “усликана” оком и чаробном оловком или четкицом уметника и боема, преломљена кроз његову танану душу, субјективну призму естетике, љубави и схватања света, постојања која ванредно обогаћује све што се посматра. Породица је са великим поверењем, на иницијативу чланице оснивача Удружења Адлигат Бојане Андрић, предала на поклон Адлигату ово благо које ће стручњаци и шира јавност у наредном периоду тек откривати и тек му се дивити.

Извор: Кућа добрих вести