КОСТА КОСОВАЦ

Рођен је 17. 6. 1997. у Београду .

Студирао на Правном факултету Универзитета у Београду.

Песме су му објављиване у „Вечерњим новостима“,

„Политици“, „Књижевним новинама“

и још на многим интернет порталима.

* Џемпери за камење (СКЗ, 2021.)

* Џемпери за камење, друго издање (Суматра, 2022.)

ПОНЕКАД ЈЕ БРИСАЊЕ БИТНИЈЕ ОД ПИСАЊА

1. Kако би гласило твоје из презимена име па из имена презиме? Kако ти звучи? 

Како год да окренемо и у имену и у презимену постоји птица КОС што неоспорно појашњава моју склоност ка певању.

2. О чему ти певаш, зашто и коме?

„Додирне душу скоро свака ствар.“ (Рилке)

Певам о свему, пре свега о унутарњем животу. Делам попут оног стиха ЕКВ-а: „у себе у себе у себе и никако споља.“

3. Kад си написао/ла прву а кад последњу песму?

Своју прву песму сам написао вероватно много пре него што сам научио сва слова. Ако разумемо да многе песме настају у глави и да се у истој до танчина заокружују и пре него што освану на хартији. А што се тиче последње, надам се да није последња.

4. Од чега најчешће настаје твоја поезија, од каквог креча, цемента, песка и камена?

Она је понајмање у плочицама, арматури, греди.

5. Пливаш ли? А страх уочи полетања?

Немам тих страхова. Највећи страх који имам је страх од себе самог. 

6. Присети се једног свог и једног нечијег стиха... Или сна...

„Нисам ли пјесник, ја сам барем патник

и каткад су ми драге моје ране.

Јер сваки јецај постати ће златник,

а моје сузе дати ће ђердане.“ (Тин Ујевић)

7. Kоја још уметност осим песничке и због чега управо та?

Филмска. Јер јој сличи. По слици – коју такође поезија може да оживи, по мелодији која је често пропратна у оба случаја и наравно по речима, што је срж.

8. Је ли ово време читању противник?

У принципу јесте. И читању, а богами и размишљању. Међутим, остајем суздржан овом приликом од дубљих процена друштвених околности, и то остављам пре свега људима који боље познају спољне од оних унутарњих прилика. Као уметник превише сам окупиран собом, сопственим стваралаштвом, да бих прецизно могао напипати места где друштво боли.

9. Твој крај, крајолик, парче земље, обрис неба...

Немам другог завичаја до Београда.

10. На шта Те асоцирају ове три речи: брод, белина, сврж?

На песника Драгана Марковића!

11. Има ли сунца у твојој поезији више или мање?

Недавно је за најлепшу српску реч изабрана реч – праскозорје. Па се надам да ако има Сунца има баш тог у зору.

12. Није ли свако воће рајско, а свако жртвовање паганско?

Жртвовање козе или другог човека је паганско, а властита жтрва је камен темељац Хришћанства.

13. Три слова и три броја?

Немам.

14. Деси ли ти се кадгод да бациш или оставиш недовршену песму?

Редовно. Понекад је брисање битније од писања. И на критичком осећају властитог текста треба радити. Дакле, аутоцензура је често корисна ствар.

15. Питање за питаоца! 

У поезији, да ли је важније да песник постави питање или да одговор?

Да постави одговор и да да питање. И друго и треће.

9 РЕЧИ

МАЈКА

ПЕСМА

СВЕТЛОСТ

РЕЧ

КУЋА

ЉУБАВ

ЛИЧНОСТ

ДУХ

ПОЕЗИЈА

БЕЗ УПОЗОРЕЊА

Паазиииии.

Вичу дрвосече,

при рушењу клада.

А ко виче и ко упозорава

Када човек пада?

Нико.

Уруши се у себе,

попут миниране зграде.

И нико ни не примети.

Ето, тако, паде.

ГРАД

Што је већи град,

то си више сам.

Дошљак то не схвата.

Ти познајеш цело село,

А ја ни пола свога спрата.

Челични возови у тебе зуре,

Совјетски солитери гордо стоје,

Уместо железнице људи јуре,

И нико ни за ког не зна ко је.

Овде се болује од великоградње,

Овде се болује од великих снова,

Све је овде мегаломанског руха,

Изузев људи, изузев духа.

А највише самоће на трговима има,

И најусамљенији си међу људима.

КАД ПРОДАЈЕМО КУЋУ

Кад продајемо кућу,

како да знамо колико она вреди?

У плочицама у арматури у греди.

У слепим зидовима где отац оседи,

кад продајемо кућу, шта заправо у њој вреди?

Онај лежај у соби, где још видим отиснуто тело деде,

и празну трпезарију, где сви мртви седе.

И стаклено око прозора што гледа на реку,

запамти кад дрво руше

тад и хлад секу.

И бели паркет на ком је моја сестра научила ход,

ја гледам њено детињство а ти само под.

Кад продајемо кућу ми продајемо и улицу,

и дајемо оглас,

ко да дајемо умрлицу.

Кад продајемо кућу,

како да знамо колико она вреди?

Понајмање у плочицама, арматури, греди.

АМАР ЛИЧИНА

Рођен 2001. у Новом Пазару.

Студира српску књижевност и језик на Државном

универзитету у Новом Пазару.

Пише поезију и прозу. Објављивао је у скоро свим

значанијим књижевним часописима

* Мера ствари (СКЦ Крагујевац)

Уређује блог за поезију Либела.

Четири године је члан школе креативног писања Енеса

Халиловића.

НИКАД НЕ ЗНАМ КОМЕ ПЕВАМ

1. Kако би гласило твоје из презимена име па из имена презиме? Kако ти звучи? 

Ух, то никако не би могло да буде име и презиме. Чак ни не замишљам.

2. О чему ти певаш, зашто и коме?

Певам о ономе што сам ја и што мене занима, о себи, о другима, животу, науци, историји, географији, умјетности, али и о народу, нарочито мом. Имам унутрашњу потребу, одувек сам је имао, али сам је каналисао преко поезије, не сматрам себе одабраним, то је само начин на који проговарам. Никад не знам коме певам, ко слуша то и коме ће се допасти. Немам идеалног читаоца, само оне који хоће.

3. Kад си написао/ла прву а кад последњу песму?

Прву песму негде крајем 2018. а засад последњу 24. 11.

4. Од чега најчешће настаје твоја поезија, од каквог креча, цемента, песка и камена?

Инспирација је сама по себи сиров материјал, те није ствар укуса да ли ће се обликовати, већ ствар морања, потребе. Грађа је око нас и треба је препознати, ухватити, од ње нешто урадити. Неки разговори су оаза поезије, а неки људи као да говоре поезију, док је неке слике потребно само записати. Са друге стране, не треба никако занемарити ту волшебну снагу библитеке, можда је и највећа инспирација једном песнику други песник.

5. Пливаш ли? А страх уочи полетања?

Сећам се да сам целог једног лета јутра проводио на базену, један рођак је држао школу пливања, моја добра мајка ме је свако јутро доводила и гледала је сваки тренинг. Нисам баш спретан пливач, али оно што знам је захваљујући њој. Слабо летим, али немам страх.

6. Присети се једног свог и једног нечијег стиха... Или сна...

„Песник, као и гавран, рађа се већ стар” Драган Јовановић Данилов

7. Kоја још уметност осим песничке и због чега управо та?

Ако је креирање саме уметности у читању, онда само песничка. А ако је у питању уживање у уметности онда скоро све. Најпре музика и сликарство, те уметности могу да донесу надахнуће, али не могу да држе мисао. Ипак, сматрам да су драгоцене и оплемењујуће. Kо не би одао признање Рембранту, Полоку или Брукнеру, Чајковском...

8. Је ли ово време читању противник?

Јесте, али у тој борби мислим да је читање, односно књижевност, јачи противник.

9. Твој крај, крајолик, парче земље, обрис неба...

Све више сам уврен у то да је сваком човеку потребан лични лоцус амоенус. Kако је свет превише мали површином за тако нешто, онда је наш крајолик можда и у нама.

10. На шта Те асоцирају ове три речи: брод, белина, сврж?

Даљина, слобода.

Многе ствари настале су из великих белина, плодоносних.

Бела боја за мене је најкомплекснија боја.

11. Има ли сунца у твојој поезији више или мање?

Kао мотив, ретко, али се увијек трудим да поезија има бар мало сунца, да је осунчана, дубоко сматрам да нам у уметности треба и мало ведрине, она можда има бољу способност да излечи чак и од саме истине.

12. Није ли свако воће рајско, а свако жртвовање паганско?

Нисам о овоме никада размишљао, али не бих се у потпуности сложио.

13. Три слова и три броја?

А, Л и Ј

7, 62, 45

14. Деси ли ти се кадгод да бациш или оставиш недовршену песму?

Нисам се никада у потпуности одрекао неке песме, имам их у неком фајлу, неке чекају да им се вратим и порадим на њима, а неке су можда инспирација за нове песме. Јако ме радује када се стих, строфа или цела песма коју сам раније склонио нађу место у новој песми. Kњижевник је као проналазач, спаја па шта добије, али се увек обрадује новом изуму.

15. Питање за питаоца! 

Шта даље?

Нема даље.

9 РЕЧИ

ИГРА

ИСТОРИЈА

КРАЈ

ПТИЦА

ПЕСНИК

БОЈА

МОЗАИК

ВРЕМЕ

СТВАР

ПОЧЕЦИ

И црвљива јабука заплака

жали што не остаде цвет.

И оронула кућа

жали што не остаде темељ.

И царство које пропада

зажеле да опет буде малобројно племе.

И хартија на којој пишем

жали што није остала дрво.

И дрво би хтело

поново у семе.

И филозофија би на агоре.

И књижевност би натраг, на плоче.

И река жали

што није остала извор.

Једино време

нема за чим да жали, нема где да се врати.

СУЂЕЊЕ

§. 282. Ако роб каже господару:

»ти ниси мој господар«,

ако он на суду докаже да је његов роб,

његов господар да му одсече уво.

Хамурабијев законик

Нисам учио право,

нити у суду икад био,

али претпостављам да је

једне амстердамске ноћи

уметност одсекла уво

Ван Гогу.

СЛИКАРИ

Нису све слике насликане

да би биле окачене о зид.

Слепи сликар насликао је Троју.

Сликар из Вајмара насликао је Фауста.

Сликар именом Збигњев

насликао је господина Kогита.

Сликари жедни славе насликали су државе.

Сликари жедни порока насликали су борделе.

Весели сликари су насликали радост и мир

и те слике висе на њиховим лицима.

Зверски сликари су насликали геноциде

и те слике расту у главама генерација.

Није лак задатак на плећима сликара:

они сликају слике свих ових сликара. 

Претходне песничке дуете можете прочитати ОВДЕ и ОВДЕ.

Извор: Кућа добрих вести