Кућа Добрих Вести

Login

Јубиларни десети песнички пар!

Оцените овај чланак
(9 гласова)

 brakdkkdkd

 

Овога пута брачни и песнички двојац: Милан и Бојана!

 

 

 

 

 

 

 

 

МИЛАН ГРОМОВИЋ


Рођен 1988. године у Чачку.
На Филозофском факултету у Новом Саду запослен је као истраживач-сарадник на
Одсеку за српску књижевност.
Пише поезију, прозу, есеје и критику.
* Записи из студентског дома: Према есејима о књижевности (2014), Приредио је избор
из поетског стваралаштва младих чачанских песника
* У армираним слоговима (2018), зборник радова са научног скупа
Савремено српско песништво и ново средњовековље:
* Византијске теме и мотиви (2020), темат „New Medievalism: Byzantine Motifs in
Contemporary Serbian Poetry” у часопису Serbian Studies у Вашингтону (2021)
* Изабрана дела Бранка В. Радичевића (2022).
* Спирала, (поезија, 2020),
Ожењен, отац Растка, Његоша и Јефимије. Живи и ради у Новом Саду.

 

                          milanhjhjjhjhj

                                 

 

О СУНЦУ ПЕВАМ, А У ЗВУЧАЊУ ЈЕ СИГУРНОСТ

 

1. Kако би гласило твоје из презимена име па из имена презиме? Kако ти звучи?


Милан ГРОМовић


2. О чему ти певаш, зашто и коме?


О интензивираном дојму живота и света; из нужде; којекоме.


3. Kад си написао/ла прву а кад последњу песму?


Прву песму написао сам 2004. године када је Металика дошла први пут у Београд.


4. Од чега најчешће настаје твоја поезија, од каквог креча, цемента, песка и камена?


Од свега набројаног, тј. од фреске, а понајвише од онога што она наговештава.


5. Пливаш ли? А страх уочи полетања?


Не пливам – плутам. Плутајући објекти не лете.


6. Присети се једног свог и једног нечијег стиха... Или сна...


Громовић: „Костима струни се трун / устима терет грцка”.
Лалић: „Нећу да прећутим / Зидови су прећутали и срушили се”.


7. Kоја још уметност осим песничке и због чега управо та?


Музичка, јер у звучању је сигурност.


8. Је ли ово време читању противник?


Јесте. Читање је физичка самоћа и метафизичка гужва, а ово време мисли да читати
значи бити усамљен.


9. Твој крај, крајолик, парче земље, обрис неба...


Тијање.


10. На шта Те асоцирају ове три речи: брод, белина, сврж?


На Малармеа.


11. Има ли сунца у твојој поезији више или мање?

 

Више, више, највише. Заправо, само о сунцу и певам. Чини ми се да је моја поезија
позитиван и афирмативан одговор на свет и његову сурову суштаственост.


12. Није ли свако воће рајско, а свако жртвовање паганско?


Ништа није свако. Са смрћу генерализације почиње певање.

 

13. Три слова и три броја?

 

Р, Њ, Ј, 9, 5, 1.


14. Деси ли ти се кадгод да бациш или оставиш недовршену песму?


Мање-више, свака моја песма „вришти у дугмету delete“.


15. Питање за питаоца!


Када ћу читати другу епопеју?
Кад на лири свирала засвири! 

 

                                                            9 РЕЧИ

 

                                                            СПИРАЛА
                                                            КОСТРЕТ
                                                            ПРЕЋУТАНИК
                                                            СТРУН
                                                            ПРОЗОРЈЕ
                                                            КВАДРИФОРА
                                                            ЋУТ
                                                            БЕЗВРЕМЕЊЕ
                                                            СУШТАСТВО

 

 

drvoiznicega

 

 

 

 

 

 

САМЛЕВЕНЕ ГОДИНЕ


„Заиста, зрак сам само?”
М. Црњански „Привиђења”

 

Дакле, самлели сте ме
Признајем
Четири године млевења
Свака част
Најпре одрицање
О мене порекнутог
Па самопорицање
Собом особљено
Па соба са погледом
На пукотину
На дрво ниишчегно
На спас који није близу.

 

Признајем
Самлевен сам
Браво за четири године
Успешног млевења
Одуховљеног сакаћења борбе
И крцкања дна
Које је дупло и не види се
На Царини
На митарствима шверцујем
Отпад рециклираног духа
Храним ђавола и Бога
Гладним и ждерем
На чекама
Прећутаникове азбуке.

 

БУШНЕ ГОДИНЕ

 

На бушном пергаменту
Понестаје нам речи
Да збирамо
Стања, смерове и правце.

 

ФУКООВА ДРУГА МЕСТА

 

У огледалу
видим себе тамо где нисам
у једном нестварном простору
који се виртуелно отвара иза површине
ја сам тамо
тамо где ме нема
као каква сенка

 

која даје мени самом
моју властиту видљивост
која ми допушта да се гледам
тамо где сам одсутан:
утопија огледала.
2022.

 

 

БОЈАНА КУЛИЏАН ГРОМОВИЋ


Рођена је 1988. године у Мостару.
Основну и средњу школу похађала у Билећи.
Основне и мастер студије завршила је на Катедри за српски језик и
књижевност Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву. Mастер рад
под насловом ,,Фолклорна имагинација у Нечистој крви” одбранила је 2014. године.
Радила као наставник српског језика и књижевности у више основних и средњих школа
у Гучи, Чачку и Новом Саду. Докторанд српског језика и књижевности на
Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију и прозу, објављује у периодици.

* Небоглед (Бранково коло, Сремски Карловци 2021),
* Скаска и мук, (Дом културе, Ивањица, 2021).

 

                            Bojanadfdfdfdfdf

                                   

 

 

СТРАХУ НЕ ДАМ НИ ПЕРА НИ ПЕРАЈА

 

1. Како би гласило твоје из презимена име па из имена презиме? Како ти звучи?


Бојана Кулиџан Громовић: Громиџанка Бојанић, звучи, па... чудно.


2. О чему ти певаш, зашто и коме?


Пјевам о лучи и праскозорју да обојим свакодневицу, о свему што ми обузме дамар,
рашта то и чему, не знам. Коме – можда сујети, удовољавам потреби да живот

биљежим попут дневничког записа, само скраћено. Жељи да се опстане у боји оловних
слова, у боји пјесничких слика, у бјелини прореда 1, 5.


3. Кад си написао/ла прву, а кад последњу песму?


Прву пјесму сам написала у основној школи, а посљедњу свакодневно дописујем и
писаћу све док ми не нестане мастила.


4. Од чега најчешће настаје твоја поезија, од каквог креча, цемента, песка и
камена?


Само од сивог херцеговачког камена које је прогутало небо.


5. Пливаш ли? А страх уочи полетања?


Пливам, летим, страху не дам ни пера ни пераја.


6. Присети се једног свог и једног нечијег стиха... Или сна...


„Из моје распукле главе / просипају се зрна шипка.” Бојана
„Врати ми моје крпице / Моје крпице од чистога сна...” Васко Попа


7. Која још уметност осим песничке и због чега управо та?


Умјетност преживљавања. „Јер смо тако у могућности.”


8. Је ли ово време читању противник?


Није. Шта зна вријеме, чему ће се оно противити. Нико читаоцима не брани да читају,
али се, нажалост, мислећима брани да мисле.


9. Твој крај, крајолик, парче земље, обрис неба...


Мијање са „Т ”, небоглед родне груде.


10. На шта Те асоцирају ове три речи: брод, белина, сврз?


На потоп, снијег и драчу.


11. Има ли сунца у твојој поезији више или мање?


Има ко хоће да нађе и препозна. У одсуству је његово присуство.


12. Није ли свако воће рајско, а свако жртвовање паганско?

 

Није. Није.


13. Три слова и три броја?


Само црте и резе, ништа карактери, ништа велико мало слово број.


14. Деси ли ти се кадгод да бациш или оставиш недовршену песму?


Деси се често. А кад нађем недовршену, питам се ко је то писао и што није бацио.


15. Питање за питаоца!


Немам питања, правим се да ми је све јасно.

 

                                                             9 РЕЧИ

 

                                                               ОТАЦ
                                                               МАТИ
                                                               ПРАСКОЗОРЈЕ
                                                               ЉУБАВ
                                                               ОСМИЈЕХ
                                                               ХЉЕБ
                                                               ВИНО
                                                               ПЈЕСМА
                                                               СВЕТЛОСАВЉЕ

 

 

tijanjeerererer

 

 

О љубави

 

Има једно мјесто, зове се Тијање,
тамо смо Ти и Ја
када нисмо оковани бетоном.
Тијање је са нама умјесто тиховање постало Ми, Мијање.
У Тијању живи храст, велики лијепи храст и људи долазе
да их освијетли енергијом здравља и љубави.
Тамо идемо када нисмо упетљани жицама бежичне
комуникације.

 

Долазимо да се напојимо са извора љубави и да гасимо
пожаре несмотрених ријечи.
Лежимо на земљи спојених дланова и ослушкујемо шапат
праискони.

 

Тамо се бодљикавим рукама грле малине и купине
слутећи ароматична вина.
Тамо и гребаним рукама муж и жена стубове подижу.
Дом је изникао на звуцима зовине магичне свирале.
Тамо је љубав у облику честице,

оне из које је настао СвеМир

У Тихању je CaвМир
и осмијеси коло играју око огњишта љубави.
Тихање спона старог и младог времена
гдје благоглагољива вила погледом изворе бистри.
гдје Растислав и Небош
магичним раоницима ору небо будућности.

 

Дијелови рана

 

Јутро подврисне бојом вријеска.
Прије подне се трипут умијем цвјетном водом
да сперем мртву воду са образа.
Подне, у подне прогледам паучином прозора, потражим ријеч, тапкам.
Типкам тишином неизговор тугу.
Сутон, сутоном утонем, измаглица дана се присјећам, слутим,
страхујем од замрс-пређе, урок ока, некрст-раскршћа.
Сумрак, сумраком чистим трошице испод стола и сањам огњишта неугасла.
Предвече загудим сјетом и спремам нове заплете клупка,
подлажем ватре, гасим пожаре.
Вече за смирај била.
Мрак за смирај живописних палета помијешаних.
Неко доба ноћи за стопљене боје палета, које ће се преточити
у скорено сивило.

Поноћ. Клепсидра посљедњим зрном сумње цури.
Коло виле играју, неспоменик пишти.
Глуво доба. Глухо било.
Први пијетли у зô доба.
Други пијетли у несрећан час.
Трећи пијетли побјег Мора завришти крај узглавља.
Прекид токова, несвијести, доток ваздуха, проток нове стварности.
Праскозорје пуца кором црвен-јајета, куца шумом срца,
боји пурпурним очима, пјева гласом дјетињим.
Зора зори, руди, буди, скида копрене страве.
Свануће непогледом очеса зури у нови дан. Да ли се икада можеш нагледати
чуда живота или се живот претаче у недоглед?

 

Недовршени пут

 

Неход-табани још се не начеше проходом.
Недодир-дланови не згулише се
махањем кроз измаглицу обећаног сусрета.

Кад одрон-срце планине
просу камен-дјецу
расуше се пријетње невољом.

Црвен-урок раскрснице

мрчином нариче.
Црвен-пређа
знакове крај пута замршава.

Начекасте ли се?
Размрсисте ли се?

Непоглед-око прориче:
Кад гвозден-опанци поцијепају се
недоврш-путем
нестиг-ходочашћа
срешће љубав.

 

Претходних девет песничких парова, дублова,  двојаца..., младе поетске сабраће, и њихове надахнуте и умне речи можете прочитати: ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ и ОВДЕ.

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено уторак, 28 март 2023 13:41

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија