Књига окупља сведочанства педесет сарадника, колега и десет пријатеља чувеног глумца.

Кроз сећања на Жарка, на његов духовит начин, водио нас је његов пријатељ и колега Ирфан Менсур. Прва се обратила уредница монографије, новинарка Радмила Станковић: “Имате пред собом монографију која је резултат рада једног великог тима. На позив Аните Лаушевић и Бените Мариновић окупила сам сараднике. О позоришту је писао Александар Саша Милосављевић, о филму Маријана Терзин Стојчић, а о телевизији Бранка Оташевић. Разговорима и текстовима више од 60 саговорника представљена је слика професионалног и породичног живота Лаушевића. Анитина идеја да говоре пријатељи показала се изванредном, јер смо добили саговорнике са погледом на Жарка који до сада нисмо знали”.

Затим се, путем видео поруке, обратио Радош Бјић и испричао како је дошло до брзог договора за сарадњу на филму „Хероји Халијарда“ и колико је био срећан због тога: “Шта рећи о човеку који је у својој пуној зрелости — глумачкој, људској, професионалној — збиља унео целога себе у овај пројекат, нешто што је чинио свуда где је играо, у свим пројектима у којима је креирао своје улоге. Али има нешто што је веома значајно: да је Жарко Лаушевић као тумач главне улоге у једном глумачком ансамблу који је бројао преко две стотине колега, био инспирација другим колегама.“

Потом је присутнима редитељка Љиљана Тодоровић објашњавала како је Жарко, као и што му име почиње са ЖАР, сијао, просветљавао, осветљавао, блистао као светлост сама. „Жарко је искра која непрестано сија, када би се Жарко негде појавио нешто би се са енергијом догодило, Жарко је парадигма неупоредиве харизме, као што је писао Томас Ман, Жарко је божански сјај.“

Пријатељ и редитељ са којим је највише радио Мирослав Лекић поделио је са публиком анегдоте о Жарку и објаснио да није постојала женска особа која није погледала у правцу Жарка Лаушевића где год би се он појавио.

Редитељ Дарко Бајић је целог живота Жарка звао Лаки, а Лаки је за њега био осмех, нежност коју је показивао према другима, охрабрење за пријатељство: “Увек су се наша дружења завршавала осмехом. Памтим тај осмех још од наше прве вежбе на факултету. Али нисам Лакија примећивао на ходницима ФДУ-а иако смо иста генерација. Као да је био невидљив, можда зато што је имао комплексе због велике диоптрије или можда што нас је посматрао из прикрајка. Биће да је ово последње. Стрпљиво је гледао, учио и проучавао све док једног дана није одлучио да постане глумац.”

Ивана Зечевић, која је делила кадрове са њим у серији „Калкански кругови“, описала је зашто ће увек памтити његове насмејане очи и то да је увек био уз њу у најтежим тренуцима, и да је за њу време проведено са њим било драгоцено: „Много ми је помогао да пребродим разне кризе и да победим. Знао је да нанјуќи кад је некоме тешко, имао је тај дар да осети душу, био је ту да помогне. Научио ме је да пребродим све, да кренем даље, и да је најважније да у свему нађемо начин да се играмо са тим што нам је дато. То што сам прошла са њим, остаће ми ’за вијека’.“

Милан Марић се присетио свог првог сусрета са Жарком у бifeу ЈДП-а, када га је посматрао са стране плашећи се да му приђе. После су се званично упознали на снимању серије „Државни службеник“ где су постепено градили однос. „Жарко је увек био ту да помогне младим глумцима, био је непосредан, невероватно талентован, са лакоћом игре и заводљивим шармом“.

За Ивана Ивановића упознавање са Жарком је најбитнији тренутак у његовом животу: „Жаркова највећа мука је била да ли има право да буде срећан због свега шта му се у животу десило. И ако би му се некад срећа појавила на лицу и у животу, мислим да се тешко носио са тим јер је мислио да му то не припада. Толико тога сам о животу научио од њега, водио је рачуна током разговора да те никад не увреди уколико неко није на интелектуалном нивоу као и он. Жарко је имао савест као неку планину коју носи на леђима, то је последица не само образовања него и лепог васпитања, и имао сам благу трему када разговарам са њим и мислио сам да не припадам ту, а учинио ме великим, гостовањем у мојој емисији.“

Кошаркашки легенда Владе Дивац је користио сваку прилику да дође у Њујорк и да се види са Анитом и Жарком, пре свега због Жарка да га на неки начин изведе у нормалан живот: „Имао сам жељу да му макар на кратко променим начин живота. У једном периоду мој син Матија је био на колеџу у Њујорку и Анита и Жарко су га прихватили. Баш у тим данима је имао тежак период и Жарко му је био као други отац са саветима, посебно наглашавајући да се труди да му никад не одузму достојанство. То сам јако волео код Жарка, што је живео живот, али увек је био достојанствен.“

Шансонјерка из Словеније Вита Маврић се упознала са Жарком док је снимао филм „Официр с ружом“. Када је прочитала прву Жаркову књигу занемела је и пожелела да се књига преведе на словеначки. Тако је започело дугогодишње пријатељство. Вита је препричала и неке телефонске анегдоте, када ју је Жарко „преварио“ представљајући се као неко други. „Тај човек је мене увек могао да зеза, јер ја сам ипак Словенка. Мислила сам, кад год му је било досадно, позвао би Виту, а Вита увек наседне. Са њим је увек био смех. Био је непроцењив сапутник мог живота. Откaда је отишао у подручје без сигнала, мој свет се смањио.“

Глумцу и редитељу Драгану Бјелогрлићу је жао што није стигао да буде део књиге. За њега је Жарко црногорски принц и можда највећи глумац кога је он упознао. Препричао је догађај из Њујорка када је уз помоћ породице Ђоковић обезбедио карте да гледа Новака уживо, што је Жарку била велика жеља. Наравно добили су ВИП карте, али је био проблем што Жарко није имао никаква документа осим старе црвене, неважеће возачке дозволе из Југославије, још и опране у веш машини. „Размишљам како је тај велики човек, са којим сам се повремено дружио и имао прилике да радим, човек без државе, без идентитета. Мислим да није случајно што баш њему нису тражили документ, али тај догађај је учинио да се покрене питање његовог држављанства. Увек ћу памтити ту слику дугог смеха који је произилазио из неких дубоких, тужних, замишљених очију.“

Током промоције монографије, Ирфан Менсур је све време испред себе имао посебну шољу: “Свако јутро пијем кафу из његове шоље и тако ће бити до краја мог живота. Лежали смо заједно због короне соба до собе — ту сам га, да тако кажем, победио јер сам имао тежи облик. Три или четири дана пре мене је изашао из болнице. Кад је излазио, хтео је да остави своје пиџаме које му је Анита куповала. Рекао сам му да их понесе кући, али оставио ми је шољу. Мало је окрзнута на једном месту, али ја никако не желим да се одрекнем тога да из ње пијем кафу.“

Редитељ Раша Андрић је изјавио да зна Жарка само шест дана када су снимали филм „Лето кад сам научила да летим“ и мисли да је и то довољно! „Имао сам огромну трему, јер обично радим са људима које већ познајем, а и треба да му понудим малу улогу са, рецимо, седам реплика. Он је прочитао сценарио и рекао ми да је, размишљајући о лику, схватио да треба једно две или три реплике да се избаце, јер је лик кога треба да глуми оптерећен својом прошлошћу и не говори много. То је божанствена ствар, јер глумци обично, не сви, се боре за што више реплика, а он је погодио суштину. Друга дивна ствар је да је свој слободан дан посветио раду са младом колегиницом која је играла његову ћерку, коју пре није познавао, јер је она била несигурна. Имао сам срећу да једног поподнева пливам са њим у мору, и кад си на нултој надморској висини, кад плуташ, једнак си са свима и то је добар угођај. Надам се да сам му се барем мало захвалио одневши му домаћу, здраву супу моје супруге кад је имао корону.“

Монографија је у продаји у Вулкану, Лагуни, Делфи књижарама и Службеном гласнику.

Посебна захвалница за драгоцену помоћ: Филмском центру Србије, Удружењу филмских глумаца Србије (УФГС) — Петру Бенчини, Глумачкој организацији Србије (ГОС) — Јелени Ћурувији Ђурици, Хлеб и кифле — Андреју Белеу, Ивану Карлу, Мирославу Лекићу, АД Аеродром Никола Тесла Београд и Инфо Медија Груп. Дизајн потписује Изабела Мартинов Томовић, фотографија корица Небојша Бабић.

Извор: Кућа добрих вести