Logo
Одштампајте ову страницу

Ђурђевдан - Уранити зору преварити

Оцените овај чланак
(4 гласова)

cveceСРБИЈА – На Ђурђевдан (6. мај), пре првих петлова, момци и девојке, ради обичаја и радозналости, уране на Ђурђевдански уранак. Целе претходне ноћи су на опрезу, стрепећи да не преспавају зору, јер на Ђурђевдан ваља уранити – зору преварити. Одлази се са жељом да лето буде родно, без града и олује – да буде много среће и сваког берићета.

Уране чак и понеки и из денс и турбо генерације, који обично устају “у цик зоре” - око подне. Пре изгрева сунца, одлазе у шуме и ливаде, а доцније и у цркву са осталим ранораниоцима.
Међу ранораниоцима “шверцују” се и неки који су пет дана раније ранили и на првомајски уранак.
Ранораниоци од дивљег ђурђевка и млечике исплету венце, али, у данашње време, већина их купује на пијаци где их Роми, вични ситном бизнису, продају за “ситне паре”.

Брање цвећа и кићење венчићима

Кићење капија и улазних врата венчићима од пољског цвећа само је једна од светковина који је на Ђурђевдан више него на било који други пролећни празник.
Свети Георгије (Ђорђе), легендарни избавитељ хришћана, који “убива аждаху”, рођен 270 године у Лиди, посечен 303. године у Никомидији, по заповести цара Диоклецијана.
Георгије Победоносац “важи као моћник и заштитник у рату”. Нема броја његовим јављањима – ни у сну, ни на јави – онима који га споменуше и његову помоћ заискаше – од онда до дана данашњег.
У српском народу је његов култ изузетно жив и распрострањен, о чему сведоче и многе цркве, поглавито средњевековне, посвећене овом светитељу. Празнује се 6. маја и 6. новембра (Ђурђиц). Ђурђиц је спомен преноса његових моштију, положених у велелепни хран у Лиди и слави се као варовни дан.
“Више но ма који други пролећни празник, Ђурђевдан је сачувао доста веровања и обичаја, који магијским путем треба да осигурају напредак и плодност стоке и поља, здравље и срећу међу људима”, прибележио је етнолог Миле Недељковић у књизи “Годишњи обичаји у Срба”.

Светковине и обреди на Ђурђевдан

Ђурђевдан обилује светковинама и обредима из древних, предхришћанских времена, поготово у сточарским пределима.
У тим крајевима су и до данас уз Ђурђевдан сачувани обичаји који сведоче о светковини општег буђења у природи – обредна прва мужа оваца, жртвовање јагњета, ритуално квашење (купање), ђурђевдански уранци крај кладенаца или чесама као природних светилишта, девојачко плетење венца уз пригодно “венчево певање” (“О Ђурђеву уранак се спрема, ништа лепше од пролећа нема!”).
Ђурђевдан као општенародни празник, а посебно сточарска светковина, сматра се и празником берићета. Није тек тако кнез Милош Обреновић на питање шта је спас за тадашњу (а и садашњу Србију), одговорио да је то добра Ђурђевска киша.
Велики празник Ђурђевдан је и од такозване деобне важности, јер “узима се као завршетак зимљој половини године”, односно почиње летња половина године – Ђурђевско полугође када се пале и “мангупске фуруне” (почиње топло време).
Давно су се тада погађали послови и склапале погодбе и радници узимали и отпуштали из најма.
На Ђурђевданак (Хајдучки састанак) и Митровданак (8. новембар – хајдучки растанак) некада се и држави плаћао данак (порез) – два пута годишње – за Ђурђевдан и Митровдан.
Марва се шибала врбовим и дреновим прућем ради здравља и напретка стада. У неким крајевима стока се кадила тамњаном, а у мравињак су закопавали сточни колач (сточни поскур), грумен соли и живо кокошије јаје да преноће, не би ли се стока патила (множила) као мрави (колико мрава – толико брава).

Народни ђурђевдански обичаји

Ђурђевдан прате и други народни обичаји, веровања и гатања. Пре сунца мушкарци су се купали у потоку, реци или воденичном јазу (циници би рекли да се некада једино и купало када се упадне у поток), а жене у води, захваћеној крај воденичног витла и зачињеној разним биљем.
Купали су се да их не би преко године туга нападала и да се од њих “свако зло и неваљаштина отресе и отпадне”.
Бранећи их од перути у коси, мајке су ситну децу купале у јутарњој роси.
Пре зоре млади одлазе у шуму и беру пољско цвеће од којег девојке, помешавши га са цвећем из својих башта, плету венце, уплићући у њих шибље и црвене вунене конце против урока.
Кад венце исплету – са момцима коло заплету. Потом венце каче на капије и улазна врата и бацају их на куће и остале зграде у дворишту.
У неким крајевима девојке, док венце плету, бирају траву златноглав и скривају је да се допадну момцима, а младе жене да се умиле мужевима.
Девојке се ките и травом копитњак – да момци копне за њима, ваљају се у младом јечму – да момци јече за њима или у ражи – да момци “ржу” за њима, пењу се на вишњу да момци свисну за њима и грабуљају око граба – да се момци грабе (отимају) за њих.
А, после свих обреда следује најугоднији – ђурђевданско јагње на ражњу, односно ђурђевданска печеница.
Некада се јагањци пре Ђурђевдана нису ни вртели на ражњу. “Одвојити јагње од мајке пре Ђурђевдана, држе многи да је грехота”.
Садашње “јагњеће бригаде” не хају за то!
Из књиге “Неначета вода” Празници и обичаји у Срба – за почетнике, аутор Драгован Лаза Лазаревић

                                                                                                                                

                                                                                                                         

 


Последњи пут измењено понедељак, 06 мај 2013 15:54
Агнеза Трпковски

Новинар, оснивач и главни и одговорни уредник интернет новина „Кућа добрих вести“. Дипломирани економиста (међународни економски односи). Радила 23 и по године у Новинској агенцији Танјуг, од приправника, шефа дописништва за Војводину, до дописника из иностранства (Чешка, Словачка). Да би реализовала ову своју идеју и другачију визију новинарства, напустила 2011. године сталан посао, са места заменика уредника Економске редакције Танјуга - ЕКОС и покренула овај лист-магазин чији је основни мото - „Наше је само оно што другима дамо“.

Најновије од Агнеза Трпковски

Сродни чланци

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015