Из “хангара- радионице”, коју је такође пројектовао Милутини Миланковић, а које је деведесетих година прошлог века, као једини преостали објекат са Старог београдског аеродрома, стављен под заштиту државе као културно добро, сада нови власници желе да избаце стонотенисере, чији је то дом већ пола века.

Тим поводом наше интернет новине желе да своје читаоце ближе упознају са овим објектом, објављујући део из књиге нашег колеге новинара и публицисте Зорана Љ. Николића “Тајна Новог Београда”, коју је написао заједно са Мирком Радоњићем. 

Почеци Београдског аеродрома на земљишту села Бежанија

“Министарство Војске и Морнарице је преко свог Одељења за ваздухопловство окончало преговоре са општином села Бежанија о откупу 180 јутара земљишта, неопходног за изградњу Београдског аеродрома за међународни ваздушни саобраћај. Одабрани терен се налазио између железничке пруге Београд-Земун и села Бежанија и обухватао је пространи плато испод Бежанијске косе који је, за разлику од околних мочвара, ретко плављен при високим водостајима реке Саве.

Експропријација земљишта и радови на насипању терена и његовој стабилизацији, отпочели су током 1923, али су се због недостатка средстава одужили пуне две године, тако да је крајем 1925. отпочела изградња аеродромске инфраструктуре“.
Пројектом посебног грађевинског бироа Одељења за ваздухопловство у Петроварадину, аеродром на данашњем Новом Београду замишљен је као војноцивилни, са заједничким летилиштем. За цивилни део одређен је простор у северозападном делу комплекса (према садашњем Студентском граду), а за војни – дуж пута за Бежанију. У тој фази, планирана је изградња шест великих бетонских хангара – по мери за војску и цивиле.
„Аеропут“ прва домаћа авиокомпанија, претеча „ЈАТ“-а, званично је основана 17. јуна 1927.
Прва линија за Загреб отворена је 15. фебруара. Први међународни лет за Беч, преко Загреба и Граца, обављен је 7. октобра 1929. Све ово привукло је многе стране „играче“ на наше „полуострво“ у мочвари: „Империјал ервејз“ линија за Делхи преко Београда, „СИДНА“, „Луфтханза“ линија Беч-Будимпешта преко Београда и Софије до Цариграда., „Аустрофлут“, „КЛМ“ од 1934. линија Амстердам-Праг-Будимпешта-Београд-Атина, а од 1937 и до Каира и Ботавије у Индонезији, „ЛОТ“ Београд-Варшава преко Будимпеште, „Малерт“ Будимпешта-Београд.
Аеродром је располагао са четири травнате полетно-слетне стазе. На њему је 1931. године изграђена модерна пристанишна зграда, а 1936 уграђена је и опрема за слетање при слабој видлјивости.
Током другог светског рата аеродром су користили Немци. Они су га и порушили 1944. Године, при повлачењу из Београда.

Миланковићев печат

"Много тога се зна о једном од наших највећих научника, Милутину Миланковићу, али да је био грађевински инжењер и то првог реда, углавном не пише у уводима прича о њему. Управо у том својству, геније је оставио трајан белег на мапи Новог Београда.
Миланковићу је, је почетком 1926. поверено пројектовање хангара на Београдском аеродрому који баш тада подизан. Он се, наиме, у иностранству већ огледао у изради сличних објеката и први у свету извео основне једначине за одређивање арматуре бетонских носача! Професор Миланковић је на бежанијском Доњем пољу пројектовао двојне хангаре за смештај авиона чистих распона од по 40 метара, дужине 47,7 метара и висине 7 метара. Овакви хангари су, иначе, после Београда грађени још у Краљеву, Загребу и Скопљу.
У другој фази развоја аеродрома, започетој 1929. године, на његовом војном делу подигнута је радионица за поправку и ревизију авиона коју је такође пројектовао Милутини Миланковић. Деведесетих година прошлог века, као једини преостали објекат са Старог београдског аеродрома, она је стављена под заштиту као културно добро.“
Последње што се у великом хангару дешавало је снимање сцена за филмове и серије. Сада је у саставу „Ерпорт ситија“ (Airport Citi Belgrade), првог бизнис-парка у Београду, у израелском власништву. 

Зоран Љ. Николић и Мирко Радоњић: ТАЈНА НОВОГ БЕОГРАДА

                                                                                                                     Извор: Кућа добрих вести