Ово интересантно вече љубитеља лепе речи организује књижевни клуб „Мала птица“, под чијим се окриљем сваког првог и трећег уторка у месецу у 18 сати, приређују разне занимљиве књижевне вечери у предивно уређеном простору библиотеке која носи име  чувеног књижевника Моме Димића, који је био Миријевац. По Димићевој приповетци „Мала птица“ и сам књижевни клуб добио је назив.
Улаз је за све заинтересоване слободан.
Библиотека „Мома Димић“ налази се у Миријеву, општина Звездара (Школски трг број 2) у здању Старе школе,  или садашње месне заједнице Старо Миријево, код Цркве Светог Илије.

„Тала Комарџика” као претходница

Дивна “претходница” овом роману била је недавна промоција Костићеве поеме „Тала Комарџика“, такође написане на црнотравском дијалекту, која је наишла на веома позитивне реакције, тачније на одушевљење свих присутних, па се очекује да тако буде и на промоцији „Црнотравске комендије“, Овај роман је управо проистекао из „Тале Комарџике“.
Уколико сте „Талу“ већ набавили и она вас потпуно завела када сте је прочитали,  одмах можете прећи и на Костићеву књигу  „Црнотравска комендија“  у истом дијалекту на чију су промоцију позвани сви заинтересовани, сви они који желе да уживају у црнотравском дијалекту.  
Дођите да уживате у комплетном доживљају, позивају из „Мале птице“ која организује књижевне вечери где се окупљају не само они који пишу поезију и прозу, већ и сви љубитељи лепе речи.
Мирослав Костић је рођен 13. децембра 1955. године у Врању. Објављивао је поезију у листовима „Политика експрес“, „Нин“ и другим,  заступљен је у осам антологија, а по његовој поеми „То су моји дани“ снимљен је документарни филм који је емитовала београдска телевизија 1988. године.
Добитник је награде „Задужбине Иво Андрић“, „Сцене Црњански“ „Банатско перо“ и многих других. Председник је књижевног клуба „Ђуро Салај“ Сцене Црњански и председник је књижевног клуба „Мала птица“. Члан је Удружења Књижевника Србије. Живи и ради у Београду.  

Подсећање на заводљиву Талу

Ево да се подсетимо и заводљиве „Тале“ и како је то било на њеној недавној ПРОМОЦИЈИ која је одушевила све присутне.
 „Тала Комарџика“ је љубавна поема написана на Костићевом матерњем црнотравском дијалекту, па је и цело књижевно вече на којем је одржана њена промоција било прожето узаврелом и неодољивом атмосфером Црнотравског краја.
Промоција је била пропраћена и музиком тога краја, а библиотекарка и књижевница Богданка Костић која је на почетку представила, као рецензент, Костићево дело, биле су просто неодољиве у ношњи црнотравског краја, што је дало посебну чар целој вечери.
У таквој атмосфери је уживао велики број, не само људи из света књижевности, већ и Црнотраваца који су хтели да осете топлину свог матерњег дијалекта.
Почетак промоције је, као и сваке коју организује књижевни клуб „Мала птица“, био пропраћен сећањем  на Мому Димића.
Потом је све присутне Богданка полако увела у ново Кстићево дело.
Она је,  између осталог, рекла да је учествујући у припремама дела за штампу понета њиме одлучила да напише и рецензију и да је коришћење црнотравског дијалекта пун погодак, јер је омогућило потпуно аутентичан приказ тог краја, што се не би могло постићи књижевним језиком.
Она је навела и да ово дело свакако има и историјску вредност и да је захвално за сцену и извођење.
Потом је Костић, након музичког „штимунга“,  почео да чита своју поему која је изазвала бурне аплаузе.
То је, заправо, романтична прича о љубави између  двоје младих, пастира Белче и пастирице Тале који заједно чувају овце на обронцима планине Чемерник.
Белча је из Бајинаца, као и Тала, само је она из суседне махале Комарџија, па је по томе и названа Тала Комарџика.
Талу, међутим, одводи неки преварант у Београд, а она се понадала као и многе сељанчице да ће преко ноћи постати госпођа.
Заљубљени Белча креће за Београд да врати Талу ако је могуће.

Мелем песме од којих се овце гоју, па прејду на Црнотравку

Пут га води у Калуђерицу и пун је перипетија које на крају ипак имају срећан крај, он налази и враћа своју одбеглу драгу у село.
Већ у аутобусу он свира све оне „мелем песме од које се овце гоју, а шибаци и травке играју Власинку, па прејду на Црнотравку“.
Тала је, међутим, трудна, али Белча не само да је драгој све опростио, већ је поверовао и у њену причу да је дете његово.
Тако се потпуно предаје срећи, верујући да је вратио изгубљени живот на своје место, да би врхунац прича имала у рођењу сина Величка.
Поема, како  је истакла Богданка, даје, између осталог, приказ и односа према жени у црнотравском крају где је она стуб домаћинства и због своје моћи и снаге названа „адамско колено“, као и према бајању, враџбинама, гатању.
Она је прожета и хумором, али и носталгијом због опустеле земље коју „лечи“ ракија или „дудуче“ што „огењ суче“.
Да би вам дочарали целу ову прелепу поему, ево само почетних стихова:

„Ене, куде, онуј буку,
куде оној бробињало,
ушчепељак,
горе на вр Чемерник,
у Крндари,
туј смо пландили овце,
ја и Тала комарџика“.
За разумевање дијалекта не брините, јер се  на крају књиге налази и речник.  

Извор: Кућа добрих вести