Исто то је учинио и роман „Црнотравска комендија“ који је заправо настао из те љубавне поеме и као и она је написан на Костићевом матерњем црнотравском дијалекту, а представљен је у истом амбијенту библиотеке која носи назив по имену чувеног Миријевца, књижевника Моме Димића, а у организацији књижевног клуба „Мала птица“ названог по Димићевом роману.
На промоцији је био велики број љубитеља писане речи, али и Црнотраваца жељних да чују свој дијалект.
Књижевница Богданка Костић и библиотекарка Татјана Миљковић Судимац су опет биле веома шармантне у народним ношњама, што је дало посебну чар целом догађају.
На почетку је Татјана поздравила све присутне и пожелела им добродошлицу, изразивши уверење да су они који су били на промоцији „Тале Комарџике“ жељно ишчекивали и ову промоцију, а онда је Богданка преузела реч.
Прво је прочитала Димићеву песму „Читуља“ из књиге песама „Путовање по Србији“, у знак сећања на тог великог књижевника.
Она се потом захвалила Вељку Динићу, Бајинчанину који је из велике љубави према свом крају помогао излажење првих 200 примерака романа, а потом су се, да би изашло још примерака, прикључили у донирању и Бошко Стевановић, Данило Дикић и Веља Стаменковић.

Роман о љубави пастира Белче и пастирице Тале

Онда је уследило представљање „Црнотравске комендије“.
Роман је, како је између осталог рекла Богданка, настао јер је Костић хтео да исприча много више него што је испричано у „Тали Комарџики“, поеми о пастиру Белчи и пастирици Тали који заједно чувају овце на обронцима планине Чемерник.
Белча је из Бајинаца, као и Тала, само је она из суседне махале Комарџија, па је по томе и названа Тала Комарџика.
Они се заљубљују једно у друго, али Талу одводи у Београд неки преварант, а она се понадала као и многе сељанчице да ће преко ноћи постати госпођа, заљубљени Белча креће за Београд, тамо је проналази и успева да врати кући, тако да се након низа перипетија све завршава „хепи ендом“ и рођењем сина Величка.
Шта се даље дешавало, приповеда се у „Црнотравској комендији“, у којој су исте личности главни актери, а све се дешава 70-тих година и почетком 80-тих, али се обухвата и модерно време кроз Величка који жели „бизнис у дивљини“, што је истовремено и позив на враћање на село.
„Црнотравска комендија“, како је истакла Богданка, није аутобиографски роман, али у њему има индиција из живота писца.

Све врви од поезије и ритма

Она је навела и да је овај роман, као и „Тала Комарџика“, препун метафора, да све врви од поезије и ритма, као и да су у њему, такође, дочарани однос према жени у Црнотравском крају где се она сматра стубом породице и због своје моћи и снаге се назива „адамско колено“, као и однос према бајању, враџбинама, гатању.
Онда је на сцену ступио и Костић који је, уз бурне аплаузе , прочитао делове из романа. Ево и ми вам преносимо нешто чиме је и сам Костић одшкринуо врата свог романа.
Белча у једном тренутку овако „пролази“ код своје Тале, свог „адамског колена“, када се препусти пићу и музици, препусти мераку и потроши све паре.
Управо овако:
Исполелеја све паре што има,
песма ме изеде, уапа ме за срце,
и ако ми Тала нешто рекне,
има у дан да прогледа звезде
има се крсти з десну, па с леву,
има да орати сама спрома себе,
има се отегне ко божићни пос,
има гу закопам... ... ...

А свирачи си искају још,
и ја би искал паре да има,
а каце освести,
видо кво сам уработил,
и покаја се,
али после јебање нема кајање,
зајеба ме капка,
у капку гу, а саг це врнем дом,
бес памет,
сас болес,
и без паре,
да ме Тала не чује и не види мртвосаног,
на срце ћу улезнем,
и ћу се скапошем поред њу... ... ...
Улезо на прсти у кућу,
Тала ишчекрљила очи у мене па вика:
„Бог те наказал, саг ли се дооди дом,
у овија заман,

куде си цел дан и цел ноћ,
пијаницо,
сак те утепам,
сак ћу ти се напијем крв,

па довати сукаљку,
па ме опаучи по грбину,
једнуш, па још једнуш,
ја падо,
она ме ритну два трипут у пашљак,
па у гузицу..........

а ја миран ко бубуљашка,
крив сам, па ћутим,
јарил ћар вајду,
родила се штета,
лом ме напраји па вика:
„Јевтика те изела,
пал рече ће идеш у Предене,
да купиш једење за кућу,
на гробје ти га носили,
и кам куде је једење,
куде су паре,
куде ти је памет?“... ....
Уколико вас је ово заинтригирало пожурите да набавите цео роман „Црнотравска комендија“, а ту је и поема „Тала Комарџика“ од које је све и потекло.
Костић се на крају промоције захвалио свим присутнима и истакао да је друге можда и могао да превари, али присутне Црнотравце никако.
Потом је у пријатној атмосфери, пуној позитивне енергије, промоција завршена потписивањем романа и коктелом.
Мирослав Костић је рођен 13.12 1955. године у Врању. Објављивао је поезију у листовима као што су „Политика експрес“, „Нин“ и многи други, заступљен је у осам антологија, а по његовој поеми „То су моји дани“ снимљен је документарни филм који је емитовала београдска телевизија 1988. године.
Добитник је награде „Задужбине Иво Андрић“, „Сцене Црњански“ „Банатско перо“ и многих других.
Председник је књижевног клуба „Ђуро Салај“ Сцене Црњански и председник је књижевног клуба „Мала птица“. Члан је Удружења Књижевника Србије. Живи и ради у Београду.

                                                                                                                         Извор: Кућа добрих вести