Поводом овог дана, већ годинама, Задужбина у априлу организује низ програма и манифестација под називом „Доситејеви априлски дани“.
Ове године желимо да утемељимо „Доситејев дан“ који би трајно био обележаван у српској просвети и култури.То би требало да буде и дан окупљања просветних и културних радника, ученика и студената, који би славили велико Доситејево име и дело. На овај дан Задужбина би организовала и свечану академију на којој би била уручивана већ установљена награда „Доситеј Обрадовић“ за животно дело.

Велики Доситијев сабор биће организован у понедељак, 11. априла, у 13 часова, у просторијама Задужбине „Доситеј Обрадовић“, Змај Јовина 4/II, Београд.
Јединствена личност српске културе
Доситеј је јединствена личност српске културе. За њега се каже да је „једна од најлепших и најразвијенијих личности које је цела наша раса дала“, уз то личност европског ранга по утицају на српски народ и на околне народе (Румуни, Бугари, Хрвати, Словенци), као и по одјеку у славистици и по преводима његових дела на европске језике. У њему је виђено оличење европског хуманизма.

Подршком Карађорђевом устанку (песма „Востани Сербије“), ставио се у службу ослобођења и васкрса српске државне самосталности, радећи по доласку у Србију (1807) на оснивању просветних установа (Велика школа, Богословија), учествујући у дипломатским пословима и утемељењу правног поретка устаничке Србије.

Уз снажну тежњу ка напретку, незастариве су вредности његовог деловања и његових порука: љубав према истини, борба против заблуда и незнања, а за слободу ума и мисли.

Веровао је у свој народ, који је кретао путем просвете и науке. Имао је јасну свест о етничкој и језичкој целини српског народа без обзира на верске разлике.

Био је први у српском народу заговорник и бранилац грађанске одговорности личности и њене грађанске слободе.

За Доситеја је написано да је „новатор и иницијатор какви се ретко виђају, један од оних људи који стварају епоху и остају као путовође целога једнога народа“, „појава епохалног значаја“ , „творац сувремене народне просвете српске“.

Међу личностима од 18. века до данас Доситеј се најинтензивније обраћа свом народу где год га има, мислећи непрестано на његов напредак и на његово укључивање у модерне токове просвете и науке, истицао је да „лежи и да ће лежати у ропству народ којега срце не зна за национални понос“.

Већ за живота његово име је српском народу било свето, а нове генерације су га поставиле уз Светог Саву и Вука. 

Установљење Доситејевог дана на национално-државном нивоу била би симболичка потврда непролазне вредности Доситејевог дела и његових порука. Несумњиво би се тиме појачало и интересовање за његово дело, али изнад свега - за укључивање његових идеја у бригу за васпитање, толеранцију, подршку науци, бригу за просвету и културу.

Доситејев дан би симболизовао и подстицао непрекидну борбу за унапређење културе нашег доба, потврђујући колико је Доситеј, наш учитељ, у библијском смислу речи.

Доситејев дан треба да нас опомиње, пре свега на његову заветну поруку: да само деловање на истини и здравом разуму, у интересу добра заједнице, оправдава јединку као друштвено биће. У новије доба српске историје ми немамо значајнијег ни утицајнијег проповедника пожељних вредности (добро, доброчинство, љубав, трпељивост, пријатељство, сарадња) ни критичара наших слабости и слабости људског рода кроз историју.

Доситејевим даном, парњаком Дану Светог Саве и Вуковом сабору, употпунило би се и оснажило јединство српске културне историје од стварања српске државе до данас: то би био дан делатника који је за ново доба српске културе био оно што је Св. Сава био за старо доба, а Вук Караџић за њен национални смер.

Извор: Кућа добрих вести