Logo
Одштампајте ову страницу

Сусрет српске и индијске културе

Оцените овај чланак
(5 гласова)

nihanБЕОГРАД - Нови споразум између Србије и Индије о култури, омладини, медијима и спорту у очекивању да буде потписан наредних недеља, могао би да значајно унапреди сарадњу две државе и у области образовања, поручила је амбасадорка Индије у Београду Нариндер Чохан.

 

Амбасадорка Чохан је говорила на Филолошком факултету Универзитета у Београду на отварању скупа ,,Сусрет српске и индијске културе”, приређеном у склопу обележавања 21. Јуна, Међународног дана јоге.

Амбасадорка је на скупу на коме су разматрани неки од апеката многоструког прожимања две блиске и пријатељске земље, навела да Индија, једна од најстаријих цивилизација у свету, има и најдуговечнију непрекинуту историју културе. „Индија је дала човечанству концепт нуле, била је пионир у знању астрономије, астрологије и хирургије. Индијска цивилизација, која је била колевка знања, изнедрила је Санскрит, први модеран језик, и први универзитет, Наланда,“ навела је амбасадорка.

Чохан је казала да су „индијски дар човечансту и знање јоге и традиционалне медицине ајурведе, који могу да лече и отклањају животне проблеме, 80 одсто узрока болести.“ Она је позвала заинтересоване да се 17. јуна у осам часова ујутро окупе у различитим градовима Србије на демонстрацији јоге, а потом и радионици.

Амбасадорка је даље навела да је Индија данас шеста напространија земља у свету са привредом вредном преко 2,2 билиона долара, такође, шестом по величини на планети Земљи. Становништво Индије је друго најмногољудије на свету. Половину, преко 600 милиона чине жене. Они са 35 година и млађи представљају 60 одсто становништва, 40 одсто има 25 или мање година, док 17-то годишњаци и млађи учествују са 20 одсто у укупном становништву Индије. „Античка држава Индија је и нација младих,“ прокоментарисала је Чохан.

Отуда је по амбасадорки веома важно да се повезују млади Индије и Србије. У томе, опет, важну улогу имају образовне институције и са њима повезни пројекти. „Свест и упознавање су преко потребни,“ поручила је амбасадорка.

 


                                     

 

Као допринос у том правцу је амбасадорка предала Београдском универзитету додатне књиге из Индије и о тој земљи. Амбасадорка је даље изразила мишљење да би Курс културне историје Индије на Филолошком факултету могао временом да постане језгро студија о тој земљи. Понудила је и да Индија помогне у успостављање Катедре за хинди језик при овом факултету, као што је то већ учињено на Новосадском универзитету. „Хинди је четврти најупотребљеванији језик у свету,“ поручила је Чохан.

Амбасадорка је навела да би индијски универзитети могли, такође, да учествују у систему дуалног образовања у Србији. „Даље, неки од индијских универзитета би могли да буду пиозвани да отворе своје огранке, као што их већ имају у низу градова у свету,“ закључила је амбасадорка Чохан.

О дару, првој библиотеци индијске културе у Србији на Филолошком факултету у Београду је речима хвале говорила продекан за науку, професор. Др Јелена Филиповић. Професорка Филиповић која низ година практикује јогу и уверена је у користи те вештине по здравље људи, снажно је препоручила присутнима да учествују на предстојећем великом културном догађају.

Од Наланде до Хиландара

Др Александар Петровић, професор Културне историје Индије и управник Семинара за друштвене науке Филолошког факултета је представљајући своју књигу “Од Наланде до Хиландара” казао како постоје скривене везе индијске и многих култура у свету. ,,Ни српска култура није у томе изузетак,“ казао је професор Петровић.

Професор је навео три примера који по њему луструју повезаност српске с једном далеком, али више него блиском културом. Пошао је од „оног што је очигледно”, фреске Исуса Христа живописане у 13. веку на зиду цркве пећине Св. Петра и Павла у селу Рсовци, крај реке Височице на Старој планини.

 
                              isus

 

„Легенда каже да су је насликали монаси који су дошли са Синаја и ту имали насеобину.... Како је ова фреска Христа јединствена у светској хришћанској уметности јер је на њој Христ приказан као будистички монах, није тешко претпоставити да је надахнуће из кога је настала, на неки начин повезано с Индијом и будизмом,“ приметио је Петровић.

Професор је подсетио да су у раном 13. веку Мамелуци, туркијски народ из Централне Азије, разорили универзитет Наланда у североисточној Индији, први и највећи своједобно у свету. “Могућа је претпоставка да су преживели кренули у дуго избеглиштво које је неке од њих довело у средњовековну Србију која је онда могла да им понуди и заштиту и гостопримство,“ казао је др. Петровић.
                                           

  

                             insatgrajm

 

 

„У тренутку када нестаје Наланда, јавља се Хиландар као задужбина утемељивача краљевске лозе Немањића. Наравно ни ту не можемо да следимо неку препознатљиву историјску нит, али симболична блискост види се већ и у имену два храма-универзитета. И један и други у основи имају тајанствено ланда који као да је део неког давно заборављеног језика којим су људи говорили, док је свет још био млад“, казао је професор.

 

                             hilandar

 

По Петровићу, симболично је, такође, што је Београд био први европски град у коме је почетком 1920-тих подигнут будистички храм. Храм је срушен после Другог светског рата. Но чињеница да је постојао, „симболично повезује српску и индијску културу,“ приметио је др Петровић.

 


                                                       Zidine
Професор налази сличности и између фестивала Кум Мела (Kumbh Melа) који се периодично одржава на ушћу Јамуне у свету реку Гангу. Према предању, бог Вишну је преносећи пехар с напитком бесмртности, једну кап просуо на земљу.


“Отада се људи ту скупљају да би додирнули земљу која је упила бесмртност јер је за људе кап бесмртности прави океан живота. То је у познатој историји место највећег окупљања на свету будући да се пре неколико година ту сјатило преко 100 милиона ходочасника,“ навео је професор.

„Србија такође има своје велико ушће у Београду где се стичу рајска река у антици позната као Фисон, а данас као Дунав, и Сава. Обриси два ушћа на сателитским снимцима су веома слични, као да је и у Београду у неко давно непознато време просута кап бесмртности,“ приметио је професор.
                                                
По др. Петровићу, екстатична симболичка повезаност Србије и Индије може се видети и кроз поређење дела Николе Тесле и фестивала Дивали који прославља присуство светлости у свету. Током Дивалија се слави победа светла над тамом, добра над злом, наде над очајањем, знања над незнањем.


„Тесла је такође симбол великог знања које је победило незнање и које је успело да из инертне материје фаустовским покретањем обртног магнетног поља измами светлост и да је доведе на свет… Иза тога стоји вера да ће добро славити победу над злом у чему се, више него у било чему другом, сусрећу српска и индијска култура,” закључио је професор Петровић.

 


                                                zvezdica

 

 

Путопис кроз Индију принца Божидара Карађорђевића

Александра Стевановић, докторанд на Филолошком факултету, је у излагању ,,У потрази за јогом: путопис кроз Индију принца Божидара Карађорђевића,” дирљиво је представила једну од најученијих и најзанимљивијих личности српске краљевске династије Карађорђевић. О њему се у родној Србији мало зна и отварање прве индијске библиотеке у Србији представља одличну прилику да се кроз причу о Индији кнез Божидар Карађорђевић врати у српску средину, оценила је Стевановић.

Божидар Карађорђевић (1862-1908) млађи је син Ђорђа Карађорђевића и Сарке Анастасијевић, праунук великог вожда Карађорђа и унук капетан Мише Анастасијевића. Био је доктор правних наука, сликар, писац, преводилац, новинар, уметнички критичар и златар-кујунџија.princbozidar

После синовљеве смрти, Сарка Карађорђевић поклонила је његову библиотеку Универзитетској библиотеци ,,Светозар Марковић“ у Београду. Његови уметнички предмети налазе се у Народном музеју у Београду и музеју у Смедереву, Музеју Викторија и Алберт у Лондону и део су многих приватних колекција којима се губи сваки траг.

Са сваког путовања, млади Карађорђевић враћао се пун утисака, а свеске исписане разноликим описима и утисцима објављивао је у деловима у француским новинама. Једини путопис који је штампан у целини јесте из Индије – који је завршио 1897.

Рукопис је до 1899. штампан у деловима у познатом француском часопису за уметност и културу Париска ревија да би се те године појавио у енглеској верзији, у преводу Кларе Бел као „Enchanted India“. Тако се енглеско издање у Лондону и Њујорку појавило пре оригиналног рукописа на француском, који поред описа, садржи и илустрације са приказом индијских градова и храмова, под именом Notes sur l'Inde. Путопис је привукао велику пажњу читалаца и штампан је у више издања.

Божидар Карађорђевић се 1896. из Лондона отиснуо на путовање у Индију, замишљајући га као ,,шетњу у трагању за некадашњом Индијом, жељан њених чудесних боја и хармоније, онога што траје од давнина“. Када је стигао у Бомбај, путовао је возом, бродом, кочијама и на коњу. Провео је седам месеци у Индији посетио је више од 35 различитих места у Индији.

Принц је прешао око 11.000 километара, идући до снежних Хималаја ,,који пред њим леже у заслепљујућој слави величине и светлости“, до сјајног Бенареса, Делхија, Агре и бисера архитектуре, Таџ Махала, све до јужних крајева опточених златним Сунчевим сјајем. Док је путовао овим огромним очаравајућим пространством, често је скретао са друма да би се изгубио у лавиринту дрвећа, пузавица, цвећа и цвркутавих птица, откривајући сваку нит индијске душе, навела је Стевановићева.

Ана Стевановић после више од 100 година од енглеског и француског издања, преводи на српски језик путопис Божидара Карађорђевића. Шампање првог превода књиге Божидара Карађорђевића на српски језик планирано је до крају ове године.


                                   

 

По Стевановићевој је то значајно из два основна разлога: представиће веома талентованог и образованог племића родној земљи. Такође пружиће прилику читаоцима да упознају Индију у другачијем светлу, јер је кнез успевао да увиди оно што често измиче оку обичног посматрача.princuspravno

На питање шта повезује Божидара Карађорђевића и јогу, Стевaновићева подсећа да је јога потпуно стање свести, отклањање спољашњих сметњи и вежба одсуства ега, што значи да је принц све време био у потрази за њом. Јога потиче од корена युज् ,,јуџ“ на санскрту, што значи ,,сјединити, повезати“ и тежи повезаности душе и тела која остварује потпуну будност и будну присутност. То је кнез у Индији успео да оствари, повезујући се са Индијом као са отаџбином која му је читав живот недостајала, примећчује Стевановићева.                                             

 

По њој је путопис Божидара Карађорђевића један од многих примера српско-индијских прожимања кроз историју. „Индија је одувек очаравала различите путнике, али оно што је у делу Карађорђевића другачије јесте да свењене боје, сенке, светлости и обриси оживљавају и цветају под пером вештог и осетљивог племића,“ навела је докторанд.

Стевановићева се нада се да ће отварање прве индијске библиотеке у Србији отворити и прве странице живота и дела Божидара Карађорђевића, “јер не само да ће нам помоћи у бољем разумевању Индије, већ ћемо боље сагледати и себе. Онда ће и кнез коначно моћи да се врати својој кући,“ заклјучила је Стевановићева.

Извор: Кућа добрих вести

 

 


Последњи пут измењено уторак, 06 јун 2017 15:05
Борислав Коркоделовић

Одрастао у Нишу, Скопљу и Београду. Слушајући приче одраслих које су биле много чешће пре доласка телевизије, научио је имена неких светских политичара из средине 1950-тих и пре него што је постао ђак-првак. Први текст за који се сећа да га је написао био је за школске зидне новине о – чудили су се очеви пријатељи – грађанском рату у Конгу 1960. Четврта гимназија у Београду и Факултет политичких наука у Београду, су га научили да покушава да логички и рационално размишља о политици.
Пре него што је ушао у „златни рудник информација“ Новинску агенцију Танјуг да тамо остане наредних 40 година, стицао је праксу код добрих уредника у Радио Београду и на Телевизији Београд, као и од научних радника у Институту за међународну политику и привреду. Био је готово пет година дописник Танјуга са Југа Африке, извештавао са низа међународних догађања. Поред београдских медија, под правим или „илегалним именом“ је сарађивао без проблема са дневницима и недељницима на простору бивше Југославије, загребачким Вјесником, Данасом и Стартом, љубљанским Делом, сарајевским Ослобођењем, скопском Новом Македонијом, подгоричким Монитором...
Увек су га интересовала питања привредног развоја. Позних 1970-тих се заразио „азијским тигровима“ Јужном Корејом, Тајваном, Сингапуром и Хонгконгом чији вртоглави развој до данас прати. Није одолео ни другом валу „азијских тигрова“, Индонезији, Малезији и осталим земљама Југоисточне Азије. Увек заинтересован за лепе економске приче, последњих година учестало пише о привредама Народне
Републике Кине, Индије и осталих земаља BRICS.
Све време му је идеја да читалаштву у Србији и региону пренесе добра искуства из разних делова света и различитих привредних система. Како нам је у привреди, изгледа да није далеко одмакао у том настојању.

Најновије од Борислав Коркоделовић

Сродни чланци

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015