Писма су поклоњена удружењу поводом пете годишњице од регистрације и 136 година од отварања за јавност Библиотеке Лазић (од 1882), која чини темељ удружења.

„Ви знате да ја Ваша пишем писма не пишем по својој вољи, него онако како је усуд одредио у једној игри фантазије са мном...“ - почиње своје писмо Сава Шумановић.

Једну од својих најпознатијих слика „Пијану лађу“ Сава је насликао за седам дана и ноћи интензивног рада, пошто му је истоимену песму Артура Рембоа рецитовао Растко.

Током тешких тренутака душевне слабости, Сава Шумановић је у својим писмима умео тешко да увреди пријатеље, па и Растка Петровића. Од априла до августа 1930. године био је смештен, како сам каже „у лудницу“, на Пропедеветичку клинику у Београду код доктора Раденка Станковића и доктора Андре Николића. Током боравка у болници насликао је неколико акварела и написао неколико писама - од којих се два, која је писао пошто је започео примање успешне терапије, сада налазе у Адлигату.

Саветник Адлигата, Никола Кусовац, обрадовао се када је чуо за садржину писама, пошто се у њима огледа прави Шумановић, који са пуно топлине, љубави и жаљења моли пријатеља за опроштај, објашњава тешко стање у којем се нашао, са много брижности пише о родитељима и свима који су, услед његове слабости коју није скривио, пропатили.

У трећем писму, послатом из Париза, Сава пише о томе како прихвата молбу да ослика корице и плакат за нову Расткову књигу, што је посебно занимљиво јер, колико је нама познато, то никада није реализовано.

Поклонодавац, Даница Леко овим поводом каже: „Писма Саве Шумановића сам наследила после смрти мога оца, Марка Д. Лека, професора београдског универзитета, и чувала сам их као једну од највећих вредности у породичној архиви чији се највећи део од 2016. године налази у Адлигату. Мој отац је ова писма лично добио на поклон од покојне Иванке Дероко, удовице Александра Дерока који је био веома близак са мојим оцем. Један део Дерокове архиве је после његове смрти, као побочни сродник и пријатељ, преузео мој отац и та архива се такође данас може видети у Адлигату. Избор Дерокових личних докумената је у сталној поставци Музеја књиге. Легат породице Леко основан је у Адлигату крајем 2016. године, мада Виктору Лазићу за овај пројекат поклањамо књиге и предмете још од 2013. године“.

Виктор Лазић, председник Удружења, каже како му је посебно занимљива прича како су се писма нашла у архиви Александра Дерока.

Александар Дероко и Растко Петровић су били побратими, најбољи пријатељи. Са њима се често дружила једна веома образована девојка, Иванка Павловић, из добростојеће породице, у коју се Растко заљубио. Њих троје чинили су нераздвојни трио. Дероко и Петровић су заједно путовали по српским црквама и манастирима, дивили су се српској средњовековној уметности. Као и Растко Петровић, и Дероко је једно време био у Паризу, где је, захваљујући Растку који је уживао велико поштовање међу француским уметницима и интелектуалцима, упознао Саву Шумановића, Пикаса, Родена...

Иванка Павловић је завршила француски језик и књижевност у Београду, на Сорбони је похађала различите курсеве и предавања. Иванка је, како каже Дероко у свом „Јероплану над Београдом“, Растку „..испунила цео један део живота. Она је у многим стиховима његовим, она је и у 'Дану шестом', читавим, баш својим реченицама. А превела му је на француски 'Људи говоре'. Дуго су њих двоје били нераздвојни, и све је то тако трајало више година. Међутим, Растко је до краја ипак остао неожењен...“

Дероко је чак требао Петровићу да буде кум на венчању 1934. године, и то са Иванком. Међутим, Растко се није појавио пред матичарем, а да би спречио да његова, по много чему изузетна пријатељица буде обрукана заувек, Дероко је стао на кумовљево место и представио се као младожења! Растко Петровић је следеће године отишао у Америку и прекинуо контакт са Србијом. Тако се Дероко венчао са Иванком, која је после смрти наследила његову архиву и Савина писма поклонила Марку Д. Леку.

Породица Леко поседује 17 Шумановићевих писама, а Даница Леко је најавила и донацију преосталих четрнаест.

Извор: Кућа добрих вести