Живот породице Мутић зависи од пчела, односно од њихових потреба, али и од временске прогнозе на основу које увече праве планове за сутрадан. Ако је најављена киша, а пчеле морају да се намире, они одлазе до њих макар им се аутомобил заглавио у блату или пак пешице у чизмама стижу на ливаду на којој су кошнице.
Али, тако је – како је јер су и Јелена (27) и Мирослав (34), дипломирани економиста и дипломирани фармацеут, изузетно посвећени послу који раде, а како се љубав не може сакрити, то се одражава и на квалитет њихових производа.
По плану активности, баш тог дана када је екипа Прича са душом стигла у њихов дом у Новој Пазови, Мутићи су топили пчелињи восак. Сачекали смо да обаве тај део посла, па смо продужили до пчелињака, који се налази неколико стотина метара од куће.
Мирослављев отац потанко ми је објаснио како се топи пчелињи восак
Мада рад са пчелама не гарантује сигурно радно време и завршетак обавеза у 17 сати, као што је то случај у канцеларији, Мирослав и Јелена се не жале, задовољни су односом са својим „сарадницама“ и причају ми како је почела њихова предузетничка Прича са душом.
“Крајем јануара ове године донео сам одлуку да напустим посао у фармацеутској индустрији. Преломни моменат десио се једног четвртка, а ја сам од тог тренутка прогледао. У нашим животима новац никад није био примарна компонента, већ је љубав та која нас води. Откад не идем на посао сваког јутра, почео сам да живим опуштеније и слободније, без оптерећења. Сада чак и више радим. Другачији је осећај кад радите за своју породицу”, сећа се Мирослав велике промене у свом животу.
Он је и донео пчеларство у породицу Мутић. Иако постоји породична прича да је његов прадеда, пореклом из Лике, између два светска рата гајио пчеле у такозваним трнкама, односно вршкарама, ову врсту задовољства, али и предузетништва у фамилију у Новој Пазови 2013. године уводи управо Мирослав.
“Јелена и ја смо се упознали у лето 2014. године и одмах смо знали да смо једно за друго. Били смо и сигурни да је наша будућност у меду. Она је тада била на трећој години студија економије, а по завршетку факултета почела је да се укључује у посао. Почели смо са 10, па редом ишли до 30, 50, да бисмо стигли до 100 кошница”, сећа се Мирослав.
“Желела сам нешто другачије, а не само класичан мед у тегли са жутим поклопцем. Прва идеја је била да направимо мед са какаом, да створимо нешто аутентично што није постојало у Србији и да се издвојимо на тржишту. Ја сам се више усмерила ка вођењу друштвених мрежа, маркетингу, одговарању на поруке клијената и комуникацију уопште, а од кад се родила Лена, доста времена проводим и са њом. Мирослав је чешће у пољу, он се отпочетка определио за кошнице и пчеле, за врцање меда и припрему мешавина”, прича Јелена за Приче са душом.
Мед са укусима почели су да праве 2016. године, а годину дана касније су се венчали. Кренули су практично од нуле, са промоцијама по сајмовима и манифестацијама, а онда су изабрани за учеснике телевизијског серијала „Супер Србија“ који им је дао ветар у леђа и ласкаву титулу „Хит производ 2018. године“. Њихов бренд „Злато у тегли“ поред класичног меда, подразумева и мед са додацима, односно мешавину квалитетног кристалисаног меда и лиофилизованих малина, боровница, какао праха, коприве и чиа семена.
“Иако није у духу скромности ово рећи, али управо је скромност основ свега што радимо. Ниједног тренутка нисмо жалили новац који улажемо у пчеле. Најважније нам је да њима буде добро и да имају све што је неопходно. Неко би можда себи прво приуштио аутомобил или нешто слично, али ми нисмо у том фазону. После свадбе нисмо чак ишли ни на медени месец”, објашњава Мирослав.
Питам их шта су научили од пчела, односно шта су им оне донеле?
“На ливади влада такав мир, да имам утисак да би неко могао без проблема да ме однесе, а да ја то не приметим од оног дивног зујања. Тамо имам ту своју „тишину“ у којој се чује само лепет њихових крила. Недавно смо завршили припреме за сунцокретову пашу, пчеле су спремне, сунцокрет је процветао, а ми рачунамо да ће оне врхунски да ураде свој посао”, објаснио је Мирослав, који је после вишегодишњег рада у фармацеутским компанијама, зимус одабрао да буде искључиво пчелар.
“Није било страха, главни разлог због којег сам напустио веома добро плаћен посао је то што ни у једној фирми у којој сам радио нисам добио прилику да напредујем на рачун енергије коју сам улагао. Поред свих квалитета, нико није видео моје залагање и преданост послу 100 посто. Зато сада у пчеларству, у овој нашој причи идемо напред највише онолико колико додајемо гас, а додајемо га нон-стоп. Уз љубав добијамо онај осећај да можемо све. Неко би рекао „Школовао си се седам година и још толико си радио у фармацеутској индустрији, а сада то мењаш за посао на ливади“, али оно некад и ово сад не могу да се пореде. Бити свој на своме нема цену. Пчеле вам показују смисао живота, оне су једини ствараоци у некој пољопривредној грани које не треба да терате да раде. Оне саме по свом инстинкту раде, од изласка до заласка сунца, од њих смо много научили. То и јесте наша водиља: да све почива на раду, да резултати стижу у складу са тим у којој мери сте укључени у посао, односно колико се дајете”, каже он.
“Недавно сам чула за једну акцију у Србији о очувању пчела и сазнала да оне опрашивањем на свој начин учествују у стварању састојака за скоро сваки трећи залогај који поједемо и да би цела планета била у великом проблему ако би оне нестале”, додала је Јелена.
Брачни пар Мутић воли да ради, а да су томе научени од малена, лако се може закључити. Јелена је још као девојчица помагала родитељима у њиховој приватној фирми, па не крије да лако уме себи да „направи посао“.
“Посао ме покреће. Чак и кад физички не радим морам или нешто да читам, да учим и да се усавршавам. Највише волим кад сам увече позитивно уморна од посла. Мислим да због тога чак и на ту неизвесност у предузетништву гледам као на чар живљења. Ми доста радимо сезонски, лети производимо, а зими више продајемо. Свесна сам да је посао предузетника такав да никад не знате да ли ћете и у којој мери бити ангажовани. Често не знам ни сама одакле ми тај урођени оптимизам”, каже Јелена.
“Инспирацију налазимо у нашим животима, у нашим одлукама, у нашем путу. Волимо да уживамо у нечему што смо сами створили и то нас обоје краси. Иако су многи ископирали нашу идеју и направили сличне производе, ми не бисмо били у стању да уживамо у плодовима који настају на рачун нечега што је неко други претходно рекао, замислио или направио. Нас такве ствари не занимају, нас занима само оригинал”, изјавио је Мирослав Мутић на крају ове Приче са душом.
