Према његовим речима, ако се има у виду да у нашој земљи постоји 4.500 села, онда се може закључити да је свако друго, или треће село у нестајању.
Село пропада демографски, економски и културно, пре свега, због погрешне развојне политике друштва. Село је на маргинама друштва и посматра се као заједница нижег реда од градске, која није економски и духовно способна да брине о себи.
“Са подцењивањем се гледа на село и људе који живе у селима. Ако хоћете да неког увредите знате коју ћете реч употребити”, указује Стевановић на погрешан однос према селу, који се у Србији ‘гаји’ годинама.
Он наглашава да све док се село не посматра као место живљења, а не само као место рада и бављења пољопривредом, неће бити напретка. Према његовим речима, неприхваљив је концепт да се мисли да на селу може да се живи само од пољопривреде, те да треба да се угледамо на Европу, где су у европским селима развијене и друге делатности.
Овај социолог за проучавање села сматра да не треба бежати од тога да се у селима отварају погони и фабрике, који задовољавају еколошке стандарде и не загађују животну средину. Такав концепт, на пример, развили су Словенци, који данас немају притисак становништва на градове, већ у селима имају разасуте погоне.
Погрешно поистовећивање села са пољопривредом може са данас видети и у предизборним активностима странака, тврди Стевановић, јер се ниједном речју у кампањи не спомиње село, већ само пољопривреда.
“Главни проблем Србије је што ми као друштво, немамо ни питање, али ни одговор каква села нама требају, каквом сеоском насељу треба тежити да би људи могли да остану да живе у њему”, наглашава Стевановић и додаје да је сувишно причати о повратку на село, већ да се треба фокусирати на то да они који данас живе на селу, не одлазе.
“Нема враћања, како да ви данас вратите неког у Врање, Сурдулицу, Житиште, или Власотинце. Треба размишљати о томе како задржати оне који желе да оду, обезбедити услове да село буде и место где се живи”, каже Стевановић и наглашава да је једино тако остајање - реалније.
Директор Завода за проучавање села наглашава да се под основним условима подразумева да живаљ на селу може да задовољи примарне људске потребе, да у селу постоје основне установе, као што су - амбуланта, школа, пошта…
Према његовим речима, не стоји примедба да у селима није изградјена инфраструктура. На пример, електрификација у земљи је готово у потпуности спроведена, што је значајан цивилизацијски напредак. Готово да не постоји село које нема електричну енергију, а да не говоримо о војводјанским насељима, која су по нивоу урбанизованости, на нивоу градских средина – са добрим путевима, канализационом мрежом….
На питање "Куће добрих вести" о томе шта од предузетничких и занатских активности може да се развија на селу, Стевановић наглашава да је погрешно развијати занате који су у изумирању, већ оне за чији производ постоји тржиште.
“Форсирати израду чакшира, када нико неће да их купи, или ковача, када нема колских запрега, нелогично је. Треба развијати делатности које су у складу са савременим потребама и друштвеном поделом рада”, тврди он.
На питање о томе шта је са пољопривредним задругама, Стевановић сматра да и ту постоје потенцијали за запошљавање пољопривредних стручњака, а не како се то данас чини – само кроз улогу саветодаваца.
“Не може онај који је изашао из клупе и нема никакве праксе да даје савете још увек неповерљивом сељаку са дугогодишњим искуством”, наглашава овај стручњак за село. Он истиче да то што данас неко из Београда одлази у Младеновац, или у Барич на своје имање, не може да се тумачи као повратак на село, већ као борба да се преживи уз додатни рад.
“То се може повезати са радом и жељом за боравком у природи. Данас имате ту праксу да је све више људи из градова који раде на селу, имају неку радионицу или имање, али се увече враћају у своје станиште. То, свакако, има и социопсихолошке последице, јер га у селу прозивају да је пропао у граду, па се вратио”, указује Стевановић на ову нашу лошу особину да увек неког само критикујемо, уместо да човеку пружимо руку и помогнемо му.
У вези са повратком појединих људи и породица на село, Стевановић оцењује да се још не може говорити о тренду, већ о изузецима и да би тек за једно двадесетак година то био неки смер у коме би се кретале друштвене и демографске промене у друштву.
Извор: Кућа добрих вести
У српским селима 260.000 момака у петој деценији
Истраживања показују да данас у српским селима живи око 260.000 момака који су се приближили 50-тој години живота, а да нису засновали породице. Разлози овој појави су бројни, а последице катастрофалне.
Сраман је био и назив сељака, па нису хтеле девојке за њих да се удају и да живе на селу, да хране стоку и обрађују њиве. Радије су одлазиле у градове, удавале се за портире у фабрици и много сиромашније живеле. Када би сваки од њих имао жену и само по једног потомка то би било нових 500.000 становника, знацајних за биолошку, демографску и економску репродукцију села и друштва у целини.
Као на крају света
Дебели Јасен, Косовина, Привоје, Страиње...мала планинска села под самом планином Чемерно, налазе се на територији краљевачке општине. Удаљена су од града 60 километара, до њих се стиже само јаким теренским возилом и то само до половине пута је асфалт, а онда до врха планине води макадамски друм. После се путује преко висоравни и доле до поменутих села, путем којег такорећи и нема, вози се полако и опрезно, корача са камена на камен.
Ова села ће, ако се неко чудо не догоди, ући у историју заборава. Биће забележена као многа која су нестала, јер са списка сеоских насеља у овој општини већ могу бити избрисана пошто становника у њима више нема.
Повратак младих на село
Овај смер ка повратку младих и свих других заинтересованих на село, ради живота у природи, на чистом ваздуху, на својој дедовини, подржаваће "Кућа добрих вести" својим текстовима, саветима стручњака о томе како се и од чега на селу може добро живети. Да ли је то органска производња хране, развој сеоског туризма, гајење коза, или шта год друго, само да помогнемо, макар информацијама, да се људи запосле, буду своји на своме, да могу да живе од свог рада, а још у здравој животној средини какву сигурно пружају наша дивна села. Уз та писања и преношења искуства и других земаља на овом плану,настојаћемо да подстакнемо и државу и нашу дијаспору да помогну том повратку и оживљавању наших села у која би, сигурна сам, сваки странац када их једном види и доживи, долазио заувек. Можда ту и да остане, са нама, градећи заједничку кућу.
"Наше је само оно што другима дамо",мото је "Куће добрих вести", а шта може боље да то ослика од нашег традиционалног, али помало заборављеног обичаја добросуседства и људске помоћи - МОБЕ. Укључимо се у њу сви, помозимо једни другима, да би нам свима у Србији било боље.
Агнеза Трпковски
Моба
Моба је старински српски обичај међусобног помагања у сеоским домаћинствима. Моба је помоћ у пословима за које је потребна већа радна снага,заједнички рад, наводи се у Википедији.
Мобе су се у прошлости сазивале ради узајамне помоћи приликом обављања обимнијих сезонских послова у области пољопривреде. Мобе се сазивају и приликом изградње приватних грађевинских објеката.
Одлазак на мобу се разликује од најамног ради и обавља се на добровољној бази. У многим селима се мобе организују приликом изградње цркви, заједничког сеоског пута и других заједничких и јавних објеката.
