Без пестицида и хербицида, Милошевићи производе храну за коју би данас еколошки освешћено градско становништво дало и последњу пару из џепа. Оно што даје додатну чар је чињеница да сви чланови породице равноправно дају свој допринос производњи здраве хране. Почев од 86-годишње баке Љубице, њеног сина Радована и његове супруге Босанке, унука Горана и његове супруге Виолете, и праунучића Николе и Саше (још су школарци), до Бака-Љубичине кћерке Радмиле која живи у Кучеву, али често долази у родитељску кућу да обиђе мајку и помогне брату и снахи око пољопривредних послова. Поведе и унука Дарка, да дечак на време научи тајне ратарског заната.

Снаха „крива“ за успех породице

На огрубелим длановима чланова породице Милошевић видљиви су трагови од борбе са земљом, ветром, кишом, снегом, сунцем... Па ипак, њихове очи заблистају чим се поведе прича о пољопривреди и њиховом Плавчеву, које је 60 километара у круг заштићено од индустријске производње.
-Имамо 50 хектара земље, али само мали део је под пољопривредним културама, остатак су шуме и пашњаци – прича Радован Милошевић (63), најстарија „мушка глава“ у домаћинству. – По струци сам ковач, али како се време мења, тако и мој занат одумире.

Отворио сам стругару, имам и нешто стокеу економском делу дворишта, али сам пре две деценије на наговор снахе Виолете почео да се бавим производњом органске хране. Кад живите у сеоском подручју, некако се подразумева да ћете се бавити пољопривредом и сточарством. Посао јесте напоран, сваког јутра гледам у небо, јер од времена зависи да ли ће година бити родна или не, али сам задовољан. Породица ми је на окупу, заједничким снагама обрађујемо земљу и радујемо се приносима.

Из униформе у сељачко одело

Радованов син Горан је полицајац. Запослен је у Кучеву, али све своје слободно време проводи помажући баки, оцу, супрузи Виолети и синовима на породичном имању.
- Неки ме питају да л’ ме је срамота што се бавим пољопривредом – прича Горан кроз смешак. – А што би ме било срамота? Имам земљу, знам да је обрађујем, ни од кога ништа нисам ни отео ни украо... Сваки плод који изађе из наше баште је апсолутно природан. Свака биљка никла је из нашег семена, ниједно нисмо купили у пољопривредној апотеци. Срећан сам и поносан што моја деца једу здраву храну, почев од поврћа, преко сира који сами правимо, меса, погаче коју спрема моја супруга... На послу сам частан полицајац, а у кући частан земљорадник!

И деца би да остану на имању

Горан не скрива радост што су његови синови Никола и Саша одлучили да упишу Пољопривредну школу. Каже да ће им додатно знање само помоћи да усаврше оно већ стечено. Каже, ако буду желели на факултет - подржаће их.
Иако живе „ далеко од цивилизације “, у засеоку Плавчево где не постоји ни једна продавница, Никола и Саша нимало не заостају у знању и

интересовањима каква окупирају њихове вршњаке. Имају лап-топ, воле да „сурфују“ по Интернету, уче стране језике, читају књиге... Лепо су васпитани и, што је њиховим родитељима посебно важно, добри су ђаци.
Никола и Саша у глас кажу да им није тешко да помажу родитељима, деди и баки док раде на производњи органске хране; знају да је то хит у целом свету, и надају се да ће и у Србији оваква храна ускоро постићи цену какву заслужује. На питање да ли би волели да оду из Плавчева и запосле се у Пожаревцу или Јагодини, који у њиховом крају важе за градове-лидере, најмлађи Милошевићи одмахују главом:
-Не! Нама је у Плавчеву лепо, природа је дивна, ваздух чист, а ми смо „своји на своме“.

Купци не жале да „дреше кесу“

Производи породице Милошевић „плану“ на Пијаци еко-хране – Срце Хомоља  која с времена на време бива организована у Кучеву и Пожаревцу. Упркос квалитету поврћа, цене нису европске.
- Килограм органске бораније кошта 200 динара, а пасуљ продајемо по цени од 400 динара. Најбољи купци су овдашњи Роми који живе у Аустрији. Кад чују да ће бити организована Еко пијаца, дођу и купе по 200 килограма пасуља!

Кад их питам шта ће им толико хране, кажу ми да је носе у Аустрију и препродају својим познаницима и пријатељима по вишеструко већој цени. У Европи знају да цене органски произведену храну, па не жале да одреше кесу – објашњава Радован.
Породица Милошевић има поруку за све људе који су остали без посла, а имају макар десетак ари имања:
- Боранија и пасуљ су најисплативији, а не траже пуно бриге. Конкретно, наша породица сваке године има око 2.500 притки бораније на петнаестак ари, а приноси су одлични, па је самим тим и зарада добра. Нажалост, проблем је сертификат који кошта 7.000 евра. Али, за почетак можете да производите као и ми; купци ће препознати разлику између органски гајеног поврћа и оног које је третирано разним хемикалијама. Искористите чист ваздух, плодну земљу и климу, храните се здраво и не очајавајте ако сте остали без посла. Природа је увек ту да помогне!

Извор: Кућа добрих вести

Фото: Иван Дерикоњић