Кућа Добрих Вести

Login

Кафанско опело

Оцените овај чланак
(10 гласова)

uvodnaЂАЛА - На сред кафане бирташа Симе Ћулака, поред упаљене свеће, која је, по обичају, стајала уз узглавље покојника, на столу је прекривен коцкастим чаршавом, лежао тек упокојени Сава Бело.

У глуво доба ноћи необични хор певао је у славу покојника “со свјати упокој” и на тајној вечери частио се врућом погачом.

Само је понекад, за тренутак, хор прекидао складно појање и у тим тренуцима могло су чути звецкање чаша и тихо наздрављање.

Ретки пролазници, као и по који задоцнели сељак, који се на клопаралим колима и на уморним коњима враћао са њиве, застајкивали су код Мичкововог артеза и ослушкивали појце, који су здушно опојавали Саву Белова. Чудили су се они - откуда сада, када до тада то није био обичај - да се Тајна вечера држи у сеоском бирцузу.

 

Изненађени Ђалинци

 

Бојажљиви и изнененађени Ђалинци брзо су напуштали близину кафане. Пролазницима, ипак, није могла да промакне дебела воштаница изнад главе покојника, чија се светлост стидљиво пробијала кроз одшкринути кафански прозор. Тај призор појачавао је утисак тужног догађаја, иако се дешавао под необичним околностима.

У то време, средином 20. века, па и много раније, у селу је из сујеверја владао обичај да се не сме гледати у прозор собе у којој са упаљеним свећама лежи покојник. Јер, како су тумачиле сеоске бабе, гледање у прозор са упаљеним свећама доносило је несрећу, а смрт је одма’ могла да ушета и у њину авлију. Овога пута заборавило се на тај давнашњи обичај, јер је призор био редак и нестваран.

Случајне пролазнике чудило је то што током дана нису чули сеоска звона да гласе покојника, али су то тумачили црквењаковим немаром. Сутра ће то, одмах после завршеног јутрења, говорили су сељаци, урадити црквењак Обрад Куриш.

Поноћно кафанско опело отегло се у недоглед, трајало је дуже, много дуже, него што су то вековима чинили свештеници у по бела дана. Чинило се да су појци посебно били надахнути, не толико због жалости за покојником, него више због необичног амбијента, у коме се све то одигравало.

Капела је за ту прилику била посебно уређена. По зидовима су висили стари предмети које је вредна жена Симе бирташа Смиља годима скупљала по сеоским таванима и “вешала” по зидовима кафане. Покојник Сава Бело је у таквом амбијенту могао да замишља, па чак и ужива, јер га са’рањују као грофа ил’ мож’ бити каквог хироша.

 

Први купци 'леба код Манета пекара

 

Први купци ‘леба, који су долазили још пре свитања код Манета пекара, били су затечени звуцима опела из оближње кафане. Многи од њих су по навици код Симе Ћулака обавезно свраћали на прву јутарњу ракију. Сада нису знали шта да раде, пошто су отуда чули тихо хорско певање. Појање је било све тише и ређе, а звекет чаша и наздрављање све гласније.

Испочетка, затечени необичним призором и још недовољно разбуђени, “пекари” су бојажљиво застајкивали на басамке и вирили кроз отшкринута врата кафане. Појци су окупљени у круг око покојника са пуним чашама вина и веселим очима позивали их да узму учешћа у опелу. Већина њих су већ зором раном били “жеди”, па нису могли да одбију понуду. Почели су и они, прво да пију за покој душе, да би понесени “здраво жалосним поводом”, све чешће, заборављајући на тужан призор, наздрављали покојнику.

Ко зна докле би се уз такву братију и појце опело отегло да покојнику Сави Белову није дојадило да слуша куцкање чаша и једнолично опојавање, које је све више личило на песму. Упокојени Сава Бело није могао да сачека “примите последње целованије”, јер се опело отигло у недоглед, него је оштро збацио покров са себе и бесно замерио уцвељаном скупу.

 

“Оживео” “упокојени”

 

“Шта мислите, докле ћу овако да лежим, док ви сваки час пијете за моју душу. Па, шта ако сам мртав, волем и ја да поквасим грло. Тек сад видим какви сте ми ланцмани, јер само на себе мислите, а о нама покојницима слабо марите”.

Обрадовани што је покојник оживео пре са’ране, необично друштво се из жалости намах расположило. Почела је песма, засвирале су тамбуре и гајде, нашла се однекуда ту и фрула. Људи из оближње пекаре напуштали су дугачак ред и полако се преселили код Симе бирташа да виде чудо невиђено.

Ко зна докле би радосна са’рана трајала да се по обичају нису умешале жене. А, оне, вазда знаду да покваре мушко расположење и растуре друштво. Глас о Савиној сарани брзо се проширио кроз село, иако сунце још није одскочило. Горопадне домаћице, које су код кућа ишчекивале мекан ‘лебац да деци и укућанима спреме фруштук, упале су у кафану, и уз велику галаму, прекинуле необично опело.

Покојник Сава није дангубио. Наздрављао је у исто време себи за душу и за дуг живот, не марећи много за оно што се дешава око њега, јер је ваљало надокнадити пропуштено. Сава Бело је након ове са’ране поживео још добрих 50 година. Умро је у пролеће 2010. године у 89. години.

 

Прича је аутентична. Догодила се једне касне јесење, доконе ноћи, у седмој деценији прошлог века у севернобанатском селу Ђала. На тај заборављени догађај подсетила је бирташева жена Смиља Попов, која је била сведок, сваколиких лудорија доконих сељака у мирна и спокојна времена. Забележена је као сведочанство и спомен на некадашње време, у коме су људи живели, не много богати, не одвише бурно, али срећно и спокојно.

Извор: Кућа добрих вести


Александар Цвејић

Новинар Александар-Саша Цвејић рођен је 1953. године у севернобанатском селу Ђала. Основну и средњу школу похађао је у родном месту и Београду. Факултет политичких наука, на одсеку за новинарство, завршио је у Београду. Ожењен је супругом Светланом са којом има кћерку Катарину и сина Илију. Радио је у Спортској рубрици Новинске агенције Танјуг од 1978. до 2011. године. У новинарској каријери пратио је догађаје из више од 40 спортова. Извештавао са више Олимпијских игара, светских и европских шампионата у фудбалу и боксу. Пет година је обављао функцију генералног секретара Удружења спортских новинара Србије.

Више из ове категорије « Кана меда Плевљење лука »

1 Коментар

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија