Logo
Одштампајте ову страницу

Колач доброте Катарине Остојић

Оцените овај чланак
(2 гласова)

kolacdobroteejejeje54545454"Док смо ми одрасли уносили пакете с одећом за једну породицу, деца су се играла на травањаку испред куће.Враћали смо се са мора и у колима је била синовљева лопта. Никада нећу заборавити очи тог детета када је видело лопту. Сав радостан, замолио је нашег сина да се играју лоптом.Тај поглед дечака ме није напуштао и одлучила сам да му поклоним синовљеву лопту, а његовој сестри ћеркин ранац. Обоје су негодовали. Јасно, то су им поклони од баке. Обећала сам да ће им бака купити све ново, чим се вратимо кући, а да је ово сад јако важно да усрећимо њиихове другаре. Невољно су пристали. По повратку кући сам одржала обећање. Годинама касније питала сам ћерку да ли се сећа свега. Испричала ми је свој доживљај, да је тада била јако тужна због ранца који је добила од баке. Али да је касније све разумела и да јој није жао што сам тако поступила. Да ли сам поступила правилно и даље не знам. Знам само да тај поглед детета које силно жели лопту не могу ни данас да заборавим."

 

Ово је само једна епизода из богатог хуманитарног рада особе коју сам једва убедила за пристанак да јавно, дакле именом и презименом, проговорим о њој. Будући да сматра да је хуманост лична ствар сваког хуманог човека, Катарина Остојић, Каћа за све нас који је знамо, све ове године од када су нас друштвене мреже спојиле, у свим мојим текстовима и статусима на Фејсбуку била је “једна од оних особа широког срца којима смо ми, моје пријатељице у Србији и ја, продужена рука њихове доброте”.

 

Између бомбона и крпе

 

Родом је Београђанка, а душом и срцем Земунка. Две и по године је живела у Данској, а од 1996. год живи у Холандији са мужем и двоје деце. Нема сталан посао. Повремено ради као кућна помоћница у холандским породицама.

 

“Муж има сталан посао и зивимо од његове плате и мојих повремених примања. Када сам га упознала и почела да живим у земљи лала, иза себе сам имала дужи радни стаж. Овде сам прво похађала сколу за странце, научила основе језика и почела да радим у фабрици бомбона. Радила сам у вечерњој смени да бих преко дана могла да идем у школу језика. Није било лако, али сам била спремна на то. Први пут сам се срела са радом у фабрици, за машином, с буком, новом средином и радним правилима. То је најтеже и најбоље радно искуство мог зивота. Много сам научила боравећи међу новим људима, друге културе, језика, схватања. Ово искуство ми је помогло да схватим ста могу и колико могу да прузим од себе у новој средини.”

 

Најсрећније године мајчинства

 

Онда се посветила мајцинству и породици. За најсрећније године свог зивота сматра бас те које је провела поред сина и ћерке. Има дивног супруга, истиче, и међу њима никад није било разговора о томе да ли зели да ради и колико.

 

“Међу нама постоји узајамно разумевање и постовање и све одлуке везане за посао мој супруг је препустио мени, да сама одлучим ста је за мене најбоље. Када су деца кренула у предсколску установу, одлуцила сам да потражим посао. Несто сто ћу радити за време боравка деце у школи, а да ми оставља довољно времена да се посветим и даље њима, музу, кућним обавезама. Од своје 14 године сам за џепарац зарадивала чишћењем куца, као помоц на славама, у генералном чишћењу станова после крецења. И тада ми се јавила идеја да бих могла пробати да радим као спремацица. Први посао је био у вртицу, касније у два вртица, до тренутка када сам добила отказ. У то време је све тезе било доћи до сталног посла, поготово што нисам течно и перфектно владала холандским језиком. Нашла сам посао сама, преко огласа. Кренула сам од једне породице до друге. Моја препорука за ангажовање је био мој рад. Тако је и данас. Физички посао чистачице је тежак, поготово сто су куце у којима радим велике и имају по два спрата, са уским и стрмим степеницама. Од новца који зарађујем чишћењем не могу да преживим, ни када бих била сама. Али је то додатак кућном буџету и није занемарљив.”

 

Из перспективе грађанина земље која је оволики низ деценија у кризи, живот у земљама о којима најчешће читамо, уз ретке прилике да их и упознамо, обојен је ружичасто. Стварност је често другачија.

 

                                                125358538 657049751606960 6782478983734560717 n

“Сваки евро је добродошао, поготово када имате два студента у куци. Поредити стандард Холандије и Србије није могуће. Велике су разлике.Троскови зивота овде су доста велики и једна плата је недовољна за четворочлану породицу. Потребно је да оба супружника раде да би могли солидно зивети од свог рада. Највећи трошкови су кредит за купљену куцу (хипотека), пореске обавезе и здравствено осигурање.Када платите дугове дрзави, остане вам недовољно за храну за цео месец. Но, с обзиром да смо као породица научили скромно да зивимо, нисмо ницега ни зељни, нити у нечему оскудевамо. Откад сам поцела да радим у породицама богатијих суграђана, повремено сам добијала половну гардеробу за децу и себе и то ми је доста помагало у куцном буџету. Ћерка и ја волимо половну гардеробу и врло цесто је и купујемо.Тако сам и досла на идеју да би на овај начин могла да сакупљам очуване ствари и помазем људима којима је помоћ добродошла. По рођењу деце, сва њихова мала гардероба, обуца, постељина је била опрана и спакована. Спремна на поклон некој дечици која немају довољно. Прва адреса на коју сам однела хуманитарну помоћ је била у Звечанској улици у Београду. Касније је то био Дом за незбринуту децу у Суботици па Сигурна кућа у Београду... Мој мото је да помоћ оде сваки пут на неку нову адресу. Највише донирају моје муштерије које вец годинама знају чиме се бавим и увек оставе ствари које ја перем и пакујем. Када долазимо у земљу на одмор (лети), и те донације носимо у специјалном коферу који се монтира на кров аутомобила.Током године пратим редовно наше вести и долазим до информација коме, где и како је потребно помоћи. Све информације које ми се учине истините (не заборавите да има свега и свачега и треба бити јако обазрив када је хуманитарна помоћ у питању), сама висе пута проверим (чак зовем и телефоном редакције новина), како бих била сигурна да се ради о истинитој причи везаној за хуманитарни рад.”

 

И како сад, неко ко је без сталног запослења, ко за буџет своје породице зарађује чистећи туђе станове, ко се облачи у радњама половне гардеробе и економише буквално са сваком паром коју стекне, чија деца свој џепарац сама зарађују, како дакле тај бива већи доброчинитељ од многих који пливају у изобиљу, И тамо негде далеко и овде?

 

"Породица ме је од поцетка идеје подрзавала. Сада,када су деца постала одрасли млади људи, помазу на неки други нацин. Посто обоје раде преко омладинске организација и имају своја примања, при свакој акцији сакупљања новца учесвују својим прилогом.Током године сакупљам одецу, обуцу, постељину, а два пута годишње правим хуманитарни колач који продајем и сав новац се шаље породици којој је помоћ потребна.

 

Мислим да наса деца нису ничега била ускраћена за све 23 године колико се бавимо хуманитарним радом супруг и ја. Постоји само једна епизода која це заувек остати за памћење,у којој су били ‘’љути’’на своју маму. Наиме, док смо ми одрасли уносили пакете а одецом,деца су се играла на травањаку испред куце.Врацали смо се са мора и у колима смо носили синовљеву лопту. Никада нећу заборавити оци тог детета када је видело лопту. Сав радостан, позвао је нашег сина да се играју лоптом. Спремали смо се за полазак кући. Тај поглед дечака ме није напустао и одлучих да поклоним синовљеву лопту том дечаку, а његовој сестри ћеркин ранац. Обоје су негодовали јер су то њихови поклони од баке. Обећала сам да ће им бака купити све ново цим се вратимо кући, а да је ово сад јако вазно да усрецимо њиихове другаре. Невољно су пристали на мој предлог. По повратку кући сам одрзала обецање. Годинама касније питала сам церку да ли се сеца свега. Исприцала ми је свој доживљајај, да је тада била јако тузна због ранца који је добила од баке. Али да је касније све разумела и да јој није зао сто сам тако поступила. Да ли сам поступила правилно и даље не знам. Знам само да тај поглед детета које силно жели лопту не могу ни данас да заборавим.”

 

Хуманитарни колач

 

“Обицно га правим пред бозицне и ускрсње празнике. Куглоф са шаргарепом и орасима, један од мојих омиљених колача. Необичан, редак. Своје акције организујем само у куругу људи који ме познају, моје муштерије, познаници. Највисе га купују бас моје мустерије које су с годинама постали редовни купци. Напишем објаву у којој објасним за кога организујем помоћ, формирам цену и време трајања акције. Људи код којих радим годинама, знају о чему се ради и радо учествују у акцијама. Међу њима су две жене које скоро никада не желе колач заузврат, вец само дају донацију. На њих сам посебно поносна и увек истицем њихово племенито срце. Спремне да помогну, питају ста се десава са болеснима и оперисанима. Последња акција је била недавно. Новац је сакупљен, већ послат. Биће употребљен за лецење тешко оболеле особе.”

 

Генералка за нечије здравље

 

“Од просле године сам досла на нову идеју, која се показала делотворном. Објавила сам оглас у коме нудим своје услуге генералног чишћења куца, једнократно, како бих сакупила висе новца. Акција траје током читаве године. Значи, људи ме могу позвати једном да им генерално средим кућу, а сав новац ће бити употребљен за хуманитарну помоћ. Тај новац одлазем у породицни фонд, касу Слузице ће за лечење болесних, куповину лекова, операције деце, операције одраслих, набавку разне медицинске опреме, сколског прибора и др. Могу вам реци да заинтересованих има, а година је дуга. Док ме здравље служи трудићу се да ово потраје што дуже, како бих помогла што већем броју људи.”

 

Неописива радост давања

 

“О мом хуманитарном раду зна неколицина мојих блиских пријатеља и познаника. Једино за хуманитарни колач сам однедавно постала транспарентна и то само са намером да још некога подстакнем да и он покуша нешто слично у ономе у чему је добар, а за добро другог. После овог текста сам свесна да це се појавити неки људи који це мозда затразити моју помоћ. Овим путем хоћу да појасним само једно: нисам свемоћна. Свесна сам да целом свету не могу помоћи. Свако од наси ма сансу да учини несто корисно за некога ко је у невољи. Свако има сансу да доказе себи да је у нечему добар, користан. Нека ту своју способност претвори у добру намеру и покуса некоме помоци. Осетиће неописиву радост у себи. О томе се ради. О радости коју сами можемо да освестимо у себи, због себе и других. Најслађе је кад човек несто уради сам. Зато апелујем на свакога да потрази то зрно добра у себи и помогне, било коме. Наше мало је за некога много велико.”

 

Жеље

 

Нисам човек од много жеља. Моја једина је да моја породица буде здрава и сложна, као сто смо били до сада. Да када нас једном не буде било наша деца наставе са чињењем добра за друге, уместо нас. Да наставе нашим стопама.То би нас јако усрећило.

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено четвртак, 17 децембар 2020 20:50
Негослава Станојевић

Негослава Станојевић, дипломирани економиста, новинарством се бави од 1983. године. Најдужи део радног века провела је пратећи бурна дешавања у нишкој и српској привреди, нажалост више везана за њено уништавање, радничке штрајкове и, коначно, њено свођење на ово што имамо данас.
Доживела је, тако, да јој се предмет рада готово укине. И решење за сврабеж прстију навиклих на свакодневно писање нашла је у вођењу два своја блога.

Онда је открила ,,Кућу добрих вести", медиј чију мисију види као онај зрачак из тунела који новинарству може да врати пољуљани углед, а читаоцима изгубљени оптимизам. Највише воли да пише приче о неким успешним, вредним, паметним и предузимљивим људима, који нас уверавају да није све тако црно и да има наде...

Аутор је збирке приповедака на заплањском дијалекту- "Јоште чекам тај реч да ми рекне".

 

Најновије од Негослава Станојевић

Сродни чланци

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015