Које место заузима радост код Вас?

- Радост је централна тема мојих писаних радова, као и мог живота. Провео сам 17 година у установи за хендикепиране особе. Моје прво филозофско искуство било је када сам се запитао, зашто су тако беспомоћни људи, здравствено погођени, тако радосни?  Таква размишљања су ме одвела до филозофије и духовности. Када сам изашао из установе у свет, где су људи били здрави и живели у добрим околностима, запрепастио ме је недостатак радости. Очекивао сам да сретнем озарене људе, срећне због своје ситуације, али је међу већином владала туга. То ме је збунило. Данас знам да радост захтева одређену аскезу, духовност, умеће живљења.

Може ли се човек у  садашњој напетој економској ситуацији осећати испуњено на послу?

- Такмичење очигледно не подстиче радост. У одређеној фирми је немогуће осетити блажену срећу, али прихватање реалности може да особу учини активнијом. Радост је у прихватању сопствених слабости. Често у фирмама нема права на слабости и грешке. То људе чини осетљивијим и може да појача осећање несигурности. Супротно, када је могуће признати слабост, а да то не умањи вредност особе, постаје се јачи.

Да ли је такав приступ могућ у фирмама ?

- Неки руководиоци воде рачуна о психичкој равнотежи својих запослених. Не причају им само о томе како треба да се боре против стреса. Не ради се само о краткорочном ублажавању психичког проблема, да би се потом упало у тежу патњу. Принцип солидарности дугорочно треба да се уведе у фирму. Изазов је у томе да се не изневере праве вредности у целој ситуацији која може да изгледа као "џунгла".

Уколико се боље упозна колега у канцеларији, ако се интересује за оно што та особа заправо јесте, разумевање, па самим тим и делотворност у раду, биће већи.   

За размену и дијалог сматра се да изискују дужи временски период?

- Под условом да усвојимо другачији начин живота сви можемо да живимо са мање стреса. У мејловима се често наводи "до скорог контакта". Провео сам три недеље у главном граду Непала Катмандуу код Матијеа Рикара (Matthieu Ricard), који је рођен 1946. године у Паризу, као син филозофа, есејисте и новинара Жан-Франсоа Ревела (Jean-François Revel) и сликарке Ле Тумелинове (Toumelin), а сада се налази у манастиру у Непалу.  Матје се суочава са великим изазовима.

Нисам га, међутим, видео никада под стресом. То ме је шокирало. Он спроводи медитацију на стручан начин. Са било којом особом да контактира он је потпуно укључен у комуникацију.

Мислите ли да тај начин функционисања може да се спроведе у фирмама у којима влада конкуренција? 

- Треба научити мање придавати значаја ономе "шта ће други рећи". Радост везана за духовну праксу и друштвено ангажовање је важно. Не може се бити срећан сам у свом ћошку. Не верујем у велике друштвене револуције, не бавим се политиком. Изгледа ми, међутим, да можемо бити отворени према комшијама са спрата или колегама на послу. То је могуће.

                                            Извор: Кућа добрих вести/L' Expres