- Ко ли би могао да ме зове у ово доба дана? – промрмљао сам, више причајући сам са собом, док сам прилази столу на коме се налазио мој мобилни телефон.
- Вероватно неки од твојих синова. Они имају обичај да зову у ово доба дана – рече моја супруга Љиља.
Била је у праву. На екрану телефона је писало ''Сале син мој''. Због чињенице да имам неколико ''Салета'' у телефонском именику, био сам принуђен да мог сина овако ''идентификујем''. Зато што сам га тако идентификовао и јавио сам се ''адекватно'':
- Реци Сале сине мој!
- Оче мој! - мазним гласом рече Сале, онако како то увек ради, када ми зачује глас. – Како си?
- Добро, како си ти?
- Супер сам. Седим на једном брегу, на једној ливади поред једног малог села и гледам Шумадију. Много ми је лепо, па сам пожелео да ти чујем глас!
- То је лепо чути, у сваком случају, али кажи ми којим добром…?
- Па, рекао сам ти; много ми је лепо и пожелео сам да тај осећај, у овом тренутку, поделим са тобом.
Обративши пажњу, приметио сам нешто чудно у његовом гласу. Наслутио сам шта би то могло бити, али сам одустао од инсистирања на истраживању.
- Јутрос смо нас четворица отпевали литургију, овде, у Виринама код Параћина. Урадили смо то добро! Сада чекам да се вратимо кући па, сам искористио ову паузу да се попнем на један брежуљак и седнем на ову ливаду. Поново ти кажем: ''Много је лепо-баш ми је жао што ниси овде, поред мене, да заједно уживамо у овој лепоти''!
- Овако, како ми причаш и захваљујући начину на који ми то саопштаваш, остаје ми само да жалим што нисам ту, поред тебе – одговорио сам осећајући како се и мени, полако, ствара кнедла у грлу.
- Знаш, Бујче, хтео сам да те нешто замолим – рече Сале, хватајући дах.
- Кажи сине, о чему се ради.
- Хоћу да ми обећаш да ђеш наставити рад на твојој другој књизи и да ћеш је написати до краја.
- Обећавам ! – кратко сам одговорио.
- Одох ја сада. Јавићу ти се кад стигнем кући – заврши Сале и прекиде разговор...
Звао ме је један од мојих синова. Звао ме је да ми каже да ме воли...
Извор: Кућа добрих вести