Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав:

Друштво се суди по томе како третира и показује саосећање са онима који не могу да брину о себи у тешким временима.

Надбискуп Римокатоличке цркве у Београду монсињор Станислав Хочевар поручио је у Божићној посланици да је Рођење у Витлајемској пећини симбол узрастања и свеколиког напретка и да је немоћно дете, пред којим клечи Његова пресвета Мајка а клањају се пастири мудраци са Истока, експлозија и ерупција вечних вредности у нашем ограниченом свету.

Наставак другог дела:

Први калиф, Мухамедов таст и један од пророкових пратилаца, Ебу Бекр (око 573-634) је почео освајање Персије 637, а преобраћивање на ислам са дотадашње доминантне зороастријанске религије је убрзано трајало до IX века. Иран је исламизован, али никад није арабизован, за разлику од других крајева које је освојио калифат. Низ персијских мислилаца, песника, мистика, муслимана писали су потом вековима о Исусу Христу, Девици Марији, Божићу, Ускрсу…

Један од највећих средњовековних персијских песника Хафез (1315-1390) је поводом Божића спевао:

,,Добре вести срце раздрагано, из даљине знак се наде види

Те милост духа Христовог пред собом светлост шири.

Не тугујте за прошлим, за изгубљеним, за недостижним,

Јер знак зоре нам јасан знак даје: Спаситељ нам стиже.”

Куран о Марији и Исусу 

Куран, књига за коју муслимани верују да им је од Бога донео пророк Мухамед (умро 632. н. е.) је 19. суру (поглавље) и неколико ајета (стихова), у том и другим поглављима посветио Марији и девичанском рођењу Исусовом. О томе, Куран разрађеније говори него Нови тестамент, сматра Хуан Коли, професор историје на Универзитету Мичиген у Сједињеним Америчким Државама. Отуда је, по њему, 1960-тих у документима Другог Ватиканског концила наведено како у Исламу постоји нешто од истине о божанском.

Сура 19. Курана, од 16. до 23. ајета гласи: 

„И спомени у Књизи Мерјему : када се од укућана својих на источну страну повукла и један застор да се њиме заклони узела, Ми смо к њој мелека (анђела) Џибрила послали и он јој се приказао у лику савршено створена мушкарца. 

„Утјечем се Милостивом од тебе, ако се њега бојиш!“ узвикну она.

„А ја сам управо изасланик Господара твога“ – рече он – „ да ти поклоним ђечака чиста!“

„Како ћу имати ђечака“ – рече она – „кад ме ниједан мушкарац није додирнуо, а ја нисам неваљалица!“

„То је тако!“ - рече он – „Господар твој је рекао: ‘То је мени лахко' и зато да га учинимо знамењем људима и знаком милости Наше. Тако је унапријед одређено!“

Она занеме и бременита се склони далеко негђе.

И порођајни болови присилише је да дође до стабла једне палме: „Камо среће да сам раније умрла и да сам у заборав пала!“ – узвикну она.

И мелек који је био ниже ње зовну: „Не жалости се, Господар твој је дао да ниже тебе поток потече.“

Затреси палмино стабло, посуће по теби датуле свјеже, па једи и пиј и буди весела! А како видиш човјека каква, ти реци: „Ја сам се завјетовала Милостивом да ћу шутјети, и данас ни са ким нећу говорити.“

И дође са њим породици својој носећи га. „О Мерјемо“ – рекоше они – „учинила си нешто нечувено!

Еј ти, која у чедности личиш Харуну (један од Алахових посланика), отац ти није био неваљао, а ни мати твоја није била неваљалица.!“

А она им на њега показа. „Како да говоримо ђетету у бешици?“ – рекоше.

„Ја сам Алахов роб“ – оно рече – „мени ће Он Књигу дати и вјеровјесником ме учинити и учиниће ме, гђе год будем, благословљеним, а наредиће ми да догод сам жив молитву обављам и милостињу удељујем,

И да мајци својој будем добар, а неће ми допустити да будем дрзак и непристојан.

И нека је мир нада мном на дан када сам се родио и на дан када будем умро и на дан када будем из мртвих устајао.“

То је Иса, син Мерјемин у кога они сумњају – то је права истина о њему – онај у кога они сумњају.

Незамисливо је да Алах има дијете, хваљен нека је Он. Кад нешто одлучи Он за то рекне само: „Буди!“ – и оно буде.

Муслимани и рођење Христа, пророка којег је послао Бог

Професор Коли је написао како прича у Курану указује да је Маријина тудноћа била скандал за Јевреје у Јерусалиму тог доба. Он указује и да Куран негира очинство Божје. По Колију је тако јер је, у тадашњем многобожачком окружењу, увек постојала опасност да пагани буквално схвате да је Бог физички отац Исусов, а овај његов син. 

Коли истиче да Куран одбацује ту метафору, готово без премца међу религиозним текстовима тог доба. Примећује, такође, да су неки муслимански учењаци сматрали Марију пророчицом, а да је Христос тражио да буде поштована. 

Хамид Дабаши, професор Иранских студија и компаративне литературе на Универзитету Колумбија у Њујорку, сматра да је Исус Христос моћна личност јединства у савременом свету раздираном поделама и мржњом. У прилог томе наводи поједине ајете из Курана.

,,А када мелеки (анђели) рекоше: О Мерјема, Алах ти јавља радосну вијест, од Њега Ријеч: Име ће му бити Месих, Иса, син Мерјемин, биће виђен и на овоме и на ономе свијету и један од Алаху блиских.” ...

,,И поучиће га писму и мудрости, и Теврату (Тора) и Ниџилу (Еванђеље) (3:48 Куран). Тора су пет књига Мојсијевих, које представљају темељ јудаистичког правног и етичког учења, а Јеванђеље хришћански религијски спис који описује живот и учење Исуса Христа. 

На основу ових и других стихова из Курана, професор Дабаши сматра како муслимани не би требало да имају теолошких проблема у обележавању, прослави, радовању рођењу Христа као пророка којег је послао Бог. Дабаши наводи и да се Исус Христос родио у Палестини где су људи кроз историју били јевреји, хришћани и муслимани, говорио је арамејски, језик из исте групе са хебрејским и арапским, а потиче из исте пророчке традиције као Мојсије и Мухамед.

Дабаши сматра да је чувени Суфи учитељ Ибн Араби (1165-1240) у властитим радовима, поготово у поглављу, ,,Мудрост пророчанства у Исусовој речи”, у свом ремек делу, Фусас ал-Хикам ,,Драгуљи мудрости” настојао да унесе концептуални склад муслиманског и хришћанског схватања Исуса. Кроз доктрину „Јединство бића“, Ибн Араби се прилагодио питању синовства у хришћанској доктрини: Исус се појављује као „Савршени човек“ и „Печат светаца“. Ибн Араби наводи одреднице из Курана о способности Исуса да оживи птицу од глине као израз Божанске воље, подсећа Дабаши. 

Руми и рођење Исусово 

Професор Коли наводи и да је велики средњовековни мистик и песник Џалал ал-Дин Руми (1207-1273), представљао рођење Исусово као алегорију душе, сликовит начин приказивања који има друкчији смисао од онога који се непосредно даје. Знајући да хришћанска и муслиманска традиција поштују Марију мајку Исусову, Руми је размишљао о духовном значају рођења Исусовог.

Руми је персијски песник, судија, исламски учењак, теолог и суфи мистик чији утицај превазилази националне границе и етничке поделе. Током протеклих седам векова су Иранци, Таџици, Турци, Грци, Паштуни и други муслимани из Централне, те Јужне Азије веома ценили Румијево духовно наслеђе. Његове песме су увелико превођене на многе светске језике.

Руми је рођен у Балкху, на северу данашњег Авганистана, а тада у Великом Корасану, историјском региону на североистоку Велике Персије. Румијева породица се, бежећи пред Монголима, настанила у Конији у Анадолији и савременој Турској.

Анадолија је тада била византинска територија, а Конија  је још имала значајан број хришћана који су око Румија, детета избеглица, говорили грчки и славили Божић. Руми и његов син Султан Валад (1226-1312) су, поред неколико других, добро знали грчки језик на коме су обојица писали неке мистичке строфе. 

Коли наводи да Руми у поглављу 5. његове расправе на арапском ,,У томе шта је у томе,” која је преведана као ,,Румијева разматрања”, помиње порођајне болове као почетну тачку анализе духовне поруке Христовог рођења. 

Руми каже да је бол оно што покреће људска бића да предузму било који подухват. Догод бол повезан са таквим подухватом и страшћу за њим, не испуњава њихову унутрашњост, људи неће тежити да остваре тај наум – тицао се он овоземаљског успеха или спасења на оном свету.

Тек онда, размишља Руми, када су болне контракције код порођаја почеле, Марија се ухватила за палмино дрво. Коли сматра да сликовито сведочење у Курану о Марији, порођајним боловима и палмином дрвету, потичу из грчке традиције која је још била жива на Блиском истоку у раном средњем веку. 

Руми нагони на размишљање о поглављу у Курану као о алегорији душе. Марија, по њему, јесте природно физичко тело, а свако људско биће има Исуса у себи. Када човек трпи бол, његов Исус је рођен. Без тог крајње болног мучења Христос се враћа у своју суштину тајним путем, а људско биће остаје ускраћено и ни мало не може да учествује у њему.

Руми у наставку каже да користи речи како би изнео ту алегорију сваке од људских душа која рађа најоствареније самосвојство (тј. властитог Исуса) кроз дубок егзистенцијални бол који трпи. Но, духовно узнапредовалијем трагачу, сматра Руми, неће бити потребне речи и алегорије да би сагледао ту истину у природи – на небесима и на земљи, јер су они резултат Божје заповести ,,Буди” и то буде, наводи професор Коли.  

Новогодишња порука песника Хајама 

Опет, професор Дабаши помиње муслиманског песника из 11. столећа Омерa Хајамa, чувеног због његових драгоцених катрена (четворостиха) својевремено познатог као математичара и астронома, који је дао трајни допринос алгебри, мапирању лутајућих звезда и рачунању тачних календара. За празничне дане Хајам поручује:

„Сада Нова година оживљава старе жеље,

Замишљена душа у самоћу се повлачи,

Гђе бијела рука Мојсијева на грани

Гаси, и Исус из тла уздише.“

Извор: Кућа добрих вести

Наставак првог дела:

Причешће у Божићњој ноћи се служи у око 600 цркава у Ирану. Пажњу привлачи богослужење у Цркви Мајке Марије у Урмији, највећем граду у Западна Азербејџан, удаљеном 770 километара од Техерана. У Урмији са око 700.000 становника на надморској висини од 1.300 метара, асиријску богомољу сматрају другом најстаријом у хришћанском свету, после Цркве рођења Христовог у Витлејему, на Западној обали.

Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2018. године

ИРИНЕЈ

по милости Божјој

Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав :

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

И Логос постаде тело и настани се међу нама,

и видесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца,

пун благодати и истине (Јн 1, 14).

Речима Логос постаде тело изражава свети апостол, јеванђелист и љубљени ученик Христов Јован велику тајну наше хришћанске побожности. Онај Који „беше у почетку”, тојест од искони, кроз Кога све постаде, и без Кога ништа не постаде што је постало, Онај Који је Живот (Јн 1, 1-3), Логос, Слово, Реч Божја, постаде тело када наступи пуноћа времена (Гал 4, 4), како би свим људима уручио дар усиновљења и све их привео и узвео Свом и нашем Оцу небеском ради спасења и вечног живота (2 Кор 6, 18).

Рођење Господа нашега Исуса Христа је догађај који људску историју дели на два дела, на оно што се дешавало пре Његовог Рођења, а што разумемо као припрему људи за Месијин долазак, и на време после Његовог Рођења, у коме и ми живимо. Чак и они који из најразличитијих разлога не желе да помену Христово име и говоре о „старој“ и „новој“ ери, заправо на врло добар начин тумаче оно што Црква Христова већ две хиљаде година благовести: да је пре Христа све било старо, а са Христом је све ново, и човек, и његов живот, и целокупна историја (Отк 21, 5).

Рођење Сина Божјег је за хришћане централни, кључни, најважнији догађај светске историје и његов смисао у апсолутној мери утемељује хришћански начин живота и хришћански поглед на свет. На ове темеље данас, када сте сабрани у светим храмовима, желимо да вас подсетимо, драга наша духовна децо. Истицање јеванђелских темеља православне вере никада није сувишно јер смо сви склони да, готово неприметно, у веру уносимо сопствене ставове. Нарочито лако се то дешава са судовима и ставовима света и времена у коме живимо и врло често њима просуђујемо Јеванђеље и њима тумачимо догађаје из историје спасења. А за хришћане је једино супротан поступак исправан. Јеванђеље, смисао догађаја из историје спасења и евхаристијско искуство живота у Цркви темеље нашу веру и суде свету и свакој историјској и цивилизацијској епохи. Почнимо најпре са благодарењем.

Ко не жели или није способан да благодари, вероватно не може ништа од хришћанске вере да докучи (1 Сол 5, 8; Флп 4, 6). Ако смо неблагодарни, сматрамо да никоме ништа нисмо дужни и да нам све припада по нашим сопственим заслугама. У том случају не дугујемо ништа својим родитељима и прецима, друштву у коме живимо, ближњима са којима живимо, а понајмање смо дужни Богу. Тако се манифестује животни етос крајње саможивости који препознајемо и у времену у коме живимо. А итекако смо дужни и прецима, и родитељима, и друштву чији смо део, а посебно Богу. „Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога јединородног дао да нико ко верује у њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16). Отац нам Свога Сина даде, не као плату и награду за наш труд већ као незаслужени дар Његове љубави, јер „тако заволе свет“.

Незаслужена плата се само и искључиво са крајњом благодарношћу може примити зато што је она, просто, дар. А поклања се онима који са љубављу данас приступају малом и „немоћном“ новорођеном детету Христу, јер се детету и не може другачије приступити осим са љубављу. Дете само речи љубави разуме, баш као што и Бог само језик љубави говори и разуме. А дар је потврда и знак љубави. Бог Отац нам данас дарује Свога Сина, а ми са љубављу у благодарности тај дар примамо. И тек на основу овог темељног става нашег хришћанског постојања можемо даље да говоримо о још неким аспектима данашњег Празника.

Син Божји прима људску природу и у витлејемској пећини се рађа и полаже у јасле не престајући да бива Бог, а постајући потпуни човек, Богочовек. И ово је највећа тајна наше побожности да Бог може бити присутан у човеку (1 Тим 3, 16). Од Духа Светог и Марије Дјеве рађа се истинити Бог и истинити човек, Богочовек Исус Христос. Од тог давног витлејемског догађаја све је у човековом животу ново, исто тако као што је и ово био нов и јединствен догађај у историји (2 Кор 5, 17). Бог се нераскидиво сједињује са човеком и ко год се у крштењу и миропомазању роди од Духа Светог син је Очев, истина не по природи као Христос већ по благодати и усиновљењу (Гал 3, 26). Рађа се нови човек од Духа Светога, за спасење и вечни живот. И тако, Сâм Бог кроз Оваплоћење, а затим и наша вера, уздиже човека, и то сваког човека, на највеће могуће достојанство – да буде пројава Божје присутности у свету.

„Видех лице твоје као да видех лице Божје“ (1 Мој 33, 10), говорио је праотац Јаков своме брату Исаву. Ово сведочанство братске љубави у потпуности је постало могуће после Оваплоћења Сина Божјег и оставља најдубље последице на наш однос према другим људима, знаним и незнаним, пријатељима и непријатељима, према свима који уђу у наш живот, као и према онима којима ми уђемо у живот – да само преко њих и кроз изражену љубав према њима води пут ка Богу. Подвигом да заволимо ближњег ми пројављујемо истинску и праву љубав према Богу. Онај ко каже да воли Бога Кога не види, а мрзи брата свога којега види, само лаже и себе и Бога (1 Јн 4, 20). Сви ми, рођени од Духа Светог, попут Богомладенца Христа, крштени и миропомазани, сви људи до дана данашњег, научени од Духа Светога, Који је Дух заједнице, исповедамо да човек једино у заједници љубави истински живи као човек. И позвани смо да такве везе градимо у браку, породици, ширем друштву, а свакако и у Цркви, која је по својој природи заједница љубави. Отуда је на почетку поменута саможивост и самодовољност заправо хула на Духа Светог, болест од које се одмах треба лечити чим се примете и најмањи знаци њеног постојања.

Са овим мислима о благодарности, заједници и јединству као дару Духа Светог најављујемо вам, драга наша духовна децо, наступајућу 2019. годину у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве – осамсто година од добијања аутокефалије. Према сведочењу Доментијана и Теодосија, који „различитим речима исто кажу“, посвећење Светог Саве за првог српског архиепископа и добијање самосталности Српске Православне Цркве збили су се 1219. године у Никеји благодарећи љубави и разумевању византијског цара Теодора I Ласкариса и тадашњег цариградског патријарха Манојла I Харитопула Сарантена. Јасно је да се Свети Сава прихватио овог подвига, добијања аутокефалије из бриге за ближње, превазилазећи саможивост, у жељи да разједињене хришћане српске државе зближи и истински сједини у светој Литургији. Другим речима, чинио је што је чинио да нашим прецима, а и свима нама, пружи могућност да се истински нађемо заједно у Јеванђељу Христовом, у Цркви Његовој, у којој се сви народи и сви људи као деца Божја сједињују да се причесте животом Свете Тројице у једној, заједничкој Литургији као у предокушају Царства небеског. Добивши титулу „архиепископа све српске и поморске земље“, Свети Сава је своју архипастирску службу започео у Дому Спасовом, у манастиру Жичи, трудећи се да, по Доментијановим речима, „душе христољубиве храни душекорисним беседама и духовним речима“. Испуњен Христом и свим духовним даровима, „потоке богословља свима изливаше“. У време светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве, седиште Српске Цркве биће премештено дубоко у тадашњу унутрашњост државе, у Пећ. Ево, из Пећке Патријаршије, већ осам векова, Српска Црква сведочи свету благу вест Јеванђеља о новорођеном Богомладенцу Који долази у свет да Својим искупитељским делом спасе свет и човека.

Небоземну истину да је прво Господ заволео нас, а да смо ми позвани да на ту љубав одговоримо хришћанским животом, посведочили су наши свети преци, показавши нам да се у оваквој историји, у оваквом свету, бије битка за Царство небеско. Утврдили су нас у вери да се подвигом улази у вечни живот и да, уколико на тај начин приђемо животу, нема подвојености на Царство небеско и царство земаљско, јер постоји само једна историја, једна творевина Божја, једно Царство, једна икономија Божјег Промисла и нашега спасења. Другим речима, ми историју у којој живимо, царство земаљско, осветљавамо Царством небеским, тако да се истовремено боримо за правду Божју и за Царство Божје, док ће нам се све остало, по речима Христовим, додати (Мт 6, 33; Лк 12, 31) у овом свету и у овом времену.

Борећи се за правду Божју и за Царство Божје и осветљавајући царство земаљско Царством небеским, позвани смо да посебну бригу покажемо према нашој браћи и сестрама на Косову и Метохији. Свакодневно слушамо о „напретку и развоју људског друштва“ и о „посебној бризи за људска права“. Међутим, док ми, као и народи који нас окружују, имамо право на различите животне изборе, нашој браћи на Косову и Метохији одузимају чак и основно право на живот достојан човека. Зато сматрамо да је један од битних предуслова за решење проблема на Косову и Метохији изградња друштва заснованог на владавини права, у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свачијег верског, културног и народног идентитета. Говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији без уважавања ових предуслова значило би прихватити ратно и поратно етничко чишћење и отимачину као свршен чин и одбацити све вредности на којима, бар начелно, почива хришћанска Европа, али и читав свет.

Ми тражимо поштовање једног од основних хришћанских начела: „Све што хоћете да чине вама људи чините и ви њима” (Мт 7, 12). Све што захтевамо за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији спремни смо да пружимо и пружамо и свим народима који живе или на Косову и Метохији или у другим крајевима Републике Србије. Али та слобода за српски народ и за све друге није могућа у самопроглашеној лажној држави Косово! То најбоље доказују догађаји наших дана: варварско лишавање српског народа на Косову и у Метохији намирницâ, лекова и других ствари неопходних за живот увођењем већ злогласних „такси”, сталне претње, хапшења и много шта друго, а најновије је оснивање такозване косовске војске, у циљу даљег застрашивања и коначног изгона свих Срба, како оних јужно од Ибра тако и оних северно од те српске реке. Поново истичемо да је за нас питање Косова и Метохије, између осталог, питање опстанка нашег народа, свештенства, монаштва и, нарочито, наших древних светиња, без којих не бисмо били оно што јесмо. Наше светиње нису само културно-историјски споменици већ имају дубљи смисао постојања, првенствено као места литургијског сабирања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих крајева Србије и света где Срби живе. У нади да ће нам радост новорођеног Богомладенца помоћи да заједно пронађемо пут и изиђемо из беспућа коме је узрок грех (Рим 7, 20), поздрављамо нашу браћу и сестре на Косову и Метохији у њиховим напорима да опстану и остану на заветној српској земљи, речима које Христос упућује Својим следбеницима кроз векове: „Не бој се, мало стадо!“ (Лк 12, 32). „Јер све што је рођено од Бога побеђује свет; и ово је победа која победи свет – вера ваша“ (1 Јн 5, 4).

У исто време, остајемо у нади да ће и кривце за тежак положај наших сународника обасјати светлост Рођења Христовог и да ће и они схватити дубину греха који чине, не само према нама и нашој браћи и сестрама већ и према себи и своме потомству. Можда ће се сетити речи премудрог Соломона: „Праведне избавља правда њихова, а безаконици се хватају у својој злоћи“ (ПрС 11, 6).

Са пастирском бригом и одговорношћу позивамо нашу браћу и сестре у Македонији који су у расколу да, у духу Христове љубави, схвате да је аутокефалија искључиво црквена институција и да она треба да доприноси напретку и учвршћивању јединства међу помесним Православним Црквама. У том смислу се Српска Православна Црква трудила и радила свих протеклих осам векова. Уколико би се, по логици овога света, аутокефалија схватала на другачији начин, као елемент државне суверености, националне посебности или одвајања, онда она не доприноси јединству и изграђивању Цркве већ подстиче самодовољност и саможивост, постаје и она, парадоксално, хула на Духа Светога.

Исти позив упућујемо и онима који говоре о некаквој „Црногорској Цркви”, који остају слепи код очију јер не виде древну Митрополију црногорско-приморску. Они заборављају да спасење није условљено изјашњавањем ко је Србин, а ко Црногорац. Искушење је исто као и у нама блиској и братској Украјини, где такође острашћени шовинисти-русофоби, предвођени корумпираним политичарима, уз „асистенцију“ унијатâ и, нажалост, уз неканонско саучесништво Цариградске Патријаршије, продубише и проширише постојеће расколе и озбиљно угрозише јединство Православља у целини. Христос није дошао да спасе само јеврејски народ, иако је тај народ био изабран од Бога да све народе припреми за долазак Месије, већ је дошао као Спаситељ свих народа, ма како се они звали (Рим 10, 12) и ма како се у ком времену изјашњавали.

Радост дарованог нам спасења, поклона на коме сви треба да благодаримо, заједно можемо доживети само кроз међусобно праштање и измирење. Имајући ово у виду, дубоко жалећи и саосећајући са српским и свим осталим жртвама несрећних ратова на простору Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије, молимо се новорођеном Богомладенцу, Дародавцу сваког мира, да се мир коначно усели у наша срца, да опростимо једни другима јер је и Господ опростио нама сагрешења наша (2 Кор 5, 18). Једини начин да се ослободимо робовања прошлости и дневно-политичким интересима јесте праштање и помирење на које позивамо све народе са којима смо некада живели у једној држави.

Посебно се обраћамо нашој духовној деци у расејању, од Америке до Азије, од Европе до Аустралије, и позивамо их да према свима увек и на сваком месту показују љубав на делу. Будите милостиви, не судите и не осуђујте, опраштајте, помажите једни другима (Лк 6, 37-38) и увек имајте на уму речи Христове: „Неће свако ко ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско но ко твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт 7, 21). Будите савесни и одговорни грађани земаља које су вам пружиле дом, молите се за градове у којима живите јер ће у њиховом добру и вама добро бити (Јер 29, 7), али никада не заборавите своју веру, језик и отаџбину, земљу ваших предака, натопљену крвљу мученикâ.

Све вас, децо наша духовна, позивамо на међусобно разумевање, љубав и праштање. Чувајмо се тешких и неопрезно изговорених речи, имајући на уму да друштвено окружење у коме живимо стварамо управо речима. Благе речи лече, груба реч повређује, а ране од речи често су грубље и од физичких рана. Због тога нас премудри Соломон учи да су смрт и живот у моћи језика (ПрС 18, 21). Уколико видимо да нам ближњи наноси неправду, поступимо по јеванђелском начелу, разговарајмо са њим чинећи све што је у нашој моћи да добијемо брата свога (Мт 18, 15). Опраштајмо једни другима до седамдесет пута седам (Мт 18, 22), а у судовима које доносимо према другима руководимо се истином коју треба да образлажемо благо, са поштовањем, добре савести (2 Кор 4, 2).

Благодарећи Господу на овоме дану, у коме, по речима светог Романа Слаткопојца, „Дјева рађа Надсуштнога, а земља пећину нуди Неприступном; анђели и пастири заједно славе, а мудраци путују у друштву звезде; ради нас се као мало дете роди превечни Бог“, јављамо свету велику радост и све вас поздрављамо сверадосним божићним поздравом:

Мир Божји – Христос се роди!

Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2019. година!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2018. године.

Распоред богослужења о Божићу можете погледати ОВДЕ.

Извор: Кућа добрих вести/Српска православна црква

Постоје предрасуде, чак изреке по којима хришћанске цркве имају незахвалан положај у Исламској Републици Иран. Побија их макар и кратак боравак у древној земљи Персијанаца.

У централном делу пословног средишта мегаполиса Техерана, на углу једног од главних булевара Карим Кан Занд (по оснивачу персијске династије Занд, владару од 1751 до 1779.) и дугачке Неђатолахи улице, успиње се катедрала Светог Саркиса Јерменске апостолске цркве. Названа по Светом Саркису ратнику, завршена је 1970, као катедрала Јерменске диоцезе Техерана, једне од три у Ирану.  

Катедрала је највећа хришћанска црква у Техерану, висока 36,5 метара. Једнобродој бетонској грађевини су спољни и унутрашњи зидови прекривени белим мермером. Красе је два звоника, а у унутрашњости је галерија за црквени хор. Градња црква је почела 1964. средствима јерменског добротвора и његових синова, а обновљена 2000. и 2006.

У дворишту је споменик поводом Јерменског геноцида, такође од белог мермера. На постољу су натписи на персијском и јерменском језику, са датумом 24. април 1915, познатим као Црвена субота. Тада су турске власти, по јерменском тумачењу, почеле депортацију њихових националних интелектуалаца.

Попут других православних цркава, полукружни олтар је на источној страни катедрале. На обе стране олтара су улази у ђаконикон. Зидови изнад олтара и са обе његове стране су прекривени сликама библијских тема: Богородица са Исусом, Вазнесење Господње, Свети Јован Крститељ крсти Исуса, Распеће Христово. Стилом подсећају на Микеланђелове радове у Сикстинској капели Апостолске палате у Ватикану.

Са плафона се спуштају раскошни лустери у тиркизној боји. Лепе слике висе на зидовима или су на витражима прозора цркве, све са библијским и националним јерменсским сценама, те Исусовим портретима.

Група новинара из Србије је посетила катедралу усред радног дана крајем августа 2017. Без других посетилаца, одисала је миром и спокојем.

Јерменска православна црква, једна од најстаријих на свету

Домаће колеге кажу да је катедрала живахно место окупљања Јермена из Техерана и њихових пријатеља или радозналаца Иранаца током Причешћа у ноћи и јутро пред Божић, а раније дочекујући Нову годину по грегоријанском календару. Пред Божић су на прозорима према булевару Карим Кан Занд цртежи у бојама, а испред цркве окићене јелке. Многи хришћани и муслимани се сликају крај украса.

Национална црква Јермена је православна и једна од најстаријих хришћанских заједница. Краљевина Јерменија је била прва држава која је усвојила хришћанство као званичну религију, 301. године нове ере (н.е), током краља Тиридата III (владара између 283. и 333). Према традицији, црква је настала 46. године н.е. деловањем апостола Вартоломеја и Тадеја, њених заштитника.

Јермени преко 1.000 година живе на територијама савременог Ирана. Неколико пута у историји су северозападни делови Ирана били део Јерменије. Неке од најстаријих јерменских цркава и манастира су на територији Ирана.

Манастир Светог Тадеја и Јермени у Ирану

Такав је манастир Светог Тадеја, у планинама иранске провинције Западни Азербејџан, 20 километара од града Чалдирана. Град је чувен по Битки код Чалдирана 1514 између војски отоманске Турске и сафавидске Персије која је одредила историју Блиског истока наредна четири века.

Манастир је знан и као “Црна црква” (Kara Kilise), јер су његови најстарији остаци од црног и белог камена. Према легенди, грађевина посвећена Светом Тадеју је првобитно настала 68 године н.е.

Манастир Светог Тадеја са типичним јерменским конусним кровом се види издалека. Мало је остало од оригиналне грађевине, пошто је увелико обновљен после земљотреса 1319. Неки делови олтарске апсиде потичу из 10. века. Велики део садашње структуре је настао 1811. када је принц из владајуће иранске каџарске династије Абас Мирза помогао обнову манастира.

Иран понекад зову и “Капија нација.” Тако је данашња Република Јерменија била део Ирана до 1828. Иран је, до почетка 20. века, имао са отоманском Турском најмногољудију јерменску дијаспору.

Током 19. и 20. века су Јермени били активни и утицајни у модернизацији Ирана. “Јермени су увек били позитиван чинилац у Ирану, са много предузетника и градитеља,” приметио је свештеник у Катедрали Светог Саркиса у Техерану. Истакао је колико је много Јермена, у односу на удео у становништву, погинуло током “Свете одбране”, иранског назива за сурови рат са Ираком између 1980. и 1988.

Уз Јермене су међу хришћанима у Ирану Асиријци (етнорелигиозна и лингвистичка мањинска група, већином следбеници Асиријанске Цркве Истока), католици, протестанти и англиканци. Јермени су највећа хришћанска религиозна мањина, процењује се да их је између 70.000 и 200.000, међу преко 80 милиона становника Ирана. Уз Техеран, у коме је више од 46.000 Јермена, нарочито су присутни у Табризу, на северозападу и Џофли (Nor Juga), делу Исфахана, града у средишту земље.

Весела прослава Божића

Током празника у славу Исуса се у деловима градова у Ирану у којима живе, осећа дух хришанства, препознају његови знаци и трагови. Постављене су борове јелке, а у прозорима појединих продавница су кутије црвених, зелених и златних боја са поклонима, слике Девице Марије, Јосифа и бебе Исуса. Тржни центри и хотели су украшени, виде се фигуре Божић Бате, бомбоне лизалице и снежне кугле, а радосно празнично расположење се шири друштвеним мрежама. Свечано је и у Клубу Арарат у северном имућном техеранском суседству Ванак.

Хришћани у Ирану славе Божић више дана код куће и посетама рођацима и пријатељима. Та традиција подсећа Иранце на њихову прославу Норуза, 21. марта, првог дана пролећа и почетка Иранске Нове године.

Поглавар јерменске диоцезе Ирана епископ Саркис Давидиан указује да Јермени хришћани слободно обављају религијске обреде, друштвене и културне активности. Све божанске религије у Ирану имају представнике у парламенту, Мађлису, који су равноправни са осталим посланицима, навео је епископ.

Према уставу, шијитска верзија ислама је званична религија у Ирану. Истовремно, Исламска Република признаје зороастријанску, јеврејску и хришћанску религиозну мањину. Устав прокламује да је “забрањено испитивање верског определења” и да “ни на који начин неко не може бити повређен или кажњен само због своје вере.”

Георгик Абрамиан, посланик иранских Јермена у Мађлису је истакао да, у складу са миленијумском традицијом Ирана, хришћани и следбеници других религија, мада мањине у држави којом доминирају муслимани, “имају узајамне и односе са муслиманком браћом и сестрама који су симбол толеранције и мирољубивог суживота.”

Мирољубив суживот, по Абрамиану, показује историјску повезаност и блискост међу религијама у Ирану. Опет, “у њиховој дугој историји у Ирану, хришћани су, скупа са осталим Иранцима, увек настојали да уздигну Иран,” истиче јерменски посланик.

(Наставља се)

Извор: Кућа добрих вести

У сусрет божићним празницима, „Градске пијаце” организују још једно изненађење за љубитеље добре куповине.

Ноћ је то, браћо и сестре, ноћ у којој се рађа највеће светло и свемиром се разлеже најлепша мелодија. То је „света и блажена ноћ“ – како певају најзвучнији гласови Неба и Земље – која нам је поклонила „Светлост од Светлости“ и „Бога истинитог од Бога истинитог“. Ко од нас људи може замислити богатији садржај или представити узвишенију поруку?

У сусрет новогодишњим и божићним празницима, Дечји културни центар Београд у оквиру манифестације „Београдска зима”, коју организује Град Београд, осмислио је праву забаву за децу и њихове родитеље.