Како је сам Тесла говорио, још као дете имао је чудну особину, да је сваку мисао могао да види као живу тродимензиону слику испред очију. Чак је кроз њу могао да прође и руком. У почетку ово му је доносило невоље,, јер су му се указивале змије, змајеви и аждаје из народних прича, па је с тешком муком успевао да одагна ове мисли. Касније, када је као школарац почео да се интересује за науку, идеје које су му надолазиле у мислима успео је да види као живе слике испред очију. Тада је схватио да ова његова „болест“може да му послужи за проналажење и откривање тајни природе. И касније, сваки његов проналазак, без изузетка,  био је откривен Теслином посебном техником визуализације.

„Када желим да решим неки проблем и дођем до неког открића, ја у почетку не журим, не размишљам непосредно о тешкоћи која ме мучи, него остављам машти на вољу да сагледава решење, правим безброј могућности сасвим несвесно, не улазећи у детаље, него доводећи у везу опште законе, појмове, узроке и последице“, пише Сарић о Теслином проналазачком методу у свом роману „Посвећеник“.

„Небројено пута, решавајући загонетку коју сам себи поставио долазио сам успут сасвим случајно и до нових открића која нису била предмет мојих истраживања, али сам их откривао из природе ствари којом сам се бавио. Тај први период био је само увод у разрешење неког проблема, а онда када бих почео да размишљам о неком изуму у његовим детаљима, испробавајући га у духу и мислима како ради и уочавајући недостатке мојом нарочитом методом представљања замишљених предмета испред очију, онда сам знао да је решење близу. Тада бих радио данима и ноћима непрекидно. Онда је наступао период сталног надахнућа, усхићења, решење сам напипавао у мраку и очекивао сам само да бљесне светлост па да идеја сине у свој својој савршености и лепоти као цвет, као Тајна недоречена, али ипак поклоњена ономе ко зна да пронађе пут до ње,  у чудесним токовима божанског и небеског рeда ствари и појава... “, уметничка је интерпретација Теслиних размишљања објављених у Сарићевом роману.