И не бисмо ни упознале госпођу Јагоду, која је заједно са супругом одабрала овај рај на земљи још у време док су за живот зарађивали у Бриселу, меркајући место за лагодне пензионерске дане када за њих једном дође време.

Пресрела нас је насред свог огромног дворишта, иза капије од кованог гвожђа на којој пише: Златни производи с Кучаја. А иза ње смо, на крају тог дворишта уређеног по мери њене породице, угледале кућу која би, само да су Радосављевићи мало подлегли кичу, тако уобичајеном код људи који кад крену у градњу дома имају пара па још подлегну гипсаним и бетонским лавовима, родама и осталим тричаријама званим престиж, личила на ону из бајке о Ивици и Марици.

„Није вам најпогодније време за планинарење, па још овом стазом - рекла нам је, аргументујући свој савет лошим избором термина за ову авантуру. "Него, уђите да ја вама скувам по један прави ртањски чај, па се ипак вратите на Грзу, између осталог тамо су и моје иконе Светог Јована на стенама. Нененене, немојте напољу да седите, слободно уђите у кућу, само изволите".

Све сам могла да очекујем, у тој лепој кући и у том великом дворишту уређеном по мери човека, само не оно што нас је дочекало већ у ходнику: старински предмети и делови намештаја, којима је госпођа Јагода својом сликарском четкицом удахнула нову душу.

А онда, дневни боравак препун уметнина и антиквитета (годинама је, живећи у иностранству, обилазила продавнице старог намештаја у дуборезу и бирала шта ће једног дана понети у своју кућу) и њених сликарских и осталих ручних радова, са све турском собом, огромном библиотеком, местом на којем кува своја фантастична слатка и џемове и прави специјалитете са тартуфима, суши вргање и сремуш.

Прича нам, изазвана мојим професионалним интересовањем, о животу у нетакнутој природи и енергији добијеној од ње. О томе како је удобан живот у градском комодитету и скучености градским условима заменила најдивнијим местом на којем се може саградити кућа и најдивнијим послом... упс, хобијем, пошто је на послу давно стекла пензију...сакупљањем плодова природе и њиховим сушењем и конзервирањем. Који ће, као посао, наставити да развија њен син. О томе како живи без икаквог телефона и интернета. Како старим и давно избаченим из употребе предметима удахњује нову душу. И додатну лепоту.

Нисам ни очекивала другачији одговор сем одсечног "Ништа", на питање шта би могло да се деси па да је измести из овог њеног раја и симпатичне самоизолације коју је сама изабрала.

Друштво јој, сем супруга и сина (имају и ћерку, која са породицом живи не тако далеко), праве и пси. Међу њима, и један којег су набавили у околини Ниша, а који је прави мајстор за октривање тартуфа.

Сакупљају и остале плодове и биљке које суши и прерађује у ракију са тартуфима, сушене вргање и црне трубе, сушени сремуш, слатка од ружа, купине, малине, џенарике... наравно, и одличан ртањски чај, захваљујући којем и уђосмо у њен дом. У којем, где год да погледате, видите трагове њених руку. Било да је у питању фантастичан цветни подметач настао тако што је извезла кухињску крпу, украсна чинија или ћуп, старински сандук за девојачку спрему, огледало, на специфичан начин - рукама, окречени зидови или права правцијата турска соба, са све богатом драперијом на плафону и сећијом за седење која се протеже дуж читаве просторије. А уз то, стигла је да наслика и две иконе Светог Јована на извору Грзе, једну на стени, другу на камену. Овог свеца изабрали су и за породичну, крсну славу, будући да су им се на његов дан десила два пресудна животна догађаја: неким чудом једне године њихова ћерка је преживела гушење плином у купатилу, а већ друге, сасвим непланирано, родио им се син. Онај, који се већ укључује у мамин посао у намери да га даље развија.

Од сушених вргања које сам купила у малој продавници госпођа Јагоде, већ сам кувала чорбу. Следећи пут је црна труба на реду. Слатко од ружа купила сам за поклон, а ртањски чај кувам гостима како бисмо га упоредили са оним... бљак, из кесица.

Децо, сада ћу вас одвести у рај на земљи, рекао им је сељак којег су случајно питали има ли ту неки плац да се купи. Огромна ливада пуна цвећа, од цивилизације само који километар далеко, а опет, ван свих путева па и стаза, сем оне планинарске, освојили су их на први поглед. Толико, да је тог истог дана плац био њихов. За живот у рају до краја живота.

Тако је то, кад имаш среће. И знаш тачно шта желиш.

Посетите госпођа Јагоду кад кренете на Грзу. У њеној малој продавници свакако ћете наћи неки деликатес по свом укусу. Само пратите таблу: Златни производи с Кучаја.

Извор: Кућа добрих вести