Аутономни регион Сиђанг Ујгур се граничи са Монголијом, Русијом, Казахстаном, Киргизијом, Таџикистаном, Авганистаном, Пакистаном и Индијом. То је такође кинеска ентитет са најдужом копненом границом од преко 5.600 километара - четвртина целокупне копнене границе најмногољљудије (1,440 милијарде становника) земље на свету.
Јединствен географски положај Синђанга чини га кључном капијом за Кину у Централну Азију, Западну Азију и Европу. То је место где је чувени економски Пут свиле повезивао древну Кину са остатком света. Ту су се од давнина сусретале и комуницирале различите културе, етничке групе и религије.
Синђанг је одувек био део унитарне мултиетничке Кине. Огромне области северно и јужно од планине Тјеншан су у древним временима називали западним регионима, у кинеским записима су помињане од трећег века пре нове ере (п.н.е). Економске везе између Сиђијанга и других региона данашње Кине постојали су још за династије Шанг (1600 п.н.е. -1046 п.н.е.). Синђјанг је године 60. п.н.е. династија Западни Хан (206 п.н.е. -220 н.е.) званично укључила у кинеску територију.
Пошто је династија Ћинг разбила племенску побуну у Синђангу 1758, обележена је северозападна граница Кине. Четири године касније је влада династије Ћинг успоставила на подручју Синђанга положај Генерала од Илија, својеврсног губернатора, и усвојила механизам који комбинује војну и политичку администрацију. Синђанг је 1884. постао провинција.
Синђанг је културно и социјално најразноврснији регион у Кини.
Територија региона, изузетно сложена и биолошки веома разноврсна, је међу најнеприступачнијим на свету. Синђанг је дом страшне пустиње Такламакан око које је током векова настао низ градова оаза попут Кашгара, Корле, Куче, Аксуа, Турфана, Хотана и други. Била су то и остала места одмора и освежења, те трговачка средишта.
Синђанг је и данас углавном ненастањен. Подручја у којима живи око 26 милиона људи чине само 9,7 одсто територије региона, док су преосталих 90,3 одсто углавном ненасељена брда, пустиње и сливови река. Поред пустиње, упечатљиви планински ланци Алтаја, Тјеншана, Памира и Кунлуна – које Синђјанг дели са суседним земљама и, такође, кинеским провинцијама Тибетом и Ћингхајем – окружују најважније градове , укључујући и регионални главни град Урумћи (око 3,5 милиона становника), у великој мери отежавају даљу урбанизацију.
У Синђангу су у различитим временима Кинези из доминантне етничке групе Хан (преко 94 одсто становника НР Кине), Ујгури, Монголи и други народи формирали савезе или су се борили једни против других да би контролисали регион. Док становништво читаве НР Кини чине житељи из 56 етничких група, У Синђјангу оно потиче из 47 етницитета (од којих је 13 преовлађујућих) и низа верских заједница, исламске, будистичке, таоистичке, протестантске, католичке, православне цркве, итд. Синђјанг је несумњиво културно и социјално најразноврснији регион у Кини.
Етничке групе Ујгури и Хан су најбројније у Синђјангу
Према прелиминарним подацима из националног пописа становништва 2020. године, укупан број становника Синђијанга је био 25,85 милиона, међу којима су Хани бројали 10,92 милиона, а етничке мањине 14,93 милиона. Међу потоњима, Ујгура је било 11.624.300 и они представљају око 80 процената припадника мањинских етничких заједница. Број Ујгура у Синђијангу па их је у односу на претходан попис из 2010. Сада било више за 1.623.000.
Ујгурски језик језик потиче из породице разноликих туркијских језика, којима у НР Кини говоре, такође, Казаци, Киргизи, Узбеци, Татари, Југури и Саларе, сваки са својом историјом и јединственом културом. Турскијски језици, по неким тумачењима потичу из Алтајске језичке области, названој по планинском ланцу Алтај у центру Азије. Та породица језика би укључивала турске, монголске и тунгуске породице језика, а можда и јапанске и корејске језике. Говорници ових језика тренутно су расути по већем делу северније Азије и у неким источним деловима Европе, протежући се у географској дужини од Турске до Јапана.
Синђанг привлачи значајну међународну пажњу ...
Последњих година су Сједињене Америчке Државе, њене најближе државе савезнице, средишњи западни медији, неке невладине организације и истраживачки центри посветили су значајну пажњу Синђангу. Новине, телевизијски програми и, пре свега, корисници друштвених медија су се посебно усредсредили на наводну репресију коју спроводе кинеске власти над Ујгурима. Ујгури су претежно исламска група, а у региону живе вековима.
Са Запада оптужују власти у Пекингу да су наводно Ујгуре подвргле комунистичкој и националистичкој индоктринацији, мучењу и принудном раду у Синђијангу и другде у НР Кини, чак постоји наратив о „ геноциду над Ујгурима “. Но, како примећују неки посматрачи и аналитичари у западним земљама, често се шире неосноване, непроверене или потпуно лажне информације, на основу којих се заводе санкције против појединаца у институција у Синђјангу. Извештаји и сведочења која долазе из НР Кине, као и страних новинара, дипломата, стручњака, студената и професионалаца који су имали и имају прилику да посете Синђанг и његове градове и округе, говоре сасвим другу причу, која озбиљно поткопава оптужбе.
НР Кина је негирала оптужбе. Пекинг је бранио мрежу центара за обуку, рекавши да су они дизајнирани да се супротставе екстремизму и нуде стручно образовање и да у њима нема принудног рада. Пекинг тврди да је његова политика у Синђијангу осмишљена да развије регион богат ресурсима у трговачки пут до Централне Азије, што би помогло у управљању етничким тензијама, борби против екстремизма и смањењу сиромаштва.
Власти НР Кине истичу да је та држава унитарна и мултиетничка, а да су различите етничке групе у Синђангу одавно део кинеске нације. Током дуге историје Синђанга као неодвојивог дела кинеске територије, развој региона је био уско повезан са напретком осталих делова земље. Став је и да су етничке групе у Синђангу део кинеске нације.
Ујгури су део кинеске нације
Кинески званичници истичу да су језичка породица етничка група, у суштини, два различита појма. Према званичној историографији, Ујгури су пореклом из Монголије, а не потомци Турака. По том учењу, Ујгурска етничка група у региону формирана је кроз дуги процес миграције и интеграције и део је кинеске нације. Њихови главни преци били су људи који су живели на висоравни Монголије у време кинеске династије Суи (581-618 н.е.).
Научници у Синђангу су такође постигли консензус да се народ Ујгура, историјски гледано, ради одупирања угњетавању и ропству које су заводили Турци, ујединио са другим племенима у племенски савез Ојигур. Суд династије Танг (618-907) је године 744. доделио титулу кана Кутлуг Билгеу, ујединитељу племена Ојигур и оснивачу каганата. Године 788, тадашњи владар Ојигура писао је цару из Танг династије, тражећи да се њихово име промени у „Ујгур “.
Током династија Јуан (1271-1368 н.е.) и Минг (1368-1644 н.е.), различите етничке групе у Синђангу су наставиле да се спајају. Монголи су стопљени са Ујгурима, додајући им свежу крв. Године 1934. кинеске власти Синђанга су издале наредбу у којој је прописан стандардни кинески назив за Ујгуре, чиме је први пут изражено и тачно значење те речи.
Власти НР Кине су наставиле да користе термин Ујгури пошто су победиле у грађанском рату 1949, када су преузеле контролу над западним регионом. Основале су аутономну област Синђанг Ујгур 1955. дајући етничким мањинама аутономију у обављању локалних послова.
Синђанг је био капија за кинеску цивилизацију према Западу
Званични је став НР Кине да су етничке културе Синђанга укорењене у кинеској цивилизацији и неодвојиви део кинеске културе. Током протеклих 2.000 година, Синђанг је био капија за кинеску цивилизацију која се отвара према Западу и важно подручје за културну размену и комуникацију између Истока и Запада. Исламска култура арапске цивилизације почела да утиче на локалне прилике у Синђангу тек од краја 9. века.
У Синђангу дуго коегзистира и више религија, а једна или две преовлађују. Има 24.800 места за верске активности, укључујући џамије, цркве, будистичке и таоистичке храмове, са 29.300 верског особља.
Кинески историчари указују да ислам није ни аутохтони ни једини систем веровања међу Ујгурима, а увођење те религије у Синђанг је било повезано са појавом Арапског царства у седмом веку н.е. и ширењем те вере на исток. Према званичној историји, будизам је некада био доминантна религија коју су практиковали племство и обични људи у региону. Данас у Синђангу значајан број људи не следи ниједну религију, а многи Ујгури прате друге вере осим ислама.
Борислав КОРКОДЕЛОВИЋ