Туристи из разних делова света трагају за одмором и уживањем у земљи на Југоистоку Азије која се састоји од, процењује се, 18.307 острва, у којој живи више од 255 милиона људи из неколико стотина етничких и лингвистичких група и шест званичних религија, чији су преци насељавали Индонезију десетинама хиљада година уназад.

Када се говори о Индонезији, обично се прво помисли на острво Бали, магичан спој спектакуларних планина и лепих плажа, живахне културе и уметности, као и срдачних и пријатељских људи. Бали је познат као “Острво богова”, како због својих природних лепота тако и због преко 1.500 хинду храмова који су изграђени у последњих 12 векова. Бали нуди све више луксузних одмаралишта уз обалу, куповине по бутицима тржних центара и узбудљив ноћни живот. Бег од буке, градске вреве и страних туриста, нарочито Аустралијанаца, пружају посете вулканима и бујним терасастим пољима пиринча који одишу миром, тишином и спокојем.

Сви министри туризма у Индонезији последњих 30 година бавили су се, међутим, великим питањем: Како да прошире туризам ван Балија и промовишу друге делове која се простире на 1,9 милиона квадратних километара (км2)? Томе је требало да послужи и посета групе новинара из Србије којима је у организацији Министарства туризма и креативне економије Индонезије, амбасаде те земље у Београду и Катар Ервејза било омогућено да, поред Балија, виде тек нешто од шароликих лепота далеке земље.

Башта истока

Прва станица је био главни град Џакарта, политичко и финасијско средиште Индонезије, велики, пространи мегаполис са девет милиона житеља када спава и још најмање два милиона људи који преко дана долазе на рад из околних места. Уз то иде око 9,5 милиона различитих возила, па следе једне од највећих у свету саобраћајне гужве, које тамошњи људи са миром прихватају као природно стање ствари.

Географски Џакарта је смештена у Западној Јави, најнастањенијој провинцији, на најнастањенијем острву у Индонезији. Западна Јава је била право откровење за новинарску групу. Близу 45 милиона људи (преко шест пута више него у Србији) на простору од непуних 35.000 км2 (скоро три пута мање него у Србији) је у сталном покрету и са радним еланом који увелико доприноси да је Индонезија једна од земаља које се најбрже развијају последњих година.

Средиште Западне Јаве носи романтично историјско име Парахјанган или Сунда. Као што острво Јава називају Башта истока, тако је и пространи планински регион Парахјанган, што значи “Обитавалиште богова”, познат као Башта Јаве. Од јарко зеленог земљописа Парухјангана застаје дах. Можда и зато, на простору од свега неколико десетина километара смештене су две од шест званичних резиденција председника Индонезије, настале на местима некадашњих летњиковаца гувернера Холандске Источне Индије.

Вулкани су вековима ерупцијама доносили несрећу, али и плодили земљиште па су брда и планине Парахјангана чувени по плантажама чаја, кафе и кинина. Чувена јаванска кафа (Индонежани имају израз Kopi Jawa за снажан, црн и веома сладак напитак) коју су широм света провели холански колонијални господари Индонезије, је у ствари била она узгајана у подручју Парахјуанага.

Данас је Западна Јава позната по многољудим градовима Богору и Бандунгу.

Најчувенија ботаничка башта на свету у Богору

Богор је на нешто већој надморској висини (до 330 метара) од Џакарте, па нуди освежење од високих температуре и великог процента влаге у мегаполису. У милионском граду је једна од најчувенијих ботаничких башта у свету, основана почетком 19 века која се ослања на Председничку палату по чијем се пространом парку шетају крда кошута.

Наводно, у уметничкој збирци Председничке палате коју је прикупљао први индонежански шеф државе др. Ахмед Сукарно је и реплика купачице која стоји пред фонтаном београдског хотела Метропол, а коју му је поклонио председник Тито. Богор је иначе познат као “град кише,” пошто је просечна годишња количина падавина у њему око 1.700 милиметара, у неким деловима и 3.500 мм.

Бандунг се налази на близу 800 метара надморске висине и у окружењу плодних зеленим планина ка којима пуца поглед из хотелске собе. Холандска елита је Бандунг звала „Parijs van Java” због монденског начина живота и грађевина у стилу арт-декоа од којих су неке сачуване. Трећи по величини град у земљи (преко 2,5 миолиона житеља) је сада универзитетски и технолошки центар Индонезије, познат и због привлачних цена обиља роба. Због тога су аутлети у њему омиљено место за куповине припадника средње класе из Џакарте и суседних држава Малезије и Сингапура.

Вулкан Тангкукбан Параху

Посета активном вулкану Тангкубан Параху око 30 км северно од Бандунга је јединствен доживљај, али и прилика да се сиђе у нека од његових гротла и у барама кључајуће воде скува јаје. На крају се ужива у гостопримству бање Сари Атер у чијим се базенима сумпорна вода после пута од 2.000 метара охлади до 40-42 степена Целзијусових.

Упућени мисле како нема ни једне земље на кугли земаљској, изузев Бразила, са толиком разноликошћу и лепотом пејзажа, те културним варијететом попут Индонезије. У то су се уверили сви који су били сретни да посете Индонезију.

Ерупције вулкана, гледане са безбедне даљине, са фотографија или видео материјала, делују нестварно лепо. Скоро да сакрију разорну моћ отвора у кори Земље кроз које истопљена стенска маса, лава, са пепелом и гасовима бива избачена на површину.

У Индонезији је највећи у свету број вулкана, око 400 , па је у тој земљи и најчешћа њихова активност. Индонезија се налази на „Ватреном прстену“, луку линија раседа које окружују Пацифички басен, склон честим земљотресима и вулканским ерупцијама. То је зона геофизичког насиља, раскрсница тектонских плоча које се сударају на простору од преко 40.200 км по Пацифичком океану.

Вулкан Кракатау

Ерупција на вулканском острву Кракатау 1883. крај западне обале Јаве је подигла цунами који је усмртио више од 36.000 људи, здробила две трећине острва и драстично променила морско дно. Сматра се да је произвела најгласнији звук који се икада могао чути у историји, на местима удаљеним и до 4.800 км од епицентра. Наводно, таласи су седам пута обишли океане света.

Кракатау је постао друго име за кастрофалне природне непогодине, иако је био “беба” у поређењу са ерупцијом, такође у Индонезији, 1815. на планини Тамбора на острву Самбави, источно од Јаве. Била је то најснажнија ерупција од када се врше мерења и погинуло је 92.000 људи, највише у писаној историји.

Облак из Тамборе изазвао је необичну хладноћу, снижавајући глобалну температуру за око 0,4 до 0,7 степени Целзијусових (Ц). У неким деловима Европе и Северне Америке, 1816. је била позната као “година без лета”. Мраз је уништио усеве у Новој Енглеској и Канади; Европа је такође била снажно погођена.

Но, све што човек зна надмашује супервулканска ерупција у језеру Тоба, у средњем делу Суматре, која се према проценама догодила пре 74.000 година. У питању је била супер ерупција, највећа забележена експлозивна провала на Земљи у последњих 25 милиона година.

Према Теорији катастрофе Тоба, дошло је до глобалних последица по људе на Земљи: наступило је шест година вулканске зиме након чега је уследила хиљадугодишња хладноћа. Тоба је можда проузроковала масовно одумирање биљног живота и глад животињских врста. Од последица експлозије страдала је већина људи која је живела у то време.

Извор: Кућа добрих вести