Logo
Одштампајте ову страницу

Путопис из Ахмедабада - други део

Оцените овај чланак
(1 Глас)

dgra04Ахмедабад, ужурбана метропола у експанзији, такође је дубоко укорењен у традицији. Посебна карактеристика Ахмедабада је стари, зидом опасани град са 12 капија и многобројним џамијама, храмовима и кулама, који је 1411. основао султан Ахмад Шах на источној обали Сабарматија. У њему је, по различитим мерила, 350 до 600 тзв. полова, самоодрживих суседстава у којима живи велики број људи. Нека од ових практично малих села, испресецаних уским улицама, обично се завршавају на скверовима са заједничким бунарима и “чабутрима”, архитектонски извајаним кулама за храњење птица, капијама, слепим улицама и тајним пролазима.


Ти мали квартови представљају и кичму и жилу куцавицу старог дела Ахмедабада или Калупура. Последњих година су неке породице почеле да се селе у модерније куће удаљене од центра града, али многи и даље осећају снажну везу са тесно срођеним заједницама које су обликовале њихове животе док су одрастали. Ту су и храмови у центру Калупура, један или више малих олтара за молитве, свих у граду практрикујућих религија.


Да би упознали сјај прошлости Ахмедабада, неопходно је прошетати старим квартовима и посматрати ахитектуру, уметност, религијске објекте, културу и традицију, хинду, џаинског, муслиманског и европског наслеђа града. Град опасан зидом је изграђен много пре моторних возила, намењен је пешацима и бициклистима, па се његове мале кривудаве улице најбоље могу истраживати ходањем.

                                           abadana

 

За то је далеко најповољнија, много хваљена “Шетња наслеђем Ахмедабада,” коју организују градске власти уз помоћ веома ревносних и знањем припремљених водича волонтера. То је шетња дуга два и по сата дуж два километра, поред кућа, или уласком у неке од њих. Претходи получасовно приказивање слајдова о историји града, од локације познате под именом Ашавал у 10. веку, преко почетка подизања зидова Калупура, до данашњег Ахмедабада.


Упркос трошном стању, нарочито индијска исламска архитектура и куће украшене дрвеним резбаријама потврђују својевремени богати статус Калупура. Неки од објеката подсећају градњом и мирисом на стара балканска места, Призрен, Битољ, Солун…
Шетња почиње од живописног Сваминарајан Мандира. У питању је први храм хинду секте Сваминарајан Сампрадађ настао 1822. У централном храму саграђеном од масивне тиковине довучене из Бурме, зелене и жуте статуе хинду божанстава су обучена у богато ткану одећу.


Шетња води између многобројних комшилука, палата, декорисаних фасада, занатских радионица и низа хинду и џаинских храмова. Њихове прелепе гравуре у дрвету често прикрива једноставна спољашњост грађевина.


Многи полови су део индустрије памука, па могу да се виде људи који шију пред радионицом. Други нижу сребрне ланце у традиционалном стилу. Остали занати омогућавају људима да се издржавају без напуштања својих домова и тако стварају живахно друштво, у коме су и неизбежне краве и биволи.


Пажњу изазивају и чабутри које су некадашњи становници Ахмедабада постављали за птице, е да би заменили дрвеће посечено због изградње кућа. На некима од грађевина су пак, урађене рупе у зидовима које прице могу да користе као гнезда, дирљива брига за животињски свет.

                                    zacicni

 

Легенде и грађевине


О историји Ахмедабада говоре његове грађевине, али и легенде од којих је једна о свецу Баба Манакнату из 15. века. Прича се да је он спречавао султана Ахмед Шаха да сагради нову престоницу. Сваког дана док су зидови Ахмедабада грађени, Баба се увијао у прекривач, који је ноћу одвијао и чудом рушио подигнуто. Када је то откривено, Баба је позван на двор да султану прикаже своју моћ тако што ће се увући у мали ћуп. Када је Баба и то успео, султан је поклопио ћуп и закопао га у земљу.
На месту где је дубоко похрањен ћуп са свецем, касније је саграђен храм Манек Баба Мандир. Храм је на скверу који зову Манек Ћовк и најдуговечнији је у центру Калупура. О времешности Манек Ћовка говори и што је ту први пол. Тај Махурат Пол настао је око 1450-тих.


На Манек Ћовку је усред заглушујуће буке саобраћаја и мноштва паркираних возила, у току преподнева богара и разноврсна зелена пијаца. После подне се она претвара у другу највећу тржницу накита и злата у Индији, на којој око 1.500 трговаца и јувелира остварује дневни промет од 35 до 40 крора (крор, јединица индијског нумеричког система равна 10 милиона) рупија (60 рупија = један амерички долар). Манек Ћовк је, међутим, најпосећенији касније увече када се постављају трпезе за храну са различитим локалним предјелима и слаткишима.


Да би туристичком рутом “Шетња по наслеђу Азхмедабада” дошли до Манек Ћовка треба да прођете испод историјског Фернандез Моста, до тзв. Линије књига. Мноштво препродаваца старих и нових књига је најзапоосленије као и у код нас, са почетком нове школске године, средином јуна.


У близини Манек Ћовка су Бадшах но Хађиро и Рани но Хађиро, гробнице у којима су сахрањени мушки чланови Ахмад Шахове династије, као ио његових супруга. Даље се наилази на сада напуштену зграду Ахмедабадске берзе, основане 1894. Здање у британској архитектури је друга настарија берза у Индији, после оне у Мумбаију (Бомбају), привредној и финансијској престоници треће привредне силе света када се укупан домаћи производ (БДП) мери паритетом куповне моћи (PPP, по тржишним ценама, 8,7 билуиона долара процена за 2016.).

 

 

                                             ulica343

 

Крај шетњи по наслеђу Ахмедабада је код најсјајнијег архитектонског дела у граду, Џума Масџида. Џамију је Ахмед Шах, саградио 1423. од жутог пешчаника и са остацима хинду и џаинских храмова. Мешавина муслиманског и хинду стила, џамија у делу за клањање има три реда стубова, укупно 260 и 15 купола. Једна је од најчувенијих муслиманских богомоља у Индији, земљи која после Индонезије и Пакистана има највише становника исламске вероиспосвести у свету.


Вероватно је по настанку Џума Масџид била највећа исламска богомоља на подконтиненту. Једна од њених одлика била је Мулук-Кана, платформа на стубовима и ограђена до врха раскошним декором у камену. То је омогућавало султановој жени да учествује у клањању петком, а да не буде виђена.


У Џума Масџиду у камену изрезбарени чипкасти прозори делују савршени. Но, они бледе пред онима у много мањој џамији Сиди Саијед. Да би се до ове стигло преба проћи кроз капију Тин Дарваза, чија су три лука била тријумфални поздрав султану и другим државним високодостојницима на улазу у оближњу тврђаву Бадра.

 

 

                              rikse

 

Тин Дарваза је сада попречена насред широког пута са чије су обе стране многобројне продавнице свега и свачега, што би се некада звало “колонијалне робе”. Оближнја тврђава Бадра, саграђена 1411, се можда може сматрати најстаријим утврђењем краљевских споменика које је саградио султан Ахмед Шах. Четвороугаона тврђава се простире на 20-так хектара, има 14 бастиона, осам капија и 18 топова. Са њеног крова се пружа леп поглед на велику “бувљу пијацу” у непосредној близини, а даље на Калупур.


И коначно, џамија Сиди Саијед коју би требало да види сваки посетилац Ахмедабада. Названа је по градитељу, робу из Абисиније који је постао угледан на двору Ахмед Шаха. Џамија је чувена у свету по 12 прозора, камених џалија, врхунских примера савршеног вајања мотива “дрвета живота”. То је урађено на тако природан, готово романтичан начин, да су чипке од камена постале својеврстан, незванични симбол Ахмедабада.

 

(наставља се)

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено четвртак, 05 јануар 2017 13:26
Борислав Коркоделовић

Одрастао у Нишу, Скопљу и Београду. Слушајући приче одраслих које су биле много чешће пре доласка телевизије, научио је имена неких светских политичара из средине 1950-тих и пре него што је постао ђак-првак. Први текст за који се сећа да га је написао био је за школске зидне новине о – чудили су се очеви пријатељи – грађанском рату у Конгу 1960. Четврта гимназија у Београду и Факултет политичких наука у Београду, су га научили да покушава да логички и рационално размишља о политици.
Пре него што је ушао у „златни рудник информација“ Новинску агенцију Танјуг да тамо остане наредних 40 година, стицао је праксу код добрих уредника у Радио Београду и на Телевизији Београд, као и од научних радника у Институту за међународну политику и привреду. Био је готово пет година дописник Танјуга са Југа Африке, извештавао са низа међународних догађања. Поред београдских медија, под правим или „илегалним именом“ је сарађивао без проблема са дневницима и недељницима на простору бивше Југославије, загребачким Вјесником, Данасом и Стартом, љубљанским Делом, сарајевским Ослобођењем, скопском Новом Македонијом, подгоричким Монитором...
Увек су га интересовала питања привредног развоја. Позних 1970-тих се заразио „азијским тигровима“ Јужном Корејом, Тајваном, Сингапуром и Хонгконгом чији вртоглави развој до данас прати. Није одолео ни другом валу „азијских тигрова“, Индонезији, Малезији и осталим земљама Југоисточне Азије. Увек заинтересован за лепе економске приче, последњих година учестало пише о привредама Народне
Републике Кине, Индије и осталих земаља BRICS.
Све време му је идеја да читалаштву у Србији и региону пренесе добра искуства из разних делова света и различитих привредних система. Како нам је у привреди, изгледа да није далеко одмакао у том настојању.

Најновије од Борислав Коркоделовић

Сродни чланци

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015