Близина географије и историје једног од највећих хришћанских светитеља који важи за заштитника путника, морепловаца, рибара и сплавара, будила је радозналост и српских новинара који су посетили анталијску регију у организацији турске националне авиокомпаније Туркиш ерлајнз (Turkish Airlines)

и путничке агенције ,,Пенинсула турс”.

 Мира или данашњи Демре је 90 километара западно од Анталије. Још један сат вожње низ обалу задивљује лепоте, стиже се до Патаре, близу модерног градића Гелемиша.

Патара касније названа Арсиное, била је цветајући поморски и трговински град на југозападу Ликије, геополитичког региона познатог још из Позног бронзаног доба, пре готово 3.500 година. Са природном луком, Патара је била главно ликијско пристаниште и међу водећим градовима у Ликијској Лиги пошто је имала максимална три гласа.

Прича се да је Патару основао Патарус, син Аполонов. Патара је била чувена по Аполоновом храму, наводно највећем после Делфијског у старој Грчкој. Свештенице су пророчанство Аполоново давале само током шест зимских месеци.

Патара је изгледа примала досељенике Дорјане са Крита. Александар Велики је те крајеве освојио 333. године пре нове ере. Град је формално присвојила Римска империја 43. године н.е. и житељи су рано примили хришћанство.

Данас се кроз античке рушевине Патаре, стиже на најдужу плажу на обалама Турске пошто се простире на 18 километара. Још важније, избегла је развојне подухвате који су оштетили многе мање плаже по Медитерану, управо због рушевина некада моћног града и обитавања морских корњача из врсте главата желва које ту полажу јаја већ 40 милиона година.

Животопис Светог Николе

У Патари је Никола Чудотворац рођен око 280. године н.е, као јединац. По предању, духовни живот је почео у манастиру Нови Сион код стрица Николаја, епископа патарског, ту се и замонашио. После смрти родитеља, разделио је сиромашнима сву наслеђену имовину. Наводно, вођен чудесним гласом, кренуо је у народ да шири веру, правду и милосрђе и већ је својом појавом доносио утеху, мир и добру вољу међу људе.

Никола је присуствовао Првом васељенском концилу 325, а током година су се приче о његовим чудима приликом спасавања деце и о раду за сиромашне, ширила по свету. Постао је познат као заштитник деце, морепловаца и као дародавац, нарочито малишанима. Умро је 6. децембра 343. године.

Никола је био вољени светац све до 1500-тих година и Реформације која је изнедрила протестантизам, религиозни покрет који је одустао од светковања светаца. Касније је у складу са традицијом западних народа поново стекао популарност као Деда Мраз, фигура која прати новорођеног Исуса и дели дарове деци, али не 6. децембра већ на Божић.

У павослављу је Никола Чудотворац остао многохваљени светац. Из Византије су традиција и приче о Светом Николи дошли до градова Русије, у којој је постао најслављенији светац, заштитник слабих пред јакима, потлачених од тлачителја, сиромашних у односу на богате, првак обесправљених. У Србији је Свети Никола најчешћа слава и 19. децембра пола нације су домаћини, а друга половина им долази у госте.

Свети Никола и Турска

У Турској се мало зна о Светом Николи, мада је он рођен, чинодејствовао и умро у регији Анталија. Међу 80 милиона становника Турске, 99,8 одсто верујућих клањају Ислам. Према тамошњим медијима, многи поистовећују Божић са слављењем Деда Мраза, а уличну расвету, поклоне и украшене јелке тумаче као знак светле наде у почетак нове године.

Свети Никола је велики део Чудотворачког живота провео у Мири, данашњем Демреу, где му је посвећена црква. Мали град Демре, смештен је на спектакуларној Турској Ривијери. На југу су тиркизне воде Медитерана, стрме хриди и врлудаве стазе које повезују усамљена рибарска села и пешчане увале. На северу, после борових шума, штрче врхови планинског масива Таурус. У невероватном споју природних лепота и историје Свети Никола је, кажу, чинио чуда.

Мира је била један од најважнијих градова античке Ликије. Пронађени новчићи потичу из 300-те године пре Христа, али је град основан у петом столећу. Цветао је као део Римске империје када су саграђени многи јавни објекти.

Мира је добила име по мири (ботанички измирна, цоммипхора мyррха), врсти црвенкасто-браон мирисаве смоле, у стара времена цењене трговачке робе. Многе од славопојки Светом Николи истичу да је био архиепископ у месту названом по мири на коју је мирисало уље коришћено у његовим обредима.

Савремени турски град Демре

Веома уобичајени савремени турски град Демре (или Кале) зову по истоименој реци. У округу је 2010. живело преко 25.000 људи, а у граду близу 16.000. Значајна хришћанска заједница Грка је обитавала у Демреу до 1920-тих, пре размене становништва између Грчке и Турске.

Топла и плодна земља даје укусно поврће, нар и поморанџе и у децембру. Од 1980-тих су богата историја, привлачности попут суседног острва Кекова, море и топла клима учинили овај део обале веома популарним међу туристима из Турке и Европе. Локалне рукотворине у виду ћилима и догађања као фестивал борбе камила доносе додатни новац.

У Демреу постоје четири истакнуте статуе Светог Николе које га представљају као средњевековног Божић Бату, православног високостојника, модерног западњачког Деда Мраза и аутентичног Свеца од Ликије. Различите идеологије иза алтернативних визија свеца који је постао готово универзални дародавац. За једне ауторе је Свети Никола добротвор који брине за децу. За друге, пре свега један од најважнијих светаца у хришћанској цркви. За треће, весели, световни и комерцијални симбол долазећих празника…

Рушевине античке Мире су 1,5 километара од Демреа. Ту је некропола крај мора, изузетан скуп камених гробница са богато украшеним наличјима уклесаним у предњи део хриди. Гробнице су саграђене као копије боравишта најстаријих житеља Мире. Римски амфитеатар је највеће и најбоље очувано ликијско позориште. Десет хиљада гледалаца је могло да се смести у 35 редова.

Но за православне ходочаснике и већину туриста врхунац у Демреу је црква Светог Николе, око 150 метара од главног трга. “Музеј Светог Николе”, што је званичан назив, је 2013. посетило 528.800 гостију, највише за појединачно место у региону. Приход од улазница вредних по 15 турских лира (око четири евра) је био значајан подстицај локалној привреди.

Ипак је Демре још увек поштеђен великог броја туриста што је случај у насељима ка истоку, ка двомилионској Анталији. Највише их је из Русије, према податку још из 2007, готово 250.000. Они једнодневном посетом Демреу спајају разгледање са купањем и пикником.

Црква Светог николе у Демреу

Црква у част Светом Николи, Аја Никола Килисеси у Демреу, у којој је и његов саркофаг, подигнута је 520. године на остацима богомоље у којој је архиеписког мирликијски служио. Нова црква је требало да смести многобројне вернике који су долазили на свечев гроб.

Нападачи Сарацени са Арабијског полуострва су разорили Миру и цркву у седмом и у деветом веку. Онда се, по предању, 1087. у чудесном сну Никола јавио “христољубивом и праведном свештенику” у Барију, у Италији да жели да његове мошти буду пресељене. Трговци из Барија су свечеве  “миропомазане” остатке бродом превезли из Ликије, који и данас у том граду почивају.

За то време је столећима река Мира мењала ток и плавила цркву муљем док је није затрпала четири, пет метара под земљом. После иницијативе руског цара Николаја Првог (1825-1855), црква је 1862. обновљена, додат је торањ и учињене измене у византинској архитектури. Оне су, по стручњацима, нарушиле оригинални изглед објекта.

Данас цркву сматрају трећом највреднијом византијском структуром у региону Анталија, због архитектонског и религиозног значаја. Посебно су вредне зидне фреске из 12. века. Северни додатак лука садржи једини у Турској животопис Николин.

Унутар цркве је неколико саркофага за које се тврди да представљају првобитни гроб Светог Николе. Такав је у левом делу чија је једна страна разбијена. Но, ознака на саркофагу представља две фигуре које нису свештена лица.

У средини је још једна гробница са оштећеним врхом за коју се понекад каже да је права. Рупе на саркофазима су омогућавале ходочасницима да прикупе “смолу” Светог Николе за коју се веровало да лечи.

Следећа је гробница над којом је у камен уклесан тропар краља Николаја посвећен Светом Николи. На основу фрагмената на поклопцу може се закључити да је припадао оригиналном саркофагу Светог Николе.

Данас православни ходочасници, претежно Руси, стоје смерно у реду како би дошли до оригиналне гробнице Светог Николе, да запале свећу (што је противно пракси у Турској) и додирну свето камење, које је углавном иза заштитног стакла.

Руски интерес за цркву у Мири се појавио током Кримског рата (1853-1856). Влада Русије је, у име грофице Ане Галиције, купила цркву и  окружење. Но, неколико година касније су османски владари прогласили продају ништавом сматрајући да преузимање цркве служи ширењу политичких циљева Русије.

Обнављање Цркве Светог Николе

Црква је од 1903. била поново скоро затрпана па су православни верници током 1920-тих одустали од ње. Стручњаци репрезентативног Музеја Анталије и Универзитета Анкаре су 1989. почели рестаурацију цркве која је неки метар испод нивоа земље. Имали су широку подршку локалне администрације, Васељенске Константинопољске патријаршије и фондација попут Аристотел Оназис и једног од најбогатијих Турака Вехби Коча. Још 1982. црква је уврштена на листу Светске баштине УНЕСКО.

Богослужење у цркви је сваке године на славу Светог Николе, али по грегоријанском календару 6. децембра. Обично службу служи митрополит Мире Хризостом који долази из Истанбула.

Сваких десет година Патријар Васељенски и Константинопољски Вартоломеј предводи литургију. Последњи пут је тако било 2013, када се, по обичају, окупило око 500 људи.

Извор: Кућа добрих вести