Последњих деценија, две земље су градиле веома блиске односе, који су од 2009. године достигли ниво стратешког партнерства. Прошлог маја, током помно праћене турнеје по Европи, председник Кине Си Ђинпинг се у Београду сложио са председником Александром Вучићем да буде продубљено и развијено свеобухватно стратешко партнерство две државе из 2016. и изграђена кинеско-српска заједница са заједничком будућношћу у новој ери. Србија је прва европска земља која са НР Кином гради такву заједницу, што у потпуности показује стратешки, посебан и висок ниво природе билатералних односа, изјавио је председник Си.

Писмо краља Милана Обреновића за кинески двор

Дипломатски контакти између Београда и Пекинга, досежу у ране 1880-те, документовао је недавно колега Бранко Жујовић, зналац НР Кине после шест година професионалног деловања из те државе. Жујовић је са кинеским истраживачима обелоданио за јавност у Србији државни спис некадашњег кинеског амбасадора у Паризу Сјуе Фученга. Фученг је сведочио да му је 1882. уручено државно писмо краља Милана Обреновића ((1854-1901)).

О том догађају је Јуанинг Џанг са Анћинг универзитета у Анхуеју навела да су званични дипломатски контакти Кине и Србије успостављени око 1880. По научници, краљ Милан је послао пријатељско дипломатско писмо кинеском цару Гуангсуу (1871-1908) из династије Ћинг посредством свог министра у Француској, у којем га је обавестио о независности Србије. Ово писмо је доступно у дневнику Сјуе Фученга („Дневник мисије у Британији, Француској, Италији и Белгији“).

Краљ Милан је имао у виду Азију

Било је то у време Србије за владе Милана Пироћанца (1837-1897), политичара, правника, публицисте и једног од најбољих домаћих адвоката. Током три године до септембра 1883. премијер Пироћанац, дипломац са Сорбоне који се усавршавао и у Хајделбергу, држао је и портфељ министра правде да би га октобра 1881. заменио местом министра иностраних дела.

Пироћанчева влада започела је широк програм модернизације Србије, и на политичком и на економском плану. Донети су слободоумни закони о штампи, политичком зборовању, политичким удружењима и независним судовима, који су омогућили појаву модерне политичке организације и правне државе у Србији.

Склопљен је и трговински споразум са Аустроугарском, који је српској пољопривреди отворио врата тржишта великог суседа. Покренута је градња првих железница (Београд-Ниш и Ниш-Пирот) и узети први зајмови на европском новчаном тржишту. Реформисана је војска и установљена као стајаћа.

Краљ Милан, мада сматран аустрофилом, имао је у виду и Азију па је Србија исте 1882. остварила ране дипломатске контакте и са персијском царевином. Тако је 2017, на изложби у Архиву Југославије поводом 80 година дипломатских односа са Ираном, представљена честитка коју је шахиншах Персије из династије Кађар, Насер ал-Дин Шах Кађар (1831–1896) својеручно написао лепим арапским писмом 1882. новокрунисаном краљу Србије Милану Обрановићу.

ФНРЈ је међу првим социјалистичким земљама у Европи признала владу НР Кине

Натраг на НР Кину, Федеративна Народна Република Југославија (ФНРЈ) је међу првим социјалистичким земљама у Европи признала владу НР Кине у Пекингу као јединог представника кинеског народа. Било је то 5. октобра, само четири дана пошто је Мао Цетунг (1893-1976) прокламовао на Тргу небеског мира да се „Кина усправила.“ Међутим, одлука званичног Београда је у Пекингу било игнорисана наредних година.

Кинески став се променио до 1955. На то је утицала све активнија политика ФНРЈ према Азији, нарочито Индији и Бурми, као и смрт вође совјетског савеза Јосифа Висарионовича Стаљина (1888-1953). Када је Мао Цедунг у септембру 1955. дочекао делегацију Савеза комуниста Југославије (СКЈ), самокритично се извинио за лоше односе у прошлости и за „времена када смо вас изневерили“.

У дугом и изузетно садржајном прегледу три деценије политике КПК на домаћем и спољном плану, Мао је, објаснио да када је ФНРЈ „"понудила нама да призна нову Кину, ми нисмо одговорили нити одбили понуду." "Совјетски пријатељи нису желели да успоставимо дипломатске односе са вама", истакао је Мао.

Географски удаљене комунистичке партије и два истакнута лидера револуција

Много пре успостављања дипломатских односа, како пише истакнути српски историчар средње генерације др. Јован Чавошки, „победничка југословенска револуционарна борба често је представљала ‘јасан пример за опонашање’ (како је писало у једним новинама Комунистичке Партије Кине) у титанској борби КПК током грађанског рата у Кини.” У студији из 2011. “Искорак из балканских граница: мало позната историја раних односа Југославије са азијским земљама“, Чавошки, који је докторирао на Пекиншком универзитету, наводи истраживање кинеског историчара Ма Сипуа, да је током Другог светског рата, у новинама под контролом КПК, објављено више од 600 чланака о успешној револуционарној стратегији Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

По Чавошком, „сви ови чланци су били очигледна поређења између политичког искуства две удаљене комунистичке партије, док су често наглашавали директне паралеле између два истакнута лидера ових револуција - Јосипа Броза Тита и Мао Цетунга“. Историчар уочава и да је „Мао Цетунг лично био толико импресиониран револуционарним искуством Југославије да је у новембру 1947“..., писао Стаљину (Јосифу Висарионовичу, вођи Совјетског савеза, БК) да ће све политичке странке, осим КПК, "бити приморане да напусте политичку арену, као што је то већ учињено у СССР-у и Југославији.

Рана блиска идеолошка солидарност

Чавошки је навео и да је у јулу 1947. маршал Тито добио писмо од функционера КПК из североисточне Кине (Манџурија) послао је лично писмо у којем је препоручио да један кинески друг дође у Југославију као специјални изасланик и дописник новинске агенције Ксинхуа. Отворене намере руководства КПК да у Београду створи центар пропаганде за целу Европу јасно указују на то да је главни град Југославије играо истакнуту улогу међу осталим социјалистичким земљама, као друга после Москве, сматра српски историчар.

За Чавошког је „таква блиска идеолошка солидарност постала још очигледнија у децембру 1947, када је будући председавајући (Мао Цетунг, БК) дао отворену изјаву да КПК мора директно да усвоји југословенско револуционарно искуство. Сматрао је да су Југословени себи утрли пут до победе без компромиса (за разлику од Француза и Италијана) поражених на парламентарним изборима раније те године.

Мао је у поменутом излагању пред делегацијом СКЈ изнео како су после раскида Београда са Стаљином, у социјалистичком лагеру "неки људи су тврдили да на свету постоје два Тита: један у Југославији, други у Кини, иако нико није донео резолуције да је Мао Цетунг Тито.” По Маоу, нјему је етикета „неодлучног“ Тита и “полутитоисте” уклоњена, “будући да је [Кина] одлучила да се супротстави Америци [у Кореји, 1950.] и прискочила у помоћ [Северној] Кореји, и пошто смо нанели ударац америчким империјалистима.”

Контакти у Ујединјеним нацијама 1945.

Владимир Дедијер (1914-1990), аутор знане биографије Тита, пре рата млади перспективни новинар „Политике“, партизански потпуковник и касније међународно признати историчар, написао је у много хваљеној књизи "Изгубљена битка Јосифа Висарионовича Стаљина" да је у јануару 1948. требало да отпутује у Кину и покуша да напише књигу о тамошњој револуцији. Идеју за ово путовање предложио му је Тито уз констатацију: "Кина је од највеће важности."

Дедијер, широког образовања, а у новој власти задужен за агитацију и пропаганду, био једини међу југословенским комунистима који је одржавао директне везе са неким од званичника КПК. На оснивачкој конференцији УН у Сан Франциску у априлу 1945. срео се са чланом Политбироа КПК Донг Биву (1886-1975). Разговарали су и о неким заједничким проблемима југословенске и кинеске револуције, проналазећи многе сличности.

Два званичника су одржавала даље интензивне контакте у 1945-1946, када је Дедијер објављивао у домаћим часописима низ материјала КПК. Веома угледна личност Донг је од 1959. па до смрти био потпредседник НР Кине. Између 1972. и 1975, и поред живог Мао Цетунга, био је вржилац дужности председавајућег НР Кине.

Пут званичника ФНРЈ у Кину који није остварен

Како је Дедијер даље написао, Москва је дуго ћутала о његовом захтеву за визу ради пута у Кину. Стигла је и 1948. и погоршање совјетско–југословенских односа око Информбироа. У Москви се све критичније гледало на превише независну спољну политику ФНРЈ и велике спољнополитичке активности које су је учиниле лидером на Балкану.

Зато је Дедијер са колегом из Агитпропа Радованом Зоговићем отпутовао на конгрес индијских комуниста, у нади да ће преко суседне Бурме стићи до Кине и ратног штаба Мао Цетунга. Но и то се изјаловило, па је следио повратак у Југославију. По Чавошком, одлазак југословенских званичника у Индију јасно је показао да је југословенска спољна политика веома рано почела да успоставља формалне контакте са кључним азијским земљама.

Велика пажња Београда и Пекинга узајамним дипломатским односима

Да су руководства НР Кине и СФРЈ поклањала велику пажњу успостављеним узајамним дипломатским односима показао је и избор амбасадора: за првог кинеског амбасадора у ФНРЈ именован је тадаши заменик министра спољних послова Ву Сјућуен који је два дана по слетању у Београд председнику Титу уручио акредитивно писмо.

Из Београда је за амбасадора у Пекингу именован Владимир Поповић, учесник Шпанског грађанског рата (1936-1939) и Народноослободилачке борбе, народни херој. До тада је већ био амбасадор у Москви и Вашингтону. Убрзо је у Пекинг стигао и први дописник Танјуга, један од најискуснијих новинара Бранко Богуновић, коме је потом придодат и „млађи“ дописник, а према њима се у Пекингу односило са посебном пажњом.

(Наставља се...)

Извор: Кућа добрих вести