Кућа Добрих Вести

Login

Kајмакчалан: почаст прецима и враћање коренима

Оцените овај чланак
(4 гласова)

decamiljadafdfsdf

 

Година 2018. је посебна зато што се обележава 100 година од краја Првог светског рата.

 

 

Српска војска је војовала бројне битке а једна од значајнијих је и битка на Кајмакчалану. Дедови многих од нас оставили су трагове своје крви и животе на највишем врху планине Ниџе, који се налази на граници Македоније према Грчкој.

 

 

Ако заронимо у времеплов, управо на данашњи дан 12. септембра 1916. године, на Кајмакчалану је у Првом светском рату отпочела офанзива српске војске против Бугара и Немаца.

 

 

У огорченим борбама врх планине Ниџе више пута је прелазио из руке у руку, да би Дринска дивизија, ојачана пуковима Дунавске дивизије, у страховитом налету коначно овладала Кајмакчланом 3. октобра 1916. што је била прва победа српске војске после трагичног повлачења до обала Јонског и Јадранског мора.

 

 

На жалост број српских жртава био је огроман.

 

 

У част овако великом догађају група од 150 ентузијаста, авантуриста и оних који негују здрав патриотизам према својој земљи посетила је обронке ове планине. Већина је повела своје породице и малу децу - њих 100, за 100 година од завршетка и победе у Првом светском рату, како би одали почаст палим борцима, међу којима су многи били и њихови преци.

 

 

Када се окупи група ентузијаста са циљем да уради или створи нешто лепо, то треба да буде забележено и пренето другима. Када нам је наш пријатељ Драган Томић испричао о свом  пројекту знали смо одмах да ћемо писати о њему.

 

Наша историја, наши преци – то смо ми сами. Ми носимо њихов одраз у огледалу, њихове гене, ходамо њиховим стазама и путевима, дишемо њиховим плућима, у нашим умовима имају свој кутак.


Група људи о којима ћемо писати овде, успешна је у готово свим областима живота. То су углавном  пословни људи, који су се остварили и у приватном и пословном свету. Али, то за њих није било довољно. Здрави, путени патриотизам, неговање националних вредности без излета у национализам , неговање етичких вредности – нешто је по чему се издвајају од других.


Прочитајте у наставку нешто о њима.


Удружење „Отаџбина памти“ је непрофитна заједница основана са циљем да се кроз низ акивности ода почаст историји Србије.


Заједница „Отаџбина памти“ се родила спонтано и неочекивано. Током низа акција у природи протеклих неколико година, група људи која наизглед нема превише заједничког схватила је да има сличне системе вредности, да дели виђење прошлости, али и да има веру у будућност.

 

Кроз дружења у разним крајевима наше земље, обично уз логорску ватру, чланови овог удружњеа разговарају о идејама, визијама, жељама и етичким вредностима.


Иако се знатно разликују у многим стварима, увидели су да деле неке традиционалне вредности, али и да живе у јако специфичном времену. Схватили су да је тренутак за акцију управо сада. Писац редова у наставку је наш познати ИТ стручњак Драган Томић, директор Мајкрософт Развојног центра у Србији који се после дугог времена вратио из Америке, а тај повратак је у једном од својих ранијих интервјуа прокоментарисао речима: ,,Вратио сам се из Америке - јер моја борба није тамо већ овде".

 

                                        kajmakčalannnnnnn

 

„Као и наши преци пре једног века, живимо у јако интересантно време. Свет се брзо и драстично мења, а ми покушавамо да се укључимо у његове токове. Изазови са којима се наша генерација суочава су знатно другачији од оних од пре сто година, али су подједнако сложени. Осим тога, имамо и ту част да смо генерација која живи тачно 100 година од Великог рата, што нам пружа прилику да важне догађаје из тог периода обележимо онако како наши преци заслужују“, навoди на почетку Драган своја размишљања. 

 

„Током настанка овог друштва свако од нас је схватио да није сам. Схватили смо и кроз приче о нашим акцијама да постоји много више оних који деле нашу визију. Схватили смо да су наше изворне српске вредности и даље живе у једном делу наше популације“.

 

Једна од заједничких особина свих оснивача је стална акција у сваком од домена где учествују. Идеја је  да кроз низ активности одају почаст историји Србије и да кроз приче о нашим прецима науче млађе генерације да се решења за проблеме будућности и достизање благостања налазе у нама самима. Идеја је да се кроз овакав рад покрене здрава и уравнотежена дискусија о историји, али и да се створи позитиван пример који може да инспирише млађе генерације.


Кајмакчалан – 100 година од пробоја Солунског фронта


Кренули смо са 2.000 метара надморске висине, а успон до врха, 2.500 метара надморске висине је дугачак око пет километара. Стаза није компликована и то није дугачка деоница, али на тој надморској висини ваздух је проређен и било каква физичка активност је знатно отежана, наставља се у Драгановом ауторском тексту.


Кад смо стигли на врх јако брзо смо направили камп на месту на коме смо планирали.  Поента је била да пољана буде равна и да буде  на територији Грчке.  План је био да поставимо амфитеатар за планиране активности.


Тренутак који је код мене изазвао сузе био је када сам видео како су се деца јако брзо растрчала у потрази за игром.  Један од родитеља је донео дрвене реплике оружја и одржао је деци војну обуку. Деца су се играла рата по рововима који стоје ту већ 100 година.  Јуришали су, носили оружје, скривали се…а у свакој њиховој акцији неко од деце је носио нашу заставу.

                                             glumciiiiiii

 

Деца глумци


Са нама је кренуло и троје деце глумаца, чији је задатак био да кроз монологе и песму на прави начин дочарају величину догађаја. Тренутак који ћу памтити било је извођење песме „Тамо далеко“.  Ја нисам био у амфитеатру у том моменту, али чим је мелодија почела, мени је кренула суза радосница.  После 100 година, опет смо на врху, заједно (млади и старији), уједињени и јаки.


Најбоља лекција историје


Емина Живковић, професорка историје допринела је целој манифестацији на велики начин. Прича, емоција, детаљи и само окружење (природни амфитеатар испод капеле) допринели су јединственом осећају. Прва лекција из историје почела је са самим контекстом, стањем у Србији после балканских ратова, а завршила се Кајмакчаланском битком.


Идеја лекције била је да се деца приближе материји, али оно што смо видели било је нешто сасвим другачије.  Деца су седела цео сат непомична, а одрасли су се полако укључили у дискусијутако да су и они и деца имали коментаре и питања.  Култура дискусије није јача страна нашем народу, али оно што смо видели на Кајмакчалану за време часа историје је била слика која се не виђа често код нас.  Кроз дискусију и понуђена размишљања на месту где су се водиле најтеже борбе, сви смо научили нешто, али и емотивно осетили бол и борбу наших прадедова.  Лекција историје је у мени изазвала сузу радосницу.  Наизглед, група људи која не дели заједничке црте а у исто време је потпуно хомегена, јер свима нама су баш ту, на том месту пре 100 година корачали наши прадедови.

 

                                    planinrairririre

 

Сусрет са планинарима


Петак је био дан када смо планинарили до врха Мало Ниџе. Од Кајмакчалана до тамо и назад има око 16 километара. Хтели смо да са тог врха видимо планину Сокол и Добро Поље, места где су се водиле најкрвавије борбе. Обавили смо нашу мисију, а уз пут смо имали лекцију из ботанике и поред зидова болнице Арчибалда Рајса још једну лекцију из историје.


Неколико сати након нашег повратка у камп једно од деце је приметило планинаре, како се приближавају Кајмакчалану.  Њих 50 у два реда по 25 су се кретали доста брзо ка коначном циљу, односно ка Капији слободе (Кајмакчалану). На врху се скупила група родитеља и деце која је чекала екипу планинара са заставама у рукама.У том моменту, деца пуна енергије (њих тројица) одлучили су дапотрче ка планинарима. Узели су две заставе и отрчали су низ планину.Планинари су стали да дочекају децу која су срећно трчала ка њима.  Ми који смо били на литици смо сви пустили сузу радосницу, а после смо кроз разговор сазнали и да су и планинари били дирнути.


Након тога екипа планинара дошла је са иконом која је прешла цели пут и која је онда постављена на врху у капели на Кајмакчалану.


Помен Јунацима


У суботу ујутро смо сви отишли на помен у капелу, деца, родитељи и планинари. Било је магловито време, практично се ништа није видело. Али, како је време пролазило и како се црквена песма чула, тако су се полако и склањали облаци. На самом крају, у тренутку кад је свештеник објашњавао дужину воза натовареног крвљу свих који су изгинули у Првом светском рату, сви облаци су нестали. Испред нас се у даљини видела отаџбина, а иза нас камп са 100 шатора. Оно што смо хтели то смо и урадили: на достојанствен начин смо одали пошту нашим прецима.


Овај моменат је код мене изазвао сузу која је у првом моменту била горка. Мислим да су наши преци заслужили више од нас. Наши преци су заслужили јачу, поноснију и спремнију земљу. Али, неколико минута касније, та горка суза се брзо претворила у сузу радосницу. Са нама су била деца и родитељи који су показали истрајност и посвећеност. Пламен наших предака, та енергија и љубав и даље горе, само је потребно тај пламен мало распламсати и земља ће опет бити у сигурним рукама.


Силазак са Кајмакчалана


Договор пред полазак је био да сви учесници понесу гломазне и лагане ствари како би се смањио број кругова које теренска возила морала да праве. Сви су се одазвали, тако да смо успели да спустимо сву опрему уз само три круга теренским возилима.


Силазак са Кајмакчалана је био величанствен на више начина. Цела група је била насмејана и сигурним кораком је кренула обронцима Кајмакчалана, ка ски центру Ворас. Лепо је видети дугачку колону малишана и родитеља, а мени се чинило да су сви учесници крочили низ стазу сигурније јер су били богатији и повезанији са нашим прецима. Иза свих нас је славна и јуначка прошлост па самим тим имамо свако право да ходамо усправљени и поносни.

                                      satori34343434
Завршна Реч


За мене је низ активности на Кајмакчалану била једна од најлепших манифестација у којој сам учествовао у животу. Био сам на специјалном месту у кругу најбољих пријатеља. Заједно смо поделили осећања која се тешко могу описати речима. Сви учесници акције су били изванредни – свако у свом домену. Сви су у сваком тренутку били спремни да помогну како год могу. У тих неколико дана смо оставили своје различитости по страни и концентрисали смо се на јединство и заједнички рад.  Направили смо много позитивне енергије и полета, а најбитније је да „Отаџбина памти“ своје прадедове.


Више о члановима овог удружења прочитајте ОВДЕ.

 

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено понедељак, 12 новембар 2018 14:57

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија