Кућа Добрих Вести

Login

Адлигат: Нови легати у нашој збирци

Оцените овај чланак
(2 гласова)

legatvojemladjeglgavnaАдлигат је овог лета богатији за три легата, књижевника Данила Николића, песника Војислава Илића Млађег а ту се и нашла заоставштина познате новинарке Донке Шпичек.

 

Легат књижевника Данила Николића (1926-2016) поклоњен је Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат у којем су отворени Музеј књиге и путовања и Музеј српске књижевности.

 

Данило Николић је био један од најзначајнијих српских приповедача и романописаца друге половине XX века. Добитник је бројних књижевних награда и признања за своје збирке прича и романе. Правни факултет завршио је у Београду, а радни век провео на разним дужностима новинара и уредника у Радио Београду. Након одласка у пензију, стекао је признање за врхунски допринос националној култури.

 

За живота је спадао у најчитаније писце своје генерације. Његова дела су превођена на енглески, мађарски, македонски, чешки, словеначки, немачки и кинески језик. Заступљен је у готово свим антологијама и зборницима српске приче XX века. Добитник је бројних књижевних награда за своје збирке прича и романе: Нолитова награда, награде „Бора Станковић“, „Бранко Ћопић“ и „Иво Андрић“, НИН-ова награда критике, награде „Меша Селимовић“, „Стеван Пешић“, „Вељко Петровић“ и Златни крст кнеза Лазара за животно дело – све ове награде сада су свечано предате Удружењу Адлигат.

 

Два романа Данила Николића– „Краљица забаве“ и „Јесења свила“ – објављена су у колекцијама „Бисери светске књижевности“ и „Романи XX века“; први у тиражу од 50.000 примерака, а други 100.000. За живота су га називали „тихим корачником према Нобелу“, „највећим живим класиком", "доајеном српске књижевности" и "иноватором оданом традицији", чија дела су снажно обележила последњих 50 година српске књижевности...

 

Легат су формирале ћерка Лидија Николић и унука Ана Новаковић. Поклоњен је намештај из пишчевог стана – писаћи сто и столица, гарнитура за седење, Данилова писаћа машина, наочаре и оловка, али и многобројне књижевне награде, уметничка дела из његовог стана укључујући и једну слику Саве Стојкова.

                                                 lidijanikolic

 

„Данило Николић нас је подржавао за живота, био је члан Адлигата и наш пријатељ, увек срдачан, добродушан, спреман да учини шта год нам је требало. Годину дана пред смрт потписао је десетине својих књига за своју збирку у Адлигату, која је сада претворена у легат. Нарочито је дирљиво видети његово одело, торбу, шешир, омиљени џемпер који су нам сад поклоњени“, каже Виктор Лазић, председник овог Удружења.

                                               nagradedanilo

„После свих награда и великог уважавања које је дошло као плима у једном тренутку, последњих година његовог живота и нарочито после смрти, мој отац је био прилично занемарен, почео је да пада у заборав“, каже ћерка Данила Николића, и сама писац, Лидија Николић. „Мало је оних који су као Адлигат и Виктор Лазић непрекидно и са великим поштовањем неговали успомену на мог оца. Зато имам велико поверење да ће се легат тамо чувати и на прави начин презентовати јавности. Било ми је тешко да се одрекнем тих ствари за које сам веома емотивно везана, али сам овом сарадњом веома задовољна.“

    danilo

Данило Николић је сахрањен у Алеји заслужних грађана а уз то је прошле године једна улица на београдској општини Чукарица добила његово име.

 

Реаговања књижевних критичара на вест о смрти Данила Николића

 

Михајло Пантић:

 

Данило Николић је писац дугог, тихог, постојаног присуства у савременој српској књижевности, израстао из најбоље традиције нашег реалистичког приповедања коју је на достојанствен начин продужио и обогатио.

 

Готово никада у првом плану овдашњих разговора о књижевности, чак ни у часовима када је примао најпрестижније награде за прозу, Нинову за роман и Андрићеву за приповетку, његово укупно дело, са вршном тачком у роману „Власници бивше среће“ и неколиким антологијским причама, стоји као чврста, незаобилазна тачка поменутог традицијског низа, као беочуг који спаја прошлост и савременост, и стога се препоручује будућности.

 

Жалим за одласком мог Данила, старијег колеге и саговорника у рибарским и другим приговарањима. Знам да ће у вечном спокоју сањати велику реку и своју Метохију.

 

Марко Недић:

 

Био је од оних српских писаца који су веровали у занимљиве и необичне животне ситуације и у сликовите књижевне ликове као услов сваке добре прозне књиге.

 

У његовој прози, заснованој на видном аутобиографском искуству и на новим могућностима прозног израза, превагу има слика прошлости, слика живота у младости виђена из перспективе садашњег неизвесног времена.

 

Његов имагинарни „повратак у Метохију“, коју је волео као свој стваралачки завичај, био је могућан само у његовим повремено сетним, повремено радосним причама о њој. Дубоко емотиван доживљај Метохије у његовим књигама остаће трајна вредност српске културе нашег и будућег времена.

 

                                                 sesirdanilo

 

Радивоје Микић:

 

Данило Николић је успео у својим приповеткама и романима да споји сетно-меланхолично виђење људске судбине и сасвим модерну форму, што му је и омогућило да постане јединствена појава у српској књижевности.

 

Уз урођено, а одавно нестало витештво и доброту, носио је и снажну љубав према књижевности, као средству да се допре до тамног језгра у људском бићу.

 

Био је, као и Бора Станковић, загледан у оно што долази из успомена и што није могуће у ружној свакодневици. (...)

И у романима и у приповеткама, Данило Николић исписује једну химну моћи сећања, похвалу успоменама, које су сачувале оно до чега је човеку истински стало. Његови јунаци су људи успомена. Писци попут Боре Станковића и Данила Николића теже да нам покажу да оно што више уистину не постоји има већу снагу од онога што постоји.

 

Радован Бели Марковић:

 

Овим добом и у овом свету, помало је таквих људи и писаца као што бејаше Данило Николић, велможа хвостанске части српске приповетке, који је оставио бесцен-адиђаре у ризници прозног књижества.

 

Златна Метохија се у Дунаву плавом огледа, прозним његовим плетивом, а о животу и свету око нас казивао је рођачки поверљиво, вазда у замишљеној нежности...

 

Неко беше Николић Данило!

 

Његов лик се, међу нама таквим какви јесмо, само по небу може тражити.

 

Легат песника Војислава Илића Млађег

 

Отворен је легат једног од најзначајнијих српских песника у периоду између Првог и Другог светског рата, Војислава Илића Млађег (1877-1944) у Музеју српске књижевности Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат.

                                                   voja1

 

Војислав Илић Млађи је писао поезију, књижевне критике, преводио са руског, француског и немачког језика и сврставан је међу водеће умове свога доба. Управо су његови преводи Србији приближили Пушкина, Љермонтова, Гетеа, Шилера, Молијера, Готјеа, Ламартнина и друге великане. Објавио је више од четрдесет књига, а сарађивао у стотинак часописа. Уз „Плаву гробницу“ Милутина Бојића, Илићеви стихови уклесани у камен величанственог маузолеја на српском војничком гробљу на Зејтинлику, спадају у најчувеније стихове посвећене солунским борцима. Награда Војислав Илић Млађи додељује се сваке године њему у част, као награда за најбољи сонет на српском језику.

 

„Примили смо изузетно богату песникову архиву. На стотине страница рукописа, дневника и бележака и стотине фотографија по први пут ће јавности сада бити доступне у Адлигату. Драгоцена грађа не сведочи само о занимљивој личности песника и богатству његовог дела, које ће се тек истраживати пошто је један део рукописа необјављен и до сада непознат јавности, већ представља важно сведочанство о целом једном периоду српске историје. Окупио се најужи круг људи, предвођен унуком Милицом Р. Јањушевић која је поклонила већину предмета за легат и глумцем Миланом Цацијем Михаиловићем на чију је препоруку она то учинила“, каже Виктор Лазић, председник Адлигата.

 

                                                    voja2              

Донаторка Милица Р. Јањушевић је овим поводом Удружењу Адлигат поклонила још неколико стотина фотографија славног песника и његове породице, уз речи: „Одушевљена сам чињеницом да постоји неко ко жели да сачува културну баштину ове земље. Срећна сам што ме је усуд довео до Адлигата, па имам коме, мирне душе, да предам дедино благо“.

 

„Војислав Илић Млађи је неправедно скрајнут и заборављен српски песник, који је после Другог светског рата избачен из школских програма и лектира зато што је био превише просрпски настројен и зато што је био монархиста. Богдан Поповић је чак пет његових песама уврстио у своју славну Антологију новије српске лирике 1911. године. А када је запао у дугове, помогао му је лично Михаило Пупин. Али, Пупин није желео да великог песника понизи, већ да му од срца помогне. Тако му је достојанствено откупио више стотина примерака његових књига, а песник му се одужио са две песме чији су рукописи сада такође у Адлигату, у којима Пупина назива 'звездом човечанства',“, каже Горица Лазић, потпредседница Удружења Адлигат.

                                                        voja3

 

Овим поводм је Адлигат објавио и посебну брошуру о Војиславу Илићу Млађем и архиви која је предата на поклон Адлигату. Поред рукописа, у неколико наврата у претходне две године поклањани су и предмети, као на пример пишчев писаћи сто и уљана лампа, као и нешто сачуваних књига из његове личне библиотеке. Удружеље Адлигат је покренуло иницијативу и да једна улица у Београду понесе име овог песника.

 

Удружење Адлигат је потписало протокол о сарадњи са Викимедијом, па је отварање легата пропратила стажисткиња Миљана Матић која је урадила квалитетан чланак о овом песнику на Википедији, а Удружење Адлигат је одмах дало дозволе да се и новопридошле фотографије и материјали фотографишу и бесплатно поставе на коришћење најшире јавности.

 

Занимљивости

 

Војислав Илић Млађи је био познат и по писању епитафа, а говоре је држао и на сахранама многих великана, међу којима су и војводе Радомир Путник и Живојин Мишић. Често је смишљао смешне и ироничне епитафе – самом себи. Тако је, на пример, док је радио као помоћник управника Народне библиотеке Србије, због недостатка грејања, написао:

 

Овде лежи песник...

Плачите над њиме!

У државној служби

Умро је од – зиме! ...

„Када није могао да запосли сина, Војислав Илић Млађи је и тај проблем решио – песмом“, додаје Виктор Лазић. „Гувернеру Привилеговане Народне банке послао је званичну молбу да му запосли сина 18.3.1937. године и то у стиховима! Можда је то једно од његових најбољих дела, а до нас је дошла захваљујући нашем оснивачу професору Иви Тартаљи“.

 

Многопоштованом Господину

 

Г. Др Милану Радосављевићу,

Гувернеру Привилеговане Народне Банке

Дозволите мален увод. Пре месеци неколико

Ради лакшег постигнућа молебнога свога смера

Ја сам, једног зимског дана у Народну Банку дошо

И имао част: бити примљен код Господин-Гувернера.

Он, пошто је саслушао оправдану моју молбу

С урођеном искреношћу, - особином коју волим,

Тада ми је саветово, да причекам неко време,

Па, кад му се опет јавим, учиниће што га молим.

Имајући пре дочима пословицу српску стару:

"Док се јагње не заплаче, мајка га се и не сећа"

Молио сам ових дана, те да од Вас будем примљен

Ал', на вељу жалост моју, није ми се дала срећа.

Па Вас молим овим путем, Господине Гувернере,

- Да би нада обасјала породични и мој кутак, -

Поклон'те ми један часак свог времена драгоценог,

Саслушајте моју молбу, примите ме за тренутак!

Ви сте били тако добри: милостиво обећати

- Ово нису моје маште и песничке голе приче -

Ја верујем непоправно у светињу обећања,

Гувернерска, ко и царска, никада се не пориче!

У народу српском нашем, ја сам вазда српски пево,

Подизао дух војнички, неговао све врлине,

То певање има вредност барем једног батаљона,

Па. ваљда сам заслужио, да и мени што учине.

Познајући Вашу умност и широку увиђавност

И праведност Вашу знану, и доброту што Вас кити

Ја верујем и надам се, Господине Гувернере,

да ћете ме разумети, и да ћете учинити!

 

Ваш понизни поштовалац,

 

Вој. Ђ. Илић Млађи

НЗ: Молбу за постављење мог сина Милана Илића за хонорарног чиновника Н. Банке

предао сам 5. III т.г, Г. Протићу, главном директору.

 

Заоставштина Донке Шпичек у Адлигату

 

Брат славне Донке Шпичек, Милан Д. Шпичек је поводом обележавања четврте годишњице смрти своје сестре поклонио је Удружењу Адлигат сву Донкину документацију, награде, касете са телевизијским емисијама. То је учинио са уверењем да је то прави начин да се њена личност, рад и дело не забораве, а уз посредовање члана-оснивача Адлигата, новинарке РТБ-а, Стеванке Чешљаров, личне Донкине пријатељице.

 

„Признајем, требало ми је времена да схватим да је моја драга колегиница Стеванка Чешљаров у праву и да оставштина моје Сеје није само моја већ припада деци света и великој деци која су расла уз машту моје сестре. Захваљујем се свима, а нарочито Стеванки Чешљаров“, каже Милан Д. Шпичек.

 

                                              donka2     

„Моја генерација је одрасла уз Донкине програме за децу, нарочито уз култно 'Лаку ноћ децо' и заиста је у нашем Удружењу владало велико узбуђење када смо чули да пристижу предмети из Донкине заоставштине. Свима нам је улепшала детињство, а сада је на нама да се постарамо да и будуће генерације знају и поштују све што је она урадила“, каже Виктор Лазић, председник Удружења Адлигат у оквиру којег су отворени Музеј књиге и путовања и Музеј српске књижевности, као и специјализовани Дом легата, једна од најзначајнијих институција за чување значајних заоставштина у Србији, па и шире.

 

Донка Шпичек (1933-2016) је била новинар и дугогодишња уредница програма за децу и младе ТВ Београда. Према њеној идеји је настала манифестација „Радост Европе“ која је окупљала децу из свих крајева Старог континента. Била је уредница Редакције за децу и младе у Радио-телевизији Београд у време када смо гледали „Лаку ноћ децо“, „Сиви дом“, „Заборављене“. Била је оперативни директор Позоришта „Бошко Буха“, обновила је музички фестивал „Дечје београдско пролеће“. Била је члан радне групе Програма за децу и младе Евровизије као представник југословенске радио-телевизије од 1982. до 1990. године.

 

                                          donkaspicek

 

Поред бројних признања и награда издвајају се признања и плакете УНИЦЕФ-а, Ордена осмеха (који додељују деца Пољске одраслим ствараоцима за децу). Добитник је награда: „Златни беочуг Београда” (када се додељивао само једном појединцу 1972. године), „Змајева награда”, међународна награда „Грозданин кикот” за вишедеценијски рад на пољу уметности и едукације деце и младих 2009. године. Одликована је Сребрном медаљом председника Републике Србије Томислава Николића за заслуге у јавној и културној делатности, нарочито у несебичној промоцији стваралаштва деце и за децу.

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено четвртак, 13 август 2020 18:18

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија