Кардинал Ладислав Немет, SVD, београдски надбискуп и митрополит у петак 19. децембра 2025. године одржао је конференцију за новинаре на којој је представио божићну поруку:

Бог је толико љубио овај свет да је послао Сина свога јединога који је узео тело човека и који је живео међу нама, да бисмо ми имали живот у пунини.

Ово је централна истина божићних празника. Први корак у божићним догађањима повукао је Бог: послао је свога Сина. У овај створени свет. У материјални свет свега видљивога. Овим потезом је Бог свима нама дао до знања да Он воли свако створење које се налази на овој земљи.

Али Бог посебно воли човека, и то свакога човека. Од свих створења само човеку је Бог дао способност разумног односа према њему, према другим људима и одговорност за створени свет. А знамо и зашто: Исус, Син Божји постао је човек када је на видљив начин дошао к нама. Овом својом појавом у људском, видљивом телу, уздигао је наш створени свет у свој божански живот, нас све учинио уделницима божанске стварности.

Ове године славимо 1700 година од првог васељенског Сабора у Никеји, где су црквени оци оног времена, под вођством цара Константина Великог израдили и прихватили темељне истине о Богу Оцу, Исусу Сину Божјем и Духу Светом.

Овај је Сабор потврдио централну истину хришћанства: да је Исус прави човек и прави Бог.

Али сабор у Никеји није само дефинисао теолошке истине; он је показао да је могуће јединство на заједничком темељу централних истина наше вере и онда када се разликујемо по култури и обичајима. Никејско веровање до данас је драгоцено заједничко благо свих хришћанских Цркава и изражава дубоко уверење, да независно од наших разлика, постоји заједништво у трагању за истином. У Србији католици живе као мањина заједно с православном већином, али и једни и други исповедају тај исти никејски Симбол вере. Ту лежи темељ истинског братства које се гради не на униформности или једнакости, него на заједничкој димензији вере.

Љубав према сопственој култури, традицији и конфесији не води до искључивања других, него управо омогућава истинску размену различитости. Само онај ко је веран сопственом идентитету и богатству може с другима да подели оно што је за њега важно и од темељног значаја. Површно изједначавање не ствара јединство, него гуши и присваја. Јединство расте тамо где се разлике озбиљно схватају и прихватају као дар. Православна и западна традиција имају различите литургијске облике и духовне нагласке, па чак и неке дисциплинске карактеристике; међутим управо у томе је прилика да једни од других учимо!

Различитост у нашем друштву не би требало да доводи до мржње, до дубоких подела, које видимо на сваком кораку, него баш до стварања једног бољег друштва где ће свака добра ствар и вредност наћи своје место у јединству државе Србије. Србија је једна од најхришћанскијих земаља у Европи, са преко 85% становништва које се јавно изјашњава да је хришћанско. Колика би то била снага када бисмо живели према учењу Исуса Христа, који је дошао међу нас да нам поклони пунину живота!

Исус се сјединио са сваким човеком и тако је обдарио свакога од нас посебном способношћу да се волимо, да живимо у миру и љубави. Ова чињеница међутим носи са собом и једну другу истину: свака неправда нанета човеку је неправда нанета Исусу, Богочовеку.

Као што сам већ раније споменуо, кад је Исус дошао на овај свет, он је пригрлио и сва створена бића, цео видљиви свет. Део видљивога света је наша земља, наш заједнички дом, како је папа Фрања знао звати нашу планету. Пре десет година он је у документу Laudato si (Нека буде прослављен) објавио своје мисли о љубави према створеном свету, али и према задацима и обавезама, које човек мора узети озбиљно, као неко ко је одговоран за све то.

Љубав према створеном свету можемо сигурно практиковати, ако учинимо све оно што је могуће са наше стране да сачувамо Србију чисту и спремну за будуће нараштаје. Јако ме је погодила чињеница да је према једној међународној организацији, која прати степен загађености света, Србија на десетом месту на лествици најзагађенијих држава. Међу тих првих десет држава Србија је једина европска земља.

Неколико пута сам већ говорио о овом проблему, али говорићу и даље док треба: није истина да ми, мали људи, не можемо ништа учинити да се та ситуација промени. Можемо, итекако! Загађивање почиње од сваког неодговорног бацања отпада, од тровања воде хемијским средствима, од непотребног луксуза, од бацања хране.

Сваког Божића чујемо крик људи, крик рањеног човека, а посебно сиромаха, који највише трпе због климатских промена, којима се одузима достојанство и право на нормалан живот. Сваки Божић је крик рањене земље која очекује брижно деловање нас, људи, у борби за спас свега створенога.

Ове године имао сам прилику посетити Африку. Африка је континент наде. Религија у Африци, у готово свим својим облицима, дефинише свакодневни живот. Хришћанска вера, са својим заједничарским карактером, друштвеним, хуманитарним и образовним иницијативама, налази врло плодно тло у том окружењу. Живот, верска пракса и динамика афричких хришћана требали би бити пример и изазов за све обесхрабрене, меланхоличне и огорчене европске католике и хришћане (па и наше у Србији): хришћанска вера може и требала би бити извор радости, снаге и наде у бољи живот.

За надолазеће божићне благдане, ово је управо оно што желим свима вама, драги католици, хришћани и сви људи добре воље: пронађите радост, праву радост и наду у животу, у сваком тренутку свог живота. Љубимо и поштујмо све људе, ценимо и бринемо се за наш заједнички дом: овај створени свет у којем живимо.

Срећан Божић и честиту Нову Годину желим свима вама.

Кардинал Ладислав Немет, SVD,

Извор: Београдска надбискупија

Ова година, коју се спремамо завршити, ући ће у историју Београдске Надбискупије као јубиларна година.

У просторијама Ординаријата Београдске надбискупије између надбискупа у миру монс. Станислава Хочевара и београдског надбискупа и метрополита монс. Ладислава Немета протекле седмице извршена је примопредаја и потписан је Записник примопредаје.