Хаим Шапира са књигом "Белешке о умећу живљења" води кроз мисли филозофа, уметника и научника у потрази за срећом, смислом и љубављу.

Шума нас памти чак и када ми заборавимо на њу.

Али… да ли и даље постојимо у тој причи?

Ворен Бафет није само један од највећих инвеститора нашег времена, он је такође неисцрпни извор ванвременских истина. Једна, можда и најважнија а нажалост и најпотцењенија, његова изјава нема никакве везе са тржиштима или инвестирањем, већ са људским срцем.

Највећа лонгитудинална студија у историји, започета пре 85 година, која још увек траје, показује да срећа и успех у животу зависе највише од две ствари – љубави и радне етике.

Представници Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат, ових дана су били гости Фондације Никола Барош у Приједору у Републици Српској, где је одржано више манифестација поводом Дана града.

Васкрс 2025.

Ове године све хришћанске заједнице славе Васкрс истог датума. Последњи пут то се догодило пре 24 године, тачније 2001. С правом се питају верници: зашто је то тако да се сваке године помера датум прославе најважније светковине наше вере? Зашто се хришћанске заједнице не знају договорити око јединственог датума за тако велику светковину?

Пуно се разлога може наћи за тумачење овог стања ствари, зашто се не слави заједно овај дан, или зашто се не слави Васкрс истог датума сваке године, а напосе како то да се датуми код источних хришћана и западних хришћана пуно пута не подударају. Већина ових разлога су данас за нас неразумљива образложења, која – руку на срце – хвала Богу, не утичу на садржај верске истине, на срж ове светковине.

Као што сам већ напоменуо, ове године сви хришћани светкују Васкрс истог датума што је од суштинског значаја, а посебно стога што управо ове, 2025. године, славимо 1700. годишњицу Никејског сабора, првог екуменског или васељенског сабора хришћанске Цркве, чије одлуке и дан-данас представљају темељ скоро свих хришћанских заједница. Тај сабор је, поред осталог, донео одлуку о јединственом датуму слављења Васкрса, али током историје дошло је до разилажења између западног и источног рачунања времена у црквеним круговима, а кроз векове овај јаз је продубљен још неким људским полу-истинама.

Заједничка прослава би била могућа кад бисмо се договорили око једног, јединственог датума, који би се понављао сваке године, истог дана у календару. Свети Отац Фрања је – следећи предлоге Папе Павла VI, Јована Павла II, Бенедикта XVI – пуно пута наглашавао да је Католичка Црква спремна прихватити сваки заједнички датум за прославу Васкрса, јер важност ове светковине није у датуму, него у њеном садржају.

Код апостола Јована налазимо текст: „И увече тога истог дана, првог у недељи, док су ученици у страху од Јевреја били затворили врата, дође Исус, стане у средину и рече им: ‘Мир вама!’ То рекaвши, показа им своје руке и бок. И обрадоваше се ученици видевши Господа.“ Овај текст нам јасно говори да је васкрсење Исуса Христа тако велик догађај, тајновит свакако, да га не може ограничити време нити простор. Васкрсење, једанпут реализовано, остаје заувек с нама. Не спутава га неки конкретан датум, јер датум прославе је важан само за нас, људе, да се побожно сетимо чудесних дела Бога нашега, да утонимо лично у дубину ове велике тајне. Без сећања и славља Васкрса ми бисмо били само обична интересна група, невладина организација, светска корпорација.

Једанпут Васкрс, увек Васкрс. Васкрс је од тада стварност присутна свугде где се људи воле и практикују љубав једни према другима. Васкрс је тамо где се и у тами греха и слабости јавља трачак наде, оптимизма и снаге за промене. Васкрс је видљив у напорима сваког друштва да створи услове праведног саживота где ће се поштовати достојанство сваке особе, темељна права сваког човека, што све извире из чињенице да је Исус Христос умро и васкрсао за сваког човека и цели створени универзум.

Католичка Црква од вековима налаже да: „Борба за правду и суделовање у преображају света у потпуности нам се указују као саставни део проповедања Јеванђеља, тј. послања Цркве за откуп човечанства и његово ослобођење од сваке потлачености.“ (III. Синодa бискупа, Министријално свештенство. Правда у свету, Хришћанска садашњост, Документи 35, Загреб, 1972., стр. 36.)

Ова борба међутим не води се ни оружјем, ни дроновима, нити компјутерским вирусима или средствима масовног застрашивања или дезинформацијом. Ова је борба у самом центру човека, у срцу сваког од нас. Ова борба се у хришћанској традицији зове обраћење. Оно заиста значи „окренути се у другом смеру“, „променити мишљење“, „усмерити се натраг“ или „повратити се“. Обраћење је главни задатак свих хришћана, и то увек наново, са потпуним предањем, пожртвовано. У време, када од 2021. године, у Католичкој Цркви славимо синодални процес, који усмерава ка већем учешћу свих хришћана у животу Цркве и друштва у којем живимо, обраћење постаје главни задатак свих нас. Сви ми морамо преиспитати своје деловање, своје мисли, свој начин говора. Морамо се упитати да ли својим речима, наступом у јавности, у нашим породицама и на радним местима ширимо мир и љубав васкрслог Господина Исуса, или можда раздор, лаж и превару те у том смислу, историјски гледано, доприносимо физичкој смрти Исуса. Наши греси такорећи поново разапињу Исуса на крст. Велики руски писац Достојевски величанствено описује људску нарав у књизи Браћа Карамазови, показујући да бисмо ми људи били способни поново осудити и убити Исуса ако би се он појавио још једанпут међу нама. То је наша људска нарав, али Бог је човека замислио другачијим: Исус Богочовек својим васкрсењем показао је да људска нарав може да се бори без насиља за добро свих нас и да добро на крају увек побеђује, добро а не грех и смрт.

Као што сам већ напоменуо, ове године славимо 1700. годишњицу Никејског, првог екуменског или васељенског сабора. Која духовна снага је била онда у саборским оцима, њих преко три стотине, када су после неколико недеља жестоких расправа успели да дођу до заједничког веровања, које и данас исповедамо у свим већим хришћанским црквама. Деловање и успех тих саборских учесника нека нам буде пример како бисмо и ми били спремни да више разговарамо, водимо дијалог, него да једни друге блатимо, прогласимо непријатељима, само зато да бисмо на крају ми испали бољи, савршенији, ближи Богу.

Исус нам је показао да добром вољом и истрајношћу можемо увек градити боље друштво, бољу црквену заједницу, бољи живот за све нас.

Свим хришћанима и људима добре воље желим благословене Васкршње празнике.

Христос васкрсе!

Извор: Кућа добрих вести/Београдска надбискупија

Данас када су међуљудски односи врло компликовани, изложени различитим изазовима и пуни несигурности, књига Волим себе, волим тебе Марије Есклапез представља драгоцен водич за изградњу и одржавање здравих, хармоничних веза.

Деца из воде (ЕКВ трибјут бенд пројекат) настављају традицију београдских концерата у фебруару поводом дана заљубљених и свих оних који воле ЕКВ.

Ауторски пројекат познатих глумаца Мине Лазаревић и Владимира Посавца-Тушека, кабаретска представа „Љубав иза кулиса,” стиже на београдску сцену 1. децембра у Академији 28.

Нови филмски спектакл „Прва класа – пуна гас“ премијерно ће бити приказан 15. октобра у Cineplexx биоскопу у ТЦ Ушће, у свих 11 сала, а у биоскопима широм земље моћи ће да се гледа од 17. октобра.