Његова Светост патријарх Коптске (дохалкидонске) цркве г. Тавадрос II присуствовао је данас Светој Архијерејској Литургији у Храму Светог Саве у Београду, у оквиру своје званичне и историјске посете Републици Србији. Литургијом је началствовао Његова Светост патријарх српски г. Порфирије, у молитвеном присуству патријарха Тавадроса II и великог броја верника.

Драга наша децо духовна,

Данас, сабрани на светој Литургији, прослављамо Рођење Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Онога Који је „ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса, оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек”. У радости духовној прослављамо Догађај који је толико велик да је поделио историју људског рода на два дела! Овај Догађај свети Максим Исповедник назива циљем творачког чина Божјег, – Тајном Христовом, сједињењем Бога и творевине у Личности Сина Божјег Који је постао човек, – што можемо разумети једино ако имамо у виду да створени свет не може постојати вечно без јединства са Богом Творцем. Зашто? Пре свега зато што је, по речима светог Атанасија Великог, природа творевине – некадашње небиће, односно што је она смртна. Да би створена природа превазишла смрт и постојала вечно, мора да буде у заједници са самим Извором живота, са Тројичним Богом, Јединим по природи Вечним и Нествореним.

У ту заједницу смо сви ми људи, једном и за свагда, уведени када је, пре двадесет столећа, благовољењем Бога Оца и садејством Духа Светога, Син Божји Јединородни сишао у историју људску, у „долину плача”, да би се, у крајњем смирењу, очовечио и у малој Витлејемској пећини родио као Дете. Приклонивши небеса земљи, подарио нам је нераскидиву заједницу са Богом. Беспочетни, бесмртни и савршени Бог унижава Себе и поистовећује се са нама, са Својом творевином, и примајући оно што је неупоредиво мање од Њега дарује нам оно што је неупоредиво узвишеније и савршеније од нас. Надумна љубав Божја, промишљајући о вечном човековом назначењу, по благовољењу Свете Тројице хтела је да створени свет буде исцељен и спасен у Богочовеку Христу. О дубино богатства и премудрости Божје! Вечност је загрлила пролазно, нестворено се нераскидиво сјединило са створеним, бесмртност је исцелила смртно. Једном речју, Бог је постао човек да би човек био обожен, да би постао богочовек по благодати.

Свако од нас, браћо и сестре, нека данас своје срце загреје пламеном који је грејао новорођеног Богомладенца, а од свога дома, радошћу породичног окупљања, начини Витлејемску пећину! Истовремено ми, који празнујемо у миру, не смемо заборавити оне који страдају, тугују и ове дане радости проводе прогнани из својих домова, понављајући тако судбину Богомладенца Христа, већ у најранијем детињству прогнаника, који је, заједно са Својом Пресветом и Пречистом Мајком и праведним Јосифом Обручником, морао да бежи у Египат пред тиранином Иродом.

Исти тај Богомладенац и данас, не само метафорички него и стварно, бивајући носилац пуне људске природе, дели изгнанство, тугу и страдање свих невољника на земаљској кугли. Видимо како у многим крајевима света мајке и очеви, са дечицом у наручју, бежећи од савремених Ирода, доживљавају и у 21. веку судбину витлејемске деце из времена Рођења Христова. У крајевима у којима је Христос рођен и сада се чује ,,плач и ридање и нарицање много” (Мат. 2, 18). Тамо, као и у суседним земљама, Сирији и Либану, број људских жртава немилице се умножава, док је број убијене деце, што је најстрашније, многоструко превазишао број деце пострадале од Иродових руку. Са молитвеним вапајима Богу да дарује мир целоме свету, гледамо и на страшни сукоб једнокрвне и једноверне браће у Украјини и Русији, који, на велику жалост свих нас, већ улази у четврту годину.

Молитвено вапијемо Богу да и невино страдале у паду надстрешнице на новосадској железничкој станици привије у наручје Своје. Гледамо у своја срца, и гледамо се међусобно, молећи се Господу да нам подари снаге да из тога трагичног догађаја, али и из других поменутих и непоменутих збивања у земљи и свету, стално извлачимо опомињућу поуку о томе да једни према другима морамо бити браћа, бити људи, охристовљени, искрени, суштински добри.

Осећамо очинску потребу да и овог Божића свој саборни глас упутимо пре свега нашој духовној деци на Косову и Метохији, али и свима до којих стиже апел Цркве Светосавске. Српски народ је у овој својој вековној постојбини већ четврт века најугроженији и најнезаштићенији народ на европском континенту. Изложен притисцима, хапшењима, насилном отимању општинских самоуправа, гашењу локалних здравствених служби, отимању земљишта и друге приватне имовине, рушењу гробаља и споменика културе, непрестано бива застрашиван и прогањан. Ми вас, браћо и сестре наше на Косову и у Метохији, гледамо са љубављу, поштовањем и захвалношћу. Дивимо се вашој вери, вашем јунаштву, вашем стрпљењу и трпљењу. Као што верујемо речима Господњим да су ,,блажени гладни и жедни правде јер ће се наситити” исто тако верујемо да ће сванути дан када ће и за вас и за васцели наш народ засјати Сунце правде, Христос Бог наш, и да ћете се и ви наситити правде Његове.

Највећи благослов у години која започиње доноси нам прослава 850-годишњице од рођења најзначајније личности у историји нашег народа – Светог Саве. Овом приликом, дубоко забринути због садашњих дешавања у нашем народу, желимо да укажемо на две чињенице из његовог живота, молећи се да у знаку поуке која из њих извире протекне година која је пред нама.

Прво, својим одласком у Свету Гору, млади Растко је, попут младића из јеванђелске приче који је упутио Христу најрадикалније питање: Учитељу добри, шта да учиним да задобијем живот вечни?, потврдио чињеницу да је младост гладна и жедна вечности, односно: пуноће, истине, правде, доброте, љубави, лепоте, уопште смисла. Међутим, за разлику од поменутог младића, Свети Сава је добровољно и радосно пошао за Христом. На његовом примеру, као и на примеру многих младих људи кроз историју, видимо да није довољна само благословена глад и жеђ за смислом. Потребан је преображај, излажење из себе, живот у врлини, живот по Јеванђељу Христовом, по Речи Његовој. Потребан је подвиг љубави према Богу, али и према сваком човеку као свом вечном брату. А та љубав је у слушању, разумевању, загрљају и прихватању другог као ближњег; у праштању, саосећању, милосрђу, жртви, у свакој христоподобној врлини. Све су то дела љубави које је свети Сава, наш Просветитељ и Учитељ заувек, пошавши за Христом, преображен и освећен благодаћу Духа Светога, чинио и пројављивао.

Управо зато што је био Богом преображен и просвећен, као светитељ Божји, постао је узор и пример свима, па чак и своме рођеном оцу. У светлу његовог примера позвани смо да са пажњом ослушкујемо младост, да је поштујемо, чувамо и оснажујемо у свему што је добро и честито.

У исто време, наша је обавеза да, осим бриге о младима, речју и делима љубави, читавим својим животом, сведочимо да се пуноћа за којом трагају налази у Христу Господу, да је Христос смисао свега и да, уколико Христос буде на првом месту, све ће доћи на своје место.

Друга чињеница поучна за годину пред нама јесте измирење завађене браће које је извршио Свети Сава над моштима њиховог оца, светог Симеона Мироточивог, 1207. године у манастиру Студеници. За помирење нису биле довољне само његова молитва и његов труд, иако га без њих не би било. Неопходно је било и да оба брата пруже руку један другоме, да се загрле и опросте један другоме. То је био једини прави, јеванђелски начин да се постигне мир међу браћом, у држави и у народу. Свети Сава, надахнут Јеванђељем Христовим, показао је овим и оставио нам у аманет образац црквеног миритељског поступања.

Црква не осуђује, не дели, не прави разлику међу браћом, него нас подсећа да смо сви једни другима потребни и све позива на мир и заједницу љубави. Не заборавимо да мноштво несрећа, сукоба и ратова започињу дехуманизацијом ближњег, потирањем људскости другог људског бића. Зато је од пресудне важности да сви, колико нас има, престанемо да користимо речник у коме се други прво назива странцем, затим противником, онда непријатељем и, на самом крају, нељудским бићем. Сетимо се кобних последица таквих поступака у историји људског рода, који су, на жалост, многобројни! Сетимо се наше прошлости и подела од којих до данас не можемо да се опоравимо! Будимо достојни наследници Светог Саве миротворца и његове браће, а не наследници Каина, првог братоубице, који је Самоме Господу Богу упутио најстрашније речи: ,,Зар сам ја чувар брата својега?” (Пост. 4, 9).

Стога, браћо и сестре, где год да живимо, премошћујмо међусобне јазове, слушајмо једни друге, уважавајмо ставове и мишљења једни других, поготову када су другачија од наших! Одустанимо од агресије и насиља као начина решавања проблемâ и несугласицâ! По сваку цену градимо мостове разумевања, љубави и мира, иако добро знамо да градитељи мостова неретко бивају каменовани са обе обале.

У радости Божића, једине истинске новине под Сунцем, када се Бог заувек измирио са човеком, загрлимо Христа и једни друге, славословећи божићну химну:

„Христос се рађа, славите!

Ево Христа са небесâ – изиђите му у сусрет!“

Драга наша децо духовна, православни хришћани, чеда Српске Православне Цркве, у отаџбини и расејању, ми, ваши духовни пастири, молимо се да се Богомладенац Христос усели у срца свих и да се, имајући мир са Њим, миримо и „мирбожимо” међу собом, да бисмо се, у миру и љубави, заједно с анђелима, једним устима и једним срцем, радовали и појали:

„Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!”

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2024. године

Извор: Српска православна црква

Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2022. године

+ПОРФИРИЈЕ

по милости Божјој

Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Ево дана који створи Господ,

обрадујмо се и узвеселимо се у њему! (Пс 117, 24)

Драга наша децо духовна,

Овим речима, још из старозаветних давнина, одушевљено кличе цар и пророк Давид, провидећи Духом Светим велики дан Христове победе над смрћу и наше духовно славље због тога. У овај велики и тајанствени Дан сва твар је окупана светлошћу вечности и са неизрецивом радошћу пева победну песму Господу који је прогнао таму греха и обасјао нас незалазним зрацима живота. „И Светлост светли у тами и тама је не обузе“ (Јн 1, 5) – тако је суштину божанског откровења и нашег хришћанског сведочења сажео Свети Апостол, Еванђелист и Богослов Јован који је за време Тајне Вечере наслонио главу на Господња прса и упио сву снагу, лепоту и тајну Његовог животворног богочовечанског бића.

Тамница гроба и окови смрти нису могли да схвате ни задрже Светлост од Светлости од Оца рођену пре свих векова, кроз коју је све постало – Јединородног Сина и Господа нашега Исуса Христа, иако су то покушали свим средствима. Од ноћи у којој је био предат у руке безаконика све је толико било преиспуњено неверством и насиљем да се са распетим Христом напослетку морало завапити: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мк 15, 34). Гледајући како је некада славни Јерусалим обавијала духовна тама греха, Јединородни Син је са високо уздигнутог крста гледао како се пред њиме разјапљује мрачна чељуст гроба не би ли га заувек прогутала. Са каменог тла њених оштрих обода Господу су челници вере и народа подругљиво говорили да крсну благовест спасења преиначи у гордо прихватање моћи палога света: „Нека сиђе сад с крста, па ћемо веровати у њега!“ (Мт 27, 42).

У часу безнађа су и самртни ропци распетих осуђеника прелазили у ругање живоме Богу, Спаситељу света. Ономе који је из љубави сишао међу нас и таму наших живота обасјао вечном светлошћу и радошћу. Ономе који је тумачећи свог Оца небеског у древном јеврејском предању показао очинско лице Бога свеколиком свету. Ономе који нас је својим страдањима и славним васкрсењем учинио чедима животворне љубави Божије. Ономе који је благодатну снагу живота даровао Цркви, „стубу и тврђави истине“ (1Tим 3, 15) коју ни „врата пакла неће надвладати“ (Мт 16, 18). Ономе који нас је охрабрио да будемо истрајни весници смисла у овоме туробном добу. Ономе који ће као кротко Јагње (Јн 1, 36) принето за наше грехе бити последња Божија реч на страшном суду – храм Јерусалима Новог, обасјаног Божијом славом (Отк 21, 22-23).

Ми се на голготску гору свагда успињемо, драга децо духовна, јер смо позвани да сведочимо живога Бога у свету и тако учествујемо у спасењу сваког Божјег створења. Вођени Духом Светим, ми смо према Светом Апостолу Павлу синови Божји у којима сва твар чезне за ослобођењем од пропадљивости и за радошћу вечног живота (Рим 8, 21). Овај осећај одговорности међу нама је данас посебно наглашен због свеопште кризе у свету и чињенице да се пламен оружаних сукоба на просторима Украјине придружио оним другим местима на планети где постоји конфликт међу државама, народима и верама. Саoсећамо и састрадавамо са свим православним хришћанима, браћо и сестре, саосећамо и састрадавамо са свим људима овога света гледајући како се сукоби на украјинском тлу и широм васељене још више продубљују. Велики Апостол Павле подсећа: „(Бог) је створио од крви сваки народ човечанства да станује по свему лицу земаљскоме” (Дап 17, 26). Дакле, саздани смо као један и јединствен људски род, и позвани смо да једно будемо. Стога се Васкрслом Господу молимо да се што пре и безусловно успостави мир, престане страдање, и да се сви избегли врате у своје домове. Сваки рат, било где и било када, производи само губитнике и пораз је људског достојанства, пораз је и срамота сваког човека као иконе Божје.

И док се на многим местима у свету воде беспоштедни ратови, највише страдања подноси обичан човек. Шта ћемо ми који смо сабрани данас у Празнику над празницима, угрејани топлином домова, рећи онима који су разорном стихијом одвојени од својих најближих и расути по туђини? Како ћемо запевати пасхалну песму када је међу нама толико гладних и жедних правде, толико неутешних? Нека нас одговору на ова питања поведе сам Господ Исус Христос чије Царство није од овога света – јер „кад би било од овога света царство моје“, како је Спаситељ био рекао Пилату, „слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима; али царство моје није одавде“ (Јн 18, 36).

Значење ових речи, у време када је Јудеја такође била распарчавана интересима Рима, Сирије и Персије, Богочовек Исус нам је показао на много начина. Сетимо се само исцељења гадаринског бесомучника, браћо и сестре, за кога се каже да је био поседнут легијом демона (Мк 5, 1-20). Призор неукротивог човека који је живео у гробовима и даноноћно се тукао камењем осликава трагично стање многих под римском влашћу и повезује све прошле, садашње и будуће жртве глобалних сукоба које су без Христа, пре или касније, осуђене на самоуништење. Исцеливши бесомучног човека протеривањем легиона непријатеља у крдо нечистих животиња, Христос нам је показао да му је пре свега било битно да страдалника изведе из гроба и пружи могућност вечног живота, а тек после тога решавање спољашњих услова живота. То је могао само вечни Логос који се међу људима настанио у пуноћи благодати и истине (Јн 1, 14). Зато Он од смрти избављеног човека оставља да у истим околностима сведочи учињену Божју милост и зато напослетку добровољно напушта пределе у којима се Бог показао моћнијим од свих нечистота које су покретале њихове владаре. Царство Христово, дакле, није од овога света и то је благовест спасења. Царство Христово није од овога света и том снагом устајемо за живот вечни. Царство Христово није од овога света и зато без разлике чинимо свакоме од „ових најмањих“ у њиховој потреби. Царство Христово није од овога света и зато загрлимо другога као Господа самог, јер ћемо само тако бити прихваћени као Његови.

Будимо окренути љубави, драга децо духовна, јер нас на то упућује глас самог анђела над празним гробом Христовим: „Што тражите живога мећу мртвима? Није овде, него устаде!“ (Лк 24, 5-6). Негујмо сазнање да је „наше живљење на небесима“, како говори Апостол Павле, „откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа“ (Фил 3, 20). Будимо такође свесни да нас исконски методи обмане страстима и страховима у злоупотреби масовних медија могу лако учинити људима поробљене свести и пригушене савести, туђинима свом небеском назначењу. Чувајмо се привидне сигурности глобалног мравињака који нас жели учинити безличним притвореницима самодовољности. Време проводити у убеђењу да се виртуелним светом нездравог умишљања и конзумацијом материјалних добара може задобити истинско благостање, значи бити осуђен на живот без достојанства и слободе. У свету који одбија да буде заквашен светлошћу божанске љубави, трудови и жртве нису схваћене на начин Христове Голготе, попут крста за којим ће по благовољењу Божијем доћи васкрсење, него као страшне препреке личном миру и сигурности. Нека нас од тога сачува дубока верност крсно-васкрсној судбини нашег светосавског, српског народа, и нека нас ка вечном смислу води наше новозаветно, косовско опредељење. Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека!

Бесмртна дела саможртвене љубави према Богу и отаџбини показали су у протеклим месецима многи наши лекари, здравствени радници и бројни други људи који су се нашли на тешким и одговорним дужностима. Гледајући на светитеље Цркве Христове и угледајући се на свете претке, они су ходили и ходе путем христоподобних врлина, путем љубави која све у себи садржи и осмишљава, по којој се познају ученици Христови и народ Божји. „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн 15, 13) – тако нам је Господ Христос завештао пут истинског живота и мира, ван кога су животне тешкоће попут праве арене бесмисла.

У васкршњој радости са особитом пастирском бригом и одговорношћу упућујемо очинске поздраве и молитве нашим сестрама и браћи у отаџбини и расејању, где год да живе православни Срби, а посебно онима на Косову и Метохији, нашој духовној и националној колевци, поручујући им да знамо њихова искушења и борбе, али да ће њихова Мајка Црква увек бити уз њих као и до сада. Данас смо духовно и молитвено са свима вама на свакоме месту где живите. Нека сваки православни дом буде обасјан светлошћу Васкрслога Христа и осењен снагом радосне песме: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима који су у гробовима живот дарова!“

Срећан вам и Богом благословен овај дан у који смо се родили за живот вечни! Са овим жељама и молитвама Васкрсломе Господу Христу желимо вам свако истинско добро и поздрављамо вас најрадоснијим поздравом:

Христос васкрсе — Ваистину васкрсе!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2022. године

http://www.spc.rs/sr/vaskrshnja_poslanica_srpske_pravoslavne_crkve_5

Драга духовна децо,

Срцâ испуњених великом радошћу и светлошћу, данас славимо Празник над празницима, свепразник победе вере и живота над смрћу, празник Васкрсења Христовог, али и васкрсења људске природе, васкрсења сваког човека.

Пропадљивост и смрт, кроз грех усађени у људску природу, својом грубом и непобитном извесношћу потврђују крај историјског пута и живота сваког људског бића. Биолошки циклус који почиње од мајчине утробе завршава се у утроби земље, а пролазност и смрт се показују једином неизбежном стварношћу. Ми, међутим, од првог човека до данас, сваком својом речју, мишљу и делом показујемо да се са смрћу не слажемо, да је смрт аномалија, да смо гладни и жедни непролазног живота, једном речју, да смо створени и назначени за пуноћу живота и вечности. Стога смрт видимо као бесмисао, као свог највећег и у суштини јединог, последњег непријатеља.

Отуда су сви напори човечанства усмерени на покушај изналажења лека против смрти и пропадљивости. Све религије света, сви узвишени напори људског духа – философија, наука и уметност – у крајњем случају имају само један циљ: победити смрт! С тим циљем, човечанство је кроз векове створило невиђена чуда технике и материјалне културе уопште. До неслућених размера развило је научно знање, испољило немерљив замах социјалног стваралаштва, философску мисао довело до изванредне финоће и јасноће и створило велику уметност, али циљ је остао недостижан! Разлог је једноставан – пролазно и створено не може само из себе постати непролазно и вечно.

Стога је Јединородни Син Божји, оваплоћена Љубав Божја, дошао у свет, претрпео и поднео страдања на Крсту и тако је, једампут за свагда, о чуда, учинио Свој живот животом нашим! Узео је на Себе нашу смрт као Своју да би, благовољењем и човекољубљем Оца небескога, победоносно устао из гроба и Својом смрћу неповратно обеснажио општеважећи закон умирања и смрти.

Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20).

Тајна Васкрсења Христовог нам открива да Бог ни у ком случају није апстрактан појам или некаква хипотетичка и недоступна «виша сила», која нас системом моралних норми поробљава и ограничава. Он је, напротив, савршена Личност Која је дошла у свет не само да побољша услове овдашњег живота, или да нам понуди неки, макар и најсавршенији, економски и политички систем, или да нас научи методу којим се постиже извесна психофизичка равнотежа. Он је дошао да победи смрт као „последњег непријатеља“ (I Кор. 15, 26) и да донесе живот вечни читавом људском роду. „Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16).

Није случајно то да нико од јеванђелиста није покушао да опише сâм Догађај Васкрсења, тојест да представи шта се догодило у кључном тренутку устајања из сна смрти. Сви, без изузетка, говоре само о последицама тог Догађаја и наводе сведочанства људи о празном гробу. Сама Тајна Васкрсења остаје скривена. Оно што су тада очевици, ученици и апостоли Христови, посведочили, и што су кроз векове светитељи Божји у Цркви потврдили, јесу јављања Васкрслога Господа и њихова искуства заједничарења са Њим. То значи да нико не може не само да схвати и види него ни да опише ове спасоносне догађаје, који превазилазе наше интелектуалне могућности. Удостојени смо стварности ових Тајни само кроз веру и духовно искуство јер реалност заједнице са Васкрслим није питање лабораторијског истраживања и рационалног доказивања већ евхаристијског учешћа у заједничкој Чаши живота. Имамо благословену могућност да искусимо плодове Васкрсења, али не и да судимо о природи ове Тајне, баш као што се дешава и са Тајном Оваплоћења и са свим Тајнама божанског Домостроја спасења.

Ту Тајну над тајнама открио нам је Сâм Васкрсли Господ када је са двојицом Својих ученика био на путу према селу Емаус: „О безумни и спорога срца за веровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу Своју?“ (Лк. 24, 25. – 26). Потпуно им се открио у свом васкрслом и преображеном обличју тек када је за време вечере узео хлеб и благословио га, а потом га и разделио. Тада су им се отвориле очи ума и они Га препознаше као Васкрслога Господа. Радосна стварност Васкрсења не може бити обухваћена људским разумом. Само очима вере, и то не било где него на светој Литургији, можемо препознати Васкрслог и прослављеног Спаситеља Христа. Догађај Васкрсења се доживљава у литургијској заједници са другима, тојест у Цркви Христовој. Према томе, Васкрсење се не односи само на појединца него се тиче целе заједнице, Народа Божјег у целини. По дару Божјем, то је универзални, васељенски, црквени догађај. Сви народи и племена на земљи, сва људска бића, позвана су да доживе своју свештену Пасху кроз догађај Христовог Васкрсења.

Крстом и Васкрсењем Својим Христос је коначно умртвио непријатељство и човечанство сјединио у једно Тело и један Народ. Стога Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква јесте Црква помирења свих и свега. Зато сви ми, измирени, испуњени новим, истинским животом, постадосмо „суграђани светих и домаћи Божји“ (Еф. 2, 19).

Нажалост, и поред небоземне пасхалне радости, и даље смо суочени са мноштвом искушењâ и невољâ, са тероризмом, ратовима и одузимањем људских живота широм земљиног шара. Плач и агонија жртава, који до нас допиру највећом брзином путем савремених средстава комуникације, рањавају наша срца. Разноврсна и безбројна разочарења, туга и незадовољство обузимају наше душе. Свуда око нас влада неправда и мржња, а истина се релативизује. Људе врлинског живота клеветају и прогоне. То се одвија не само на личном и локалном плану него и у глобалним размерама. Сведоци смо да се данас у целом свету основне хришћанске вредности потискују у други план, а човечанству се негде предлажу, а негде намећу не само хришћанству туђи него и њему потпуно супротни системи вредности.

У тако изопаченом свету, ми, православни хришћани, позвани смо да својим примером сведочимо, ближњима и даљњима, победу живота над смрћу и смисла над бесмислом. Црква не сме да живи само за себе као затворена религијска заједница, заокупљена само питањима личне побожности. Дужна је да радошћу и искуством Васкрсења буде чинилац мира и помирења, љубави и солидарности, у свецелом човечанству.

Запитајмо се: каква је наша вера? Да ли ми заиста верујемо да је Христос васкрсао из мртвих? Да ли тај Догађај има пресудне спасоносне последице за нас и за наш живот? У одговору на то једноставно питање леже и одговори на све наше невоље, страхове и несигурности, на сва наша искушења, егзистенцијалне недоумице, психолошке конфликте, моралне, друштвене, националне и све друге изазове, личног и глобалног карактера. „Јер, ако исповедаш устима својим да Исус јесте Господ, и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“ (Римљ. 10, 9).

У години у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве, осам векова њене аутокефалности, молимо се за пуноћу нашег благочестивог народа, који живи у отаџбини и у расејању, да се радује Васкрсењу Христовом и да у љубави и слози чува јединство своје свете Цркве; да никада своје личне или било чије земаљске интересе не претпоставља интересу Цркве Христове, али ни свеопштем људском добру.

Са посебним усрђем се данас молимо Васкрсломе Христу Богу да се, заступништвом Светога Саве, светога цара Лазара и свих светих из рода нашега, врате мир и слобода на наше распето Косово и Метохију, нашу духовну колевку и наш Јерусалим, тамо где су највеће српске светиње, бисери православне духовности, српске културе и свеукупне хришћанске и светске духовне баштине.

Бог је Собом као вечном Љубављу, Својим рукама раширеним на Крсту, загрлио све људе и сву творевину и уселио се у нас, пун благодати и истине. Стога и ми, саображавајући се Њему, загрлимо крстоваскрсном љубављу Божјом једни друге! Не само оне који нас воле – љубављу загрлимо и непријатеље наше! Опростимо им јер је и Господ нама на Крсту опростио грехе наше рекавши: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!“ (Лк. 23, 34). „Да не постоје речи: опрости ми! и нека ти је просто! људски живот би био потпуно неподношљив“, благовести српски Златоуст, свети Владика Николај. Опростимо дакле једни другима! Помиримо се једни са другима! Загрлимо једни друге и ходимо светим путем божанске љубави! Сведочимо Љубав и њоме живимо!

Изражавајући једним устима и једним срцем ове истине, сви ми, православни хришћани широм васељене, данас кличемо: „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и једни друге загрлимо, и рецимо: Браћо! и онима који нас мрзе! Опростимо све Васкрсењем и запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши.“

Христос васкрсе!

БЕОГРАД - Српска православна црква и Подворје руске цркве у Београду, уз благослов патријарха српског Иринеја, обележавају стогодишњицу смрти руске царске породице Романов.