Негослава Станојевић, дипломирани економиста, новинарством се бави од 1983. године. Најдужи део радног века провела је пратећи бурна дешавања у нишкој и српској привреди, нажалост више везана за њено уништавање, радничке штрајкове и, коначно, њено свођење на ово што имамо данас.
Доживела је, тако, да јој се предмет рада готово укине. И решење за сврабеж прстију навиклих на свакодневно писање нашла је у вођењу два своја блога.
Онда је открила ,,Кућу добрих вести", медиј чију мисију види као онај зрачак из тунела који новинарству може да врати пољуљани углед, а читаоцима изгубљени оптимизам. Највише воли да пише приче о неким успешним, вредним, паметним и предузимљивим људима, који нас уверавају да није све тако црно и да има наде...
Аутор је збирке приповедака на заплањском дијалекту- "Јоште чекам тај реч да ми рекне".
Аутор овог текста је једна сјајна особа, која одлично пише, образована, пропутовала је великим делом света, живела у Америци, Русији, у неким евроспким земљама, али ето, из неких само њој разумљивих разлога, жели да остане анонимна. Поштујући ту њену одлуку, препоручујем вам овај текст, многима ће... много тога казати:
"Да ли има неког ко би могао волонтерски да госпођи у Паризу замени бојлер који не ради, другим који је набавио Газда Зоран код '2 близанца'? Тој особи је однета храна, ал нема вруће воде и живи сама."
Па ја сам се данас, после дужег времена, својски изљубила са неким, сва три пута онако, по српски, да пукне. Како бре другарици да честитам венчање сина песничењем? – написала сам на свом профилу на Фејсбуку ноћас, покушавајући да се нашалим на тему која нам се у животе умешала толико да личи на све, само не на шалу.