Кућа Добрих Вести

Login

И најбољи греше: Четири приче о (не)успеху

Оцените овај чланак
(2 гласова)

bankarmeeeeeНије тајна да успешни бизнисмени често праве грешке – ко ризикује, не профитира. Но, некада су те грешке тако фундаменталне да је тешко не запитати се о чему су размишљали.

 

Разлика је и у томе како устану након пада – неки цели живот тврдоглаво одбијају да прихвате да су погрешили, док неки увиде пропусте и коригују свој начин рада.

 

Кажу да се на грешкама најбоље учи, али и да је најјефтиније учити на туђим грешкама.

 

Рон Џонсон – Коме треба истраживање тржишта и познавање сопствених потрошача?

 

Колико добро познајете своје потрошаче? Колико истине је превише истине? Ово су два питања која Рон Џонсон себи није поставио на време.

 

Успешну каријеру је започео у Таргету, једном од највећих трговинских ланаца у Америци, а наставио у Еплу, где је редефинисао продајне шопове. Под његовим вођством, Епл је имао убедљиво највећу зараду по површини простора, скоро дупло више од другопласираног Тифанија. Како је онда Џонсон постао синоним за агресивну, али неуспешну кампању ребрендирања? Када је преузео позицију извршног директора Џеј Си Пенија, једног од највећих трговинских ланаца у Америци.

 

Најавио је радикалне промене, а цене деоница су у почетку расле. Џонсонов став је био да увек треба бити искрен према купцима: ако је продајна цијена нечега 50 долара, онда га толико и треба продавати, уместо стандардне трговачке праксе да се цијена подигне, а купци привуку попустима и купонима.

 

Друга промена је била да продавнице осавремени, претвори у модерна места, која би купце привукла естетиком и садржајем, након чега би продаја ишла сама од себе.

 

Али, оно што функционише на једном месту, не мора на другом. Купцима су највише недостајала снижења и попусти. Иако су добијали исту робу по истој цени, изостао је осећај да су направили добар посао, као и утисак ургентности који такве акције носе са собом. Продаја је током целе године опадала, а у последња три месеца 2012. године је опала за чак 32% у односу на исти период протекле године.

 

Џонсон је брзо добио отказ, а након тога је изразио свој презир према потрошачкој бази Џеј Си Пенија. Остао је упоран у тврдњи да грешка није његова, већ да је купцима потребна едукација о функционисању нове ценовне политике. Током рада у Џеј Си Пенију, Џонсон је наставио да живи у Калифорнији, а на радно мјесто у Тексасу је путовао приватним авионом.

 

Џон Скали и погрешна визија будућности

 

Џон Скали је био потпредсеник (1970-1977), па председник Пепсија (1977-1983); компанију је успешно водио у борби против Кока Коле; креатор је једне од најпознатијих маркетиншких кампања икада; 1987. је са платом од преко 10 милиона долара био најплаћенији директор у Силиконској долини. Чини се као да није могао да погреши, зар не?

 

Потпуно је преокренуо грану Пепсија која се бавила храном и претворио једини сектор који је пословао у минусу у један од најпрофитабилнијих; увео је дволитарску амбалажу на тржиште; именован је за најмлађег председника икад. Али амбициозном Скалију то није било доста.

 

Године 1983. један млади предузентик је понудио Скалију да пређе из Пепсија у нешто што би се у том тренутку могло назвати старт апом.

 

„Желиш ли да продајеш шећерну воду до краја живота? Или да пођеш са мном, да заједно променимо свет?“, изговорио је млади Стив Џобс и тако је рођено успешно партнерство.

 

Које је трајало три године.

 

Џобсова опседнутост послом, саможивост и сталне свађе са Скалијем довеле су до тога да овај други сазове састанак директора на ком је Џобс разрешен дужности менаџера одсека. Сутрадан је дао отказ.

 

Епл је под Скалијем постао успешна фирма, али неколико погрешних одлука, фокус на погрешне производе и лош почетак фискалне године довеле су до тога да и Скали добије отказ 1993. године, оставивши компанију у великим дуговима. Још горе, у том тренутку нико није имао визију како је из тога извући.

 

Оно што је уследило је историја: Стив Џобс се вратио у Епл, направио чувени договор са Мајкрософтом и „јабуку“ претворио у најуспешнију компанију на свету. Џон Скали је, поред неоспорних успеха у каријери, остао најпознатији као човек који је отпустио Стива Џобса.

 

Џејмс Долан и комуникација са навијачима

 

Џејмс Долан можда није савршен бизнисмен, али није ни најгори. Рођен у богатој породици, његов отац је оснивач компаније Кејблвижн, некада једног од највећих кабловских оператера у земљи, док је његов стриц власник бејзбол клуба Кливленд Индијанс. Но, предузимљив и одлучан, Џејмс са неколико храбрих потеза, изашао је из сенке старијег Долана и постепено добијао све више одговорности.

 

Један од задатака је било активно учешће у управљању спортском имовином Кејблвижна, која је укључивала кошаркашке тимове Њујорк Никсе и Њујорк Либерти, као и хокејашке тимове Њујорк Ренџерсе и Хартфорд Вулф Пек. Док су сви тимови лоше прошли, његов приступ Никсима ипак заслужује посебан осврт.

 

Финалисти НБА лиге 1999. године, један од два тима који се никад нису селили из оригиналних градова (други су Бостон Селтикси) и један од тимова са највернијим навијачима, Никси су под Доланом спали на ниске гране. Шта им је то урадио?

 

Честе промене на клупи, за почетак. За својих првих 50 година промијенили су само 16 тренера, а од 1999. до 2019. тим је покушало да на старе стазе славе врати чак 13 тренера!

 

Алану Хјустону, једном од бољих играча из тог периода, понуђен је уговор на 6 година у вредности од 100 милиона, иако је следећа највећа понуда износила 75 милиона. Хјустон се повукао због повреде након само 4 године.

 

Слична је била ситуација са тренером Леријем Брауном, који је отпуштен након само једне сезоне, а клуб је откупио његов уговор – Браун је за само једну годину зарадио 28 милиона.

 

Уз све то, Никси нису имали сезону са позитивним резултатом скоро 15 година, а у плеј офу су, у две сезоне када су до њега дошли, глатко испали у првом колу. Зато није ни чудо да је Долан годинама проглашаван за најгорег власника НБА тима, што од стране навијача, што од стране стручних медија.

 

Али добро, лоших и неспособних менаџера има свуда – Долан се посебно истакао својим односом према фановима. Пустио је миљеника публике и светску сензацију Џеремија Лина да напусти клуб, а да није ни покушао да изједначи понуду коју је за њега послао Хјустон. Не због новца, већ зато што су Долану осећања била повређена због „незахвалности“ играча који се трудио да себи осигура што бољи уговор.

 

Након што му је фан скандирао да прода тим, запретио му је да ће му забранити улазак у дворану. Круна његовог умећа комуникације са фановима је ипак тренутак када му је 73-огодишњи навијач написао писмо у коме је критиковао његово вођство клуба. Долан је јавно одговорио да је у питању „тужна особа и вероватно алкохоличар“ и да слободно почне да навија за највеће ривале, Њу Џерзи Нетсе, јер га Никси не желе.

 

Треба нагласити да је у питању човјек који је навијао за исти тим од 1952. године.

 

Кодак и тренутак који би радо заборавили

 

Замислите да у одређеној индустрији имате апсолутну доминацију на најважнијем тржишту, практично немате конкуренцију, а онда први откријете нову, револуционарну технологију која може драстично да унапреди ваше производе? Само небо је граница.

 

Средином седамдесетих година прошлог вијека, Кодак је држао 90% продаје филмова за фотоапарате и 85% продаје самих апарата на америчком тржишту, не остављајући пуно простора за Фуџи и остале конкуренте.

 

Да све буде још боље, млади инжењер Стивен Сасон је својим шефовима представио нови изум – дигитални фотоапарат. Да, резолуција је била веома лоша; да, морао је буде прикључен на ТВ да би се слике виђеле; да, био је величине тостера; али, ипак је ријеч о прототипу и 1975. години. Деценију и по прије него што се први фотоапарати нађу у продају.

 

Како је Кодак искорситио ову предност? Никако.

 

Неспремни да ризикују и створе конкуренцију фото филму, одбили су идеју. Сасон је самоиницијативно наставио да ради на побољшањима, и 1989. је усавршио ДСЛР верзију камере, релативно сличну овим које имамо данас. Кодак је опет одбио да их пусти у продају.

 

Сасонов изум ипак није био узалудан – милијарде долара су пуниле компанијин рачун на основу права за патент. Али када су се директори освестили и одобрили производњу сопствених уређаја, били је већ касно. Кодакови дигитални фотоапарати су лоше пролазили, како код критичара, тако и код потрошача, конкуренција је агресивним потезима узимала све већи дио тржишта, а продаја фото филмова је драстично опала.

 

Компанија је 2012. године прогласила банкрот.

 

Слични примери укључују:

 

–Блoкбастер, највећи ланац за изнајмљивање филмова, одбио да купи Нетфликс за 50 милиона долара; од 85 000 запослених 2004. године, остала је једна (!) пословница, док Нетфлиџ данас вреди преко 150 милијарди долара

 

–Сони је одуговлачио да у продају пусти дигиталну верзију Вокмена, и тиме отворио пут за Epple и њихов iPod.

 

–Нокиа је до појаве смартфона била у фантастичној позицији, са буџетом већим од владе Финске, али су успавани сопственим успехом, одбили да се припреме за нову технологију. Компанија која је некад вриједила 300 милијарди долара, на крају је продата за 350 милиона.

 

Извор: Bankar.me/Kamatica


Последњи пут измењено петак, 25 октобар 2019 11:33

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија