Актуелне медијске политике у Србији, као и у читавом нашем региону, доприносе заоштравању друштвених односа и поларизацији друштва више него икада у последњих неколико деценија.

Њихова потпуна комерцијализација и локална верзија партијске приватизације своде најдоступније медијске куће (електронске и штампане) на гласила једне политичке опције или, још прецизније, једне владајуће групе и њене политичке агенде. Та агенда је глобално препознатљива - приватизација, свођење државе на сервис владајуће политичке неолибералне номенклатуре и гушење сваке могућности коришћења и проширивање јавне сфере која може учинити видљивим и чујним било какав критички глас.

У том контексту, традиционални медији који су још увек доминантни у Србији стављени су под контролу тако да се у њима уклони свака критика или могућност пропитивања управљања друштвом и усмеравања његовог даљег развоја. Некада угледне, утицајне и, у појединим случајевима, разгранате редакције културе овим процесима су или укинуте или сведене на неутрално извештавање о популарним културним догађајима који имају ПР службе. Тиме се вести о култури доминантно своде на преношење саопштења организатора, док је дебата и суочавања мишљења, озбиљних анализа и критике у маинстреам медијима све мање и мање.

То је и очекивани развој с обзиром на чињеницу да на тим медијима нестају новинари који систематично и дуготрајно прате област културе, као и променљиве услове у којима се она производи, те стручно артикулишу и проблеме са којима се савремена култура суочава.

Последњи примери одстрањивања новинара који су дуго и професионално пратили поље културе у медијима наводе нас на питања:

Како тумачити ове трендове?

Шта су последице укидања доступности критичке културе кроз медије најширем могућем аудиторијуму и шта је алтернатива?

Шта чинимо суочени са банализацијом и спектакуларизацијом поља културе кроз медије?

Зашто културна јавност остаје нема на ове промене?

Који су домети интернет медија као главних медијатора културних садржаја, и посебно, алтернативне културе?

Како ПР замењује говор о уметности и култури?

Које су могућности преостале новинарима који су на различите, директне и индиректне, начине избачени из медија да наставе свој рад?

На дискусији учествују Нада Петронијевић (донедавна новинарка Студија Б), Небојша Брадић (главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма РТС) , Љубица Крминац (2. програм Радио Београда), Вукашин Обрадовић (НУНС), Весна Милосављевић (SЕЕcult), Светлана Ђоловић (Радиоапарат), представник Министарства културе и информисања.

Извор: Кућа добрих вести