Легат његових родитеља, Зденка и Вере Павић, у којем се, између осталог, налази 14 скулптура и рељефа, једно уље на платну, 8 портрета, 14 различитих скица и 1 линорез али и намештај за којим је породица Павић проводила деценије – стилска трпезарија са столом, шест столица, комодом за посуђе са огледом и холандским лустером, поклоњени су Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат у којем су отворени Музеј књиге и путовања и Музеј српске књижевности. Легат је формирао њихов унук Иван Павић, а поједине предмете поклонили су и унуци Александар и Никола Мићић, уз организацију снаје, уметнице Оливере Гаврић Павић. За легат су поклоњене и књиге Милорада Павића са посветама родитељима.

Вера Павић (1908-2001) је у деведесетој години објавила књигу сећања „Успомене“ о породицама Павић и Михајловић у којој се износи низ детаља из грађанског живота Срба и Србије, који сежу више од два века уназад. Вера је иначе била гимназијска професорка филозофије и историје, а предавала је и Данилу Бати Стојковићу, о којем је оставила сведочанство да „није био добар ђак, али смо му гледали кроз прсте, јер је било јасно да ће бити глумац“.

Отац Милорада Павића, Зденко Павић био је вајар, спортски радник и професор (1904-1985). Вајарство је учио код Ђорђа Јовановића и на ликовном одсеку Педагошке академије у Београду. Бавио се педагошким радом, вајањем, сликањем, графиком, графичким дизајном, активностима у оквиру Соколског друштва Краљевине Југославије и окушао се у различитим уметничким облицима попут вођења луткарског позоришта и музике (певање у хору „Београдски мадригалисти“).

Отац је строг према деци, али и пун љубави. Научио их је да раде, а зна се да је Милорад Павић имао гвоздену дисциплину што се тиче писања, која му је и омогућила да иза себе остави тако грандиозан опус. Са супругом Вером зближио се на скијању у Словенији, када је Министарство просвете организовало течај скијања који је трајао месец дана и на којем су предавали врхунски стручњаци за зимске спортове учила се техника скијања, фигуре, слалом, ходање по снегу и скокови. Комплетну опрему обезбедило је Министарство, а скије и гојзерице које су тад Павићи добили, сад се налазе у Адлигату да сведоче о једном прохујалом времену и „скијашкој“ љубави која је потрајала дуже од пола века..

Зденко Павић као средњошколац води луткарско позориште: режија, сценографија и припрема лутака, о чему је написао текст „Крижевачка мала позорница“. Toком школовања постаје члан дечије групе Сокола. Двадесетих година постаје члан Соколског друштва Матица. На Олимпијаду у Берлину ишао у својству организатора спортских екипа Краљевине Југославије. Остало је забележено да је југословенска делегација тад била једна од ретких који нису нацистичким поздравом поздравили Хитлера. Један је од првих кошаркашких судија у земљи и аутор прве публикације о кошарци на српском језику, која сад представља праву библиофилску реткост. Један примерак је поклоњен у легату.

Већ 1922. се бави графиком и графичким дизајном обликујући насловну страну часописа „Гонг“, док се касније све више бави скулптуром. Извео је већи број скулптура и рељефа већином у гипсу, и један број слика, углавном акварела и уља на платну. У последњој деценији живота направио је циклус полихромних скулптура под називом Тражим помиловање, инспирисан стиховима Десанке Максимовић, као и фрескама из Дечана, Сопоћана, Студенице и Марковог манастира код Скопља. Овај циклус, настао под утицајем византијске и српске средњевековне уметности, стилски одступа од ранијих, углавном реалистички изведених радова.

Четрнаест његових дела поклоњени су Адлигату. Зденко је пре Другог светског рата урадио попрсје Вожда Карађорђа, веће од природних пропорција. Оно је красило свечану салу истоимене основне школу на Вождовцу, али је уништено у бомбардовању 1941. године. Сада ће, другим уметничким радом исте тематике, Вожд и Павић заједно, после толико деценија поново бити доступни јавности на Вождовцу.

Извор: Кућа добрих вести