Широм Европе, особе са аутизмом жртве су широко распрострањене дискриминације и социјалног искључивања. Понекада је дискриминација очигледна, као на пример када је детету онемогућен приступ школи. Некада је мање очигледна – нпр. уколико особе са аутизмом не добијају подршку која им је потребна због недостатка јавног финансирања
Сваки пут када се дискриминација јави, њени ефекти се акумулирају. Без одговарајућег образовања, особе са аутизмом ће тешко пронаћи запослење. А без прихода и адекватне подршке, тешко је одржати животни стандард.
Током целог живота, ово особе са аутизмом све више и више искључује из друштва у којем живе. Према Конвенцији Уједињених Нација о правима особа са инвалидитетом, особе са аутизмом имају право на слободу од дискриминације и право да буду укључени у своје заједнице. Они такође имају право на асистенцију у образовању, запослење и остале видове подршке као што је становање уз подршку.
Већина земаља у Европи, укључујући и Србију, има законе за спречавање дискриминације и пружање подршке особама са инвалидитетом. Како би права и закони направили неку разлику, међутим, морају се преточити у конкретне акције.
Савез удружења за помоћ особа са аутизмом позива све људе добре воље да се укључе у кампању и помогну да се проширимо свест о аутизму, предузму мере за спречавање дискриминације и промовише инклузија у друштво.
У наставку преносимо литерарни рад сарадника Удружења "Наша кућа" са иницијалима Д.Д.
Да ли су деца спремна за неког ко је различит?
Пре неколико дана, у организацији Јапанске агенције за међународну сарадњу (ЈИЦА) и Удружења „Наша кућа“, у оквиру кога (уз подршку) раде млади ометени у развоју, група младих из Јапана посетила је социјално предузеће „Кухиња на точковима“ која спрема оброке по веома приступачним ценама и у којој млади из „Наше куће“ успешно сарађују и раде. Свака част Општини Звездара и Амбасади Норвешке, као и другим донаторима који су подржали ову хуминатирну акцију. Камо среће да их је више.
Повод овог осврта је начин на који се у Јапану образују млади људи. Ми о тој далекој, пријатељској земљи имамо представу као о нацији која само ради, ради ради.
Шта је мотивисало те младе људе, вероватно средњошколце, да упознају младе ометене у развоју и да се друже са њима? - Само свест да нас има и оваквих и онаквих, али да смо сви људска бића.
Јапански систем образовања очигледно то ради, па је њихова омладина од малена васпитана да нас има различитих у сваком погледу и да то није ништа страшно, напротив.
Било је милина гледати те младе људе из Јапана и наше младе, ометене у развоју, како се друже на пригодном ручку. Не постоје баријере, језик, раса, култура или образовање, сви су они само вршњаци који комуницирају веома успешно.
Па се човек запита: А где смо ми? Где је наша омладина? Где су наши дефектолози, психолози, социјални радници и просветари? Учи ли неко нашу децу од малена да су сви људи – људи?!
Да! Ми смо увели инклузију у школе, али да ли је то довољно? Да ли су „нормална“ деца припремљена на неког друга или другарицу који је различит? Колико људи је уопште спремно на комуникацију са хендикепираним особама?
Имамо ми још много да учимо, почевши од деце у предшколским установама, преко пријатеља, до институција. Једном речју, свест и несвест. А сви смо ми људи.
Извор: Кућа добрих вести
