Кућа Добрих Вести

Login

Гребеном Сврљишких планина

Оцените овај чланак
(3 гласова)

svrljiskeplanineНеке планине самим својим именом намернику јасно стављају до знања шта га тамо чека. Нека имена уливају поштовање, нека терају на размишљање, нека позивају на опрез, нека утерују страх у кости, а нека обећавају уживање за сва чула...

 

Па ипак, неке друге планине мање звучних имена осуђене су да остају вечито у неком трећем плану, далеко од пажње коју завређују, а да заправо чине праве драгуље природе које ће тако моћи да открију само они одабрани... Међу ове друге дефинитивно се сврставају и Сврљишке планине, чији дивљи гребен представља авантуру за праве планинарске сладокусце.

 

Смештене на северном ободу Нишке котлине, са југозапада оштро омеђене Сићевачком клисуром, Сврљишке планине се практично налазе у епицентру најатрактивнијих планина источне Србије. Зато и није необично што их многи на свом путу ка некој од популарнијих планинских дестинација у окружењу заобилазе и занемарују, чему много доприноси и њихово неинспиративно име, због чега планинари често погрешно закључују да и су саме планине "обичне" и незанимљиве... Истина је у овом случају потпуно на другој страни, па Сврљишке планине не само да су по много чему другачије од планина у околини, већ би се могле чак назвати и занимљивијим.

 

Авантура за планинарске сладокусце

 

Оно по чему су Сврљишке планине потпуно јединствене су визуре које се пружају с њених врхова, а усудио бих се да кажем да је поглед са врха Плеш можда и највеличанственији поглед са једног планинског врха у Србији: са једног места могу се видети читав гребен Суве планине на југу, моћна громада Старе планине на истоку, усамљени Ртањ на северу, силуете Озрена, Девице, Тупижнице, далеки Кучај, Јастребац... Иако није највиши, Плеш је вероватно баш због надреалног погледа најпосећенији врх Сврљишких планина, мада и сâм спада у поприличну егзотику, нарочито у поређењу са већином врхова који се са њега могу видети.

 

Са Плеша се наравно може видети и Зелени врх, највиши на Сврљишким планинама, који је истини за вољу планинарима очигледно мање занимљив, па је чак и оним реткима којима је ова планина циљ он тек други избор... А између Плеша и Зеленог врха простире се гребен, који на једва пет километара дужине крије читав један изгубљени свет дивљине и полигон за праву планинарску авантуру, па смо га зато и ми одабрали за наш излет...

 

Гребен Сврљишких планина део је Нишке трансверзале, обилазнице дуге око 130 километара по планинама око трећег највећег града у Србији, која додуше егзистира више у теорији него у пракси, па је тако и овај гребен све само не уређени планинарски терен као какав се води чак и на сајту Планинарског савеза Србије. Стазе излазе ниоткуда и брзо нестају нетрагом, са прегледне чистине воде у густо зарасло и тешко проходно шибље, усред ког се опет појави утабан путељак који води у ћорсокак из ког се треба некако искобељати... Маркација се појављује и губи на сасвим неочекиваним местима, цео километар нема ниједне, па се онда појави неколико старих и избледелих, па их опет пар стотина метара нема, па ођедном сине једна једина нова новцата ознака, и тако све у круг...

 

 

                            grebennnnnnn

 

Иако Плеш и Зелени врх дели врло мало километара, међу њима је своје место нашло још чак пет врхова који имају своје име, плус неколико безимених. Прва неименована купа (1220 м.н.в.) види се одмах са Плеша и заклања гребен Сврљишких планина у свој својој суровости, тако да пут до Зеленог врха делује много лакше него што заиста јесте. Ређају се даље Голубињак (1179 м.н.в.), Жановачки врх (1133 м.н.в.), Скробни врх (1151 м.н.в.), Радев камен (1190 м.н.в.), Голи врх (1272 м.н.в.). На неке од њих излазимо, неке заобилазимо, неке само прелазимо без задржавања. Чак и за орну и спремну планинарску групу Сврљишке планине су сасвим солидан залогај.

 

Да би се прешао цео пут од почетка са магистрале кроз Сићевачку клисуру (такозвани "Ћирин пролаз") преко читавог гребена између Плеша и Зеленог врха и доле до села Крупац, једној просечној екипи састављеној од чланова различитих годишта, искуства и кондиције, треба и читавих дванаестак сати. У последњим данима лета, то буквално значи од зоре до мрака. Осим кондиције и добре оријентације, ваља се опремити и са доста воде, јер драгоцене течности има тек при самом почетку и на самом крају руте дуге 25 и кусур километара, што је можда још један од разлога зашто Сврљишке планине нису толико популарне колико заслужују да буду... Али, можда је и боље што нису.

 

 Посебан осећај и страхопоштовање 

 

У времену свеопште комерцијализације природе и њених богатстава, једина места која ће остати колико-толико неискварена вечитом људском тежњом за профитом биће управо она на којима је немогуће капитализовати, која су изван зоне комфора просечних оутдор туриста који се плаше да сиђу са добро утабане стазе и утопе у нетакнуту дивљину. А једном кад свакој природној лепоти буду одредили цену и разрезали улазницу (а та дистопија можда и није тако далеко), таква места биће једина на којима ће се они најискренији љубитељи природе осећати као код куће.

 

Једно од таквих места су и Сврљишке планине. Можда сâмо њихово име не изазива неки посебан осећај, али једном закорачити на тај гребен и не осетити огромно страхопоштовање, просто није могуће. А не заљубити се у ту дивљину на први поглед, још мање...

 

Иако ће нас пут вероватно чешће водити на нека звучнија места, уверен сам да ћемо се Сврљишким планинама враћати и у будућности.

 

Извор: Блоготрес

 

 


Последњи пут измењено петак, 14 август 2020 19:34

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија