Да ли знате да су вам та права гарантована Уставом и другим законима и да је држава дужна да вам омогући да уживате та права?

Имате право на здравствену и социјалну заштиту, образовање, становање, рад, а држава је дужна да вам та права обезбеди.

Кад се нађете у ситуацији потребе јер сте остали без посла, разболели сте се, а немате новац ни осигурање, или просто потичете из сиромашне породице – социјално одговорна држава треба да вам помогне.

Сиромаштво није лични проблем појединца, већ проблем целог друштва.

„Кад се родиш у сиромашној породици, тешко је да се, после у животу, помериш одатле. То постане твој лични печат, нешто што обележава и тебе и после твоје потомке. То је најгоре код сиромаштва. Што немаш могућност да се извучеш из њега. А не можеш сам.“

(Јован П.)

Често се чује да су сиромашни одговорни за свој положај. Још чешће да су сами криви, да су слабије мотивисани, немају одговарајуће квалификације, да су „паразити“ у друштву, нерадници.

Радећи директно са социјално угроженим особама, уочили смо и неке нове приступе државе према тим грађанима.

Држава их, наиме, врло често „одвраћа“ од тога да користе та своја права. Отежава им коришћење права или га онемогућава. Имамо феномен „пропуштене зараде“ којим држава, практично, има право да слободно процени да неко ко је затражио социјалну помоћ није искористио сваку прилику да заради; или је ограничен број деце за коју могу да се добију социјална помоћ и родитељски додатак. Или, ако си бескућник или лице без пребивалишта, немаш здравствену заштиту.

Зар држава мисли да су они који немају где да живе, немају пребивалиште, немају здравствено осигурање – сами изабрали да тако буде?

Зашто су ово опасни примери?

Зато што држава сужавањем обима социјалних права смањује и број људи који се ослањају на давања државе. Тако се губи социјална улога државе.

Чије је сиромаштво – моје или наше?

Ко су сиромашни и социјално искључени међу нама?

   Бескућници

   Роми

   Особе са инвалидитетом

   Интерно расељена лица и избеглице

   Људи који имају ниска примања, раде на црно или за минималну зараду

   Пензионери

Социјална помоћ није милостиња, већ право!

Људи који зависе од социјалне помоћи жртве су различитих структурних препрека у друштву које су их и гурнуле у сиромаштво па допринеле и њиховој социјалној искључености.

Али, иако је јасно да сиромашан човек зависи од државе и да је чињење и нечињење државе утицало на његов положај, данас је заступљен наратив који фаворизује индивидуализацију сиромаштва.

Сиромаштво се посматра као питање личне сналажљивости и (не)могућности. Говори се „сами су криви“, „нека зараде“, „лако је примати социјалну помоћ“. А сиромаштво никако није индивидуално и не зависи само од појединца, већ од државе и начина на који она обавља своју социјалну улогу, од друштва у целини.

Као одговор, држава најчешће каже да „нема пара“ за сва социјална давања, за све којима је новчана помоћ потребна.

На то одговарамо питањем: како је могуће да нема за најосновније потребе најсиромашнијих? Нисмо ТОЛИКО СИРОМАШНО друштво да не можемо да збринемо најугроженије.

Сигурни смо да би праведнијом расподелом у буџету било средстава за оне у најтежем положају.

Шта можемо да урадимо?

Кад се држава повлачи из своје социјалне улоге, постоји механизам који нам омогућава да се боримо за своја социјална права.

Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима, најважнији међународни уговор којим се у систему Уједињених нација штите та права, одавно је део правног поретка Србије.

Међутим, Србија није потписала ни ратификовала Опциони протокол уз Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима, који би грађанима и грађанкама Србије омогућио да, када не могу да добију заштиту од домаћих судова, ту заштиту потраже пред Комитетом Уједињених нација за економска, социјална и културна права. Тај комитет је важан за заштиту економских и социјалних права једнако колико и Европски суд у Стразбуру за заштиту грађанских и политичких права.

Грађани Црне Горе и Босне и Херцеговине, рецимо, могу да се обрате том телу за заштиту својих права јер су те државе ратификовале Опциони протокол, а ускоро ће то моћи и грађани Словеније и Северне Македоније.

Иницијатива А 11 је још 2018. године затражила од надлежних државних органа да усвоје Опциони протокол и тако подигну степен заштите економских и социјалних права свих нас.

Подсетили смо државу и прошле године на ту своју иницијативу, и то поводом Међународног дана људских права, 10. децембра.

Ове године, постоје назнаке да ће држава кренути у припреме пратећих докумената за ратификацију тог документа. Тим поводом ћемо 20. октобра организовати конференцију на којој ћемо разговарати с представницима најважнијих државних институција.

Потребан нам је „Стразбур“ за социјална и економска права, наше је право да потражимо судску заштиту својих права и ван граница Србије, кад их већ у својој држави не остварујемо.

Ако желите да од нас добијате обавештења о актуелним проблемима у очувању наших социјалних и економских права, оставите нам своју имејл-адресу. Слаћемо вам корисне информације.

   Једна од четири породице има смањене приходе у односу на период пре пандемије, а здравствени трошкови су им порасли.1

   32.371,68 динара – минимална нето зарада, септембар 2021.2

   Најнижа примања имају пољопривредни пензионери – 2.130 њих прима старосну пензију мању од 5.000 динара.3

   Више од милион пензионера живи с примањима мањим од 30.000 динара месечно.4

   Минимална потрошачка корпа за јун 2021. године износила је 39.334,76 динара.

   У Србији је 2020. године било 218.166 корисника социјалне помоћи

   Номинални износ новчане социјалне помоћи за појединца у Србији је 8.781 динар.

   Десетине хиљада корисника социјалне помоћи приморане су на бесплатан принудни рад како не би изгубили право на социјалну помоћ.

Извор: Кућа добрих вести/А11 Иницијатива