Овај сценарио ипак није могућ јер, за почетак, ове године у најужи избор није ушла ниједна ауторка.

Зато смо одлучиле да не чекамо на доминантно мушки књижевни естаблишмент и званичну селекцију, већ да вам представимо шест романа женске књижевности који би у неком паралелном универзуму чинили прогресивнију и актуелнију селекцију. Ово не значи да су предстојећи романи неприкосновено одлични. Напротив, квалитативно се у многоме разликују, али сви доказују да је савремена женска проза итекако вредна дискусије у контексту књижевних награда, бар пођеднако колико је и проза мушких колега.

Како, међутим, да се ауторке нађу у једној од највидљивијих књижевних селекција ако не пишу?; чак и ако пишу, па не пишу довољно добро? – само су неки од сексистичких стереотипа који одржавају мушку доминацију у књижевном пољу. Овакви стереотипи често се представљају као нормализовани, саморазумљиви, те одбацују феминистичке аргументе који се наводно своде на „пуко пребројавање” и „формалну политичку коректност”. Баш супротно, наша намера је управо да покажемо да занемаривање књижевне продукције жена осиромашује приступ књижевности, јер дефакто неједнако третира оне поетике које у фокус стављају искуство жена, и које имају властиту историју развоја, вековима унатраг одбацивану као мање вредну, као ону која се бави „тривијалностима”. Међутим, феминистичка теорија књижевности већ дуже од пола века такве стереотипе структурно доводи у питање, и сматра се легитимним књижевним приступом. Зато и чуди непознавање савремених књижевнокритичарских и књижевнотеоријских приступа, чак и од стране жирија НиН-ове награде.

Ваља још нагласити да се НИН-ова награда очигледно може сматрати регионалном, будући да су у селекцији укључени аутори и ауторке из Босне и Херцеговине и Црне Горе, а једини услов је био да их уредници/издавачи означе као дела написана на српском језику. Како између варијанти бхсц језика има минималних разлика, овај услов сматрамо чисто формалним и готово произвољним. Због тога смо у наш списак књига уврстили и роман Синови, кћери хрватске књижевнице Иване Бодрожић (паралелно објављен код овдашњег и хрватског издавача; и код нашег означен као роман објављен на хрватском језику), још једном јасно стављајући до знања наш став да је НИН-овој награди место тамо где је и почела – на (пост)југословенској књижевној сцени која се користи свим варијететима бхсц језика (некад их и комбинујући).

У крајњем, прва жена добитница ове награде била је Дубравка Угрешић, која управо ствара на хрватском варијетету. Тај транспарентни регионални приступ само би допринео квалитету укупног избора. Такође, увођењем регионалне перспективе, постало би недвосмислено јасно да управо ауторке последњих година покрећу овдашње књижевне сцене.

Ивана Бодрожић, Синови, кћери (Орфелин издаваштво, 2020)

Пише: Борисав Матић

Искуство читања романа Синови, кћери може се поредити са снажним ударцем у стомак ког прати бачени сузавац, те плачете од муке, али и од туге, само да бисте на сваком следећем кораку искусили нови дијапазон друштвеног и физичког насиља које као да осећате на сопственој кожи. Ипак, није реч о сензационалистичком нити насиљу ради насиља, већ су у питању до танчина приказане трауме маргинализованих људи које стварају слику друштва у ком се одступање од норматива ни по коју цену не прашта.

Прича романа подељена је у три одељка, а сваки од њих су посвећени једном лику и њеној/његовој наративној визури. Први део посвећен је тридесетогодишњој Луцији која доживљава тешку саобраћајну несрећу и остатак живота проводи на палијаталној нези са синдромом закључане особе тј. у трајном вегетативном стању услед повреде мозга. Други део посвећен је Луцијином партнеру Дориану, транс-мушкарцу због чијег идентитета се обоје свакодневно суочавају са неразумевањем и отвореном мржњом. А роман се завршава одељком о Луцијиној патријархалној и посесивној мајци коју у првим деловима романа видимо како репродукује строге хетеронормативне обрасце и забрањује Дориану да посети Луцију у болници, само да бисмо у завршном поглављу увидели системско и вишедеценијско насиље које је претрпела од свог оца, свекра, али и целог друштва, те се у том контексту њено подржавање традиције и хетеронорматива може читати као нека врста стокхолмског синдрома.

Ивана Бодрожић снажном, брутално директном и експлицитном, а неретко и морбидном прозом описује проблеме ликова. Када Луцијина мајка увиди да јој непокретна ћерка са леђима препуним декубитуса (рана од непрекидног лежања) менструира, умисли како се њени несуђени унуци црвено растачу по пеленама и завршавају на болничком отпаду. А када Дориан због свађе коју је имао са Луцијом пре њене несреће осећа грижу савести, суочавамо се са његовом траумом која је условљена личним љубавним односом једнако колико и друштвом. Он себе у тим тренуцима види као „болесника” и „несрећу”, падајући под утицај вишегодишње традиционалистичке и клериканске (да не кажем клеро-фашистичке) кампање у Хрватској која је сејала мржњу према свакоме ко одступа од норми традиционалне породице.

Међутим, поред свеопштег горког укуса који долази уз Синове, кћери, можемо пронаћи наду у љубави и солидарности које се јављају међу маргинализованим ликовима. Веза Луције и Дориана дирљиво је представљена – једно другом су пресудна животна подршка јер их готово сви познаници остављају због њихових трансфобних ставова. Имају и малобројних правих пријатеља који су пуни разумевања, попут Оље и Дијане, лезбејског пара, које им пружају безрезервну подршку, али које исказују и солидарност радећи са жртвама рата.

Ивана Бодрожић написала је роман замаха и свежине какви се ретко срећу у регионалној прози, а нарочита врлина је што централно место заузимају они који су најчешће невидљиви у друштву и у књижевности.

Звонка Газивода, Хостел Калифорнија (Геопоетика, 2020)

Пише: Славка Влалукин

Роман Хостел Калифорнија, први је роман књижевнице Звонке Газиводе; до сада је објавила збирку прича Делфини на хелијуму (Геопоетика, 2004), као и збирке поезије Владам (2003) и Риба шљокичасте крљушти (2003). Иако вас наслов може одвући ка класику рок музике, чувеном хиту „Хотел Цалифорниа”, овај роман у суштини је супротност поменуте песме. Сачињено од 37 поглавља, на основама које су постављали Рабле и Винавер, са радњом која балансира на граници реалистичног и фантазмагорије, дело у себи сажима неколико кључних тема попут отпора опресији, уочавања исте и на местима на којима је нужну не бисмо очекивали, затим постојања емпатије у свету оптерећеним отуђењем.

Прича коју носе Ванила, Анђело и Дивљи (пре свих) заокружена је јављањем Пасивног посматрача, чије присуство подрива све што знамо о ‘свезнајућим приповедачима’. Оно што нам Пасивни посматрач пружа, није поуздано, баш као што ни само постојање јунака није сигурно. Важнија од тога је њихова улога, односно борба за проналазак најбоље верзије живота, па макар она била и изван физичког света. Пасивном посматрачу, чини се, управо је та воља за делање битна, будући да постулат објективности угрожавају они јунаци и јунакиња којима потрага није страна. Јунаци и јунакиње ухваћени су у преломним тренуцима своје егзистенције, нису идеализовани, али је свакоме дата могућност за промену.

Ипак, као главни јунак, свакако се издваја Језик. Звонка Газивода поиграва се са значењем самог појма, испитујући, између осталог, какав утицај има на стварност коју проживљавамо. У том смислу, битно је споменути такозвану Палату речи, која, како дело протиче, мења своје облике и значења па тако из нечега што би требало да симболизује врхунац креативног и уметничког гласа, постаје своја супротност. Истражујући функције језика и експериментишући њиме, ауторка упућује критику друштву које вапи за спектаклом и фокусира се на креирање савршене слике, пропуштајући суштину.

Шта овај роман јесте и шта није, можда је најбоље дефинисано у истоименом поглављу. Погрешно би било очекивати само свакодневну генерацијску причу о томе како пронаћи своје место у координантном систему конфузије. Хостел Калифорнија метафора је за сигурну луку у немирном океану постојања до које би требало да се стигне путовањем кроз занимљиво искројен литерарни експеримент, који захтева пажњу и учествовање у ономе што даје. Ко први стигне на одредиште, нек шаље димне сигнале, нису сви путници на овом броду спремни за оно што их чека.

Катарина Митровић, Немају све куће двориште (ППМ Енклава, 2020)

Пише: Милица Улемек

Немају све куће двориште, треће дело, а први роман у стиху сценаристкиње и песникиње Катарине Митровић, основано је ушло је у шири (а неоправдано изостало из ужег) избор(а) за овогодишњу НИН-ову награду. Сажетим и одсечним стиховима ауторка приказује двадесеттрогодишњу Милицу која се суочава са смрћу оца, покушавајући да се избори са тугом и бесом. Кроз разговоре са психотерапеуткињом, ауторка упризорује Миличине односе са породицом, пријатељима, љубавницама и љубавницима, остваљујући, ипак, своју јунакињу усамљену, у непрестаним покушајима бега од стварности, али и од себе.

У покушајима Миличиног ескапизама – који се огледа у конзумирању алкохола и друге и сексу са непознатима – Митровић исцртава врсту мапе кретања своје јунакиње, захватајући најразличитије делове Београда и околине. На овај начин ауторка повезује готово неспојиве карактере и ситуације, почевши од типског понашања комшиница и комшија из мањег града, преко бескућника и „ноћних птица” Београда, до аутентичних затворских натписа о Силвији Плат. У том смислу ауторка, иако пише потресну причу о депресивној девојци, успева да прикаже и савремени тренутак и друштво у ком живимо. 

Изведба дела је занимљива - ауторка путем асоцијација повезује јунакињине мисли, прошлост и садашњост, на моменте их чак преклапајући с мислима Миличине психотерапеуткиње. На тај начин чини нам се да читамо роман тока свести (у стиху), који је у тренуцима неразумљив, што је пак у складу са јунакињином тренутном психолошком (не)стабилношћу.

Иако се Немају све куће двориште лако чита, оставља горак укус. На крају романа, освешћени да је једино сигурно упориште смрт, остајемо запитани да ли ће Милица у потрази за осмишљавањем сопствене егзистенције пронаћи неку врсту утехе или мира. Ауторка, ипак, не завршава роман крајње нихилистички – међу последњим стиховима постоји нада за проналажење смисла или среће, и делић вере у бољу алтернативну будућност.

Слађана Нина Перковић, У јарку (Имприматур, 2020)

Пише: Нађа Бобичић

Након збирке прича Кухање, која иако неуједначеног квалитета јесте показала велики потенцијал њеног ауторског гласа, Слађана Нина Перковић могла је развити своје писање у више праваца. У роману У јарку одлучила се за црнохуморну сатиру.

Заплет романа је једноставан – приповједачица иде на село на сахрану стрине Стане, која је погинула несрећним случајем. Након сахране сеоско имање би требало продати, а новац подијелити међу насљедницима. Тај догађај постаје позорница на којој се окупља породица, са свим карактеристичним ликовима ближе и даље родбине. Међу њима, најупечатљивије су женске јунакиње. Глава породице је тетка Милева, одлучна да све контролише, али не увијек успјешна у својој намјери. Рођака са надимком Попадија је фанатична вјерница, којој приповједачица, иронично, придаје демонске карактеристике. Мими је приповједачицина сестра и блиска другарица из млађих дана, скоро савршена љепотица, или барем док не заспи. Заправо приповједачицин немезис.

Поред женских ликова, ауторка посвећује пажњу и њиховим супрузима – стричевима, течама, даљим рођацима, као и великом броју споредних ликова, који су врло често успјеле минијатуре. Колективне сцене на гробљу, у болници, полицијској станици, тексту дају динамику и посебан визуелни, готово филмски квалитет.

Кључне метафоре, осим гробљанских као у наслову, варирају око мотива једења и хране, сваковрсних излучевина, а карактеристичне су и оне везане за кретање и вожњу. Гротеска се као поступак примјењује и у описима појединачних ликова, као и у опису колективних сцена. Оно што роман чини веома добрим управо јесте конзистентна ауторска визија и самоувјерено вођење текста на свим нивоима, од стилског, преко карактеризације ликова, до јединствене атмосфере.

У том смислу посебно је важан третман приповједачице, јер она има повлашћену позицију, кроз чију перспективу се приказује прича. Ипак, она сама је крајње непоуздана, што је од кључног значаја за укупно разумијевање романа. На почетку романа затичемо је као особу у поодмаклом стању депресије, која три године живи тако што гледа кримиће, коју мајка облачи, а рођаци возе куд коме одговара. Укратко, ауторка не штеди приповједачицу и не издиже је у односу на остале ликове, чиме избјегава и да упадне у замку помодне критике „балканског менталитета“ са квазиурбаних висина.

У ствари, свијет који је приказан као прљав, блатњав, сљузав, у свеопштем распадању, са крими заплетом и поџаплетима, неодвојив је од параноидне позиције саме приповједачице, која увијек себе види као највећу жртву, а у сваком, чак и баналном поступку, измаштава криминалне намјере. У пођели стереотипних улога, и њој је допала једна пођеднако типска – младе, неприлагођене, тзв. црне овце у породици.

Пажљиво изграђујући текст, ауторка је успјела у намјери да формалну поставку романа – црнохуморно поигравање са стереотипима – врло добро усклади са кључном идејом књиге, приказом савременог поратног, несолидарног, себичног и сиромашног региона, који распродаје и оно мало што је преостало, док мртви још нису ни покопани.

Марија Ратковић, Испод мајице (Контраст издаваштво, 2020)

Пише: Ирена Јовановић

Аутофикционални роман Испод мајице Марије Ратковић дебитантски је роман ове ауторке. Његова фикционалност додатно је наглашена напоменом са почетка која гласи: ништа није било овако, док је списатељски подухват, и сам предмет радње, мотивисан потребом да опонира доминантним мушкоцентричним наративима у савременом свету, тематизовањем женских искустава и прича, као и изврдавањем маскулиних стваралачких матрица.

Роман обухвата неколико међусобно испреплетених мотивацијских токова чије је значење обележено тематизацијом женског искуства. У одрастању главне јунакиње и приповедачице, Марије Ратковић, вребају разна насиља, а топосе првих пута и губљења невиности приповедачица приказује паралелно – деромантизујући прва интимна и сексуална искуства са мушкарцима, притом истичући пријатељство, романтичне или сексуалне односе између две жене. Нараторка тако преузима контролу над значењем ових топоса, успостављајући својеврсну аутономију женског тела унутар текста.

Однос према женском телу посебно је разрађен кроз тематизацију болести, рака грлића материце, са којом се протагонисткиња као млада жена суочава, као и последице хистеректомије на њено рерпродуктивно здравље, идентитет, свакодневицу, љубавни и социјални живот у доминантно патријархалном свету. Ова тема посебно добија на важности будући да телесност и секс заузимају значајан простор у роману, док секс за приповедачицу представља полигон за промишљање и сналажење унутар партнерских односа. Кроз ову тему отварају се комплексна питања о динамици моћи, играма доминације, али и о љубави и поверењу, проналажењу разумевања за сопствене и туђе особине, уточишту за трауме због социјалне неуклопљености.

Жанровске матрице романтичне приче изигравају се и у основном сижеу - тематизацији љубавног односа Марије и Луке. Почетак романа најављује женско ривалство између бивше и садашње Лукине девојке, љубомору, импулсивност и могуће насилан злочин, док се читалачко очекивање (споилер!) најсрећније изневерава истицањем женске солидарности, међусобне подршке и емпатије, правећи значајну промену у значењу и функцији других сижејних елемената.

Обухват садржаја у овом роману, заједно са не увек јасно мотивисаним дијахронијским померањима, чини да нараторкин став према приповеданом нема увек јасну логику, док роман делује недовољно компактан као целина. Највише пажње, али и проблема привлачи приповедачки стил. Посебно је упадљива намера да се ствари назову својим правим именом, као и да језик приповедања треба да одступа од стереотипне женске смерности и пристојности. Међутим, тенденција да се приповеда без увијања и самоцензуре доводи дотле да се слобода у изражавању осваја акцентованим одступањем од политички коректног или несексистичког говора, због чега у једном женском наративу, приповедачица, карактерисана као лоша девојка, говори као мачо мушкарац. Феминистички отпор мизогиним праксама се уместо опонирањем истим, бори пуким изједначавањем у гласности, доминацији и логореичности што нетактично и бесмислено оптерећује читалачко искуство у наративу у ком се главни обрт налази на самом крају.

Идеја о предодређеном узроку њеног лошег карактера, која се експлицитно открива на самом крају, неубедљива је и делује као додатни и неуспели покушај да се претходно обликован лик прилагоди новим оквирима. Чини се да је главни проблем романа колебање између избора два могућа пута карактеризације: њено понашање је од почетка одређено психопатологијом; или је мотивисано снажном реакцијом на проживљену болест и на одговор патријархалног друштва на њено искуство. Оба пута би захтевала промишљенију уметничку обраду која је у овом случају нажалост изостала.

Љиљана Малетин Војводић, Скрик (Артпринт медиа, Нови Сад, 2020)

Пише: Дара Шљукић

Скрик је роман о несхваћеним уметницима/ама, о сувишним људима по моделу јунака из романтичарске (руске) литературе 19. века (лик писца у роману, Милоша Рељина, чак се и експлицитно пореди са Обломовом из истоименог Гончаровљевог романа, али иста улога дата је и јунакињи, такође ауторки, Јул Малић). Фраза несхваћени уметник, која упућује на питање положаја уметника у друштву, али истовремено и на истрошеност или извесну клишеизираност овакве представе уметника, намерно је овде искоришћена за опис романа.

С једне стране, дакле, роман заиста отвара озбиљно питање положаја уметника – и, специфично, уметнице – у савременом српском друштву, али и ван њега. Уз то, тема неприпадања и несхваћености не оставља се на неком универзалном или апстрактном нивоу, већ јој се даје утемљење у конкретним политичким и друштвеним околностима пост-конфликтног транзицијског друштва и миграције у западне-северне државе благостања (Норвешка). У овом аспекту налазе се и најбоље тачке романа: ефектно се преноси патронизујући и стереотипни однос ’Западњака’ према народима са Балкана, заједно са луцидном анализом норвешког самопредстављања, конструисања имиџа срећне земље. Налазећи се у таквим околностима, јунакињина помешана осећања фрустрације, непријатности, усамљености и инфериорности делују убедљиво. У овом тематском сегменту романа налази се и духовито написан разговор са службеницом у имиграционом офису, који иронизује норвешке миграцијске политике. Даље, горепоменутој несхваћености дата је и родна димензија, тематизирањем улоге мајчинства у животу жена уметница и интелектуалних радница, промишљањем могућности да се има обоје, и мајчинство и креативни рад.

С друге стране, ипак, не стиче се утисак да је ишта ново, или на нови начин речено датом тематизацијом положаја уметнице/ка. Цео корпус пост-југословенске књижевности, нарочито оне настале у егзилу након ратова 90их, тематизује неприпадање одређених људи новонасталим друштвима, као и однос Запада према дошљацима са Балкана. Дубравка Угрешић је писала о положају писаца и списатељица из бивше Југославије у оквиру европског књижевног поља. Чак је и духовити разговор у канцеларији за имиграцију већ виђен у егзилантским романима Даше Дрндић. Оно што је можда већи недостатак романа – или једини, ако смо става да је кључ вредности текста у поступку, у начину, а не у оригиналности садржаја – јесте, дакле, стил/поступак/начин. Конкретније, постоји извесна засићеност понављањима и експлицирањима у роману – више пута се понавља да је јунакиња у безизлазном положају, усамљена, апатична, итд., без јасне (уметничке) потребе за тим понављањима. Овде проблем можда и није у самим понављањима колико у недоречености и извесној неубедљивости лика јунакиње, његовој недовољној уобличености која отежава саосећање и разумевање датих осећања апатије, досаде и тескобе. Низање кратких реченица у засебне редове, зарад ефектности и остваривања специфичног ритма, такође се непрестано понавља, стварајући парадоксално један једноличан ритам. Иако су питања ритма и саосећања са ликом у рецепцији текста унеколико одређена и читалачким сензибилитетом, стиче се утисак да је реч о донекле истрошеном поетичком обрасцу. Тај утисак је нарочито појачан деловима текста који експлицирају питања попут „Шта је истинито, а шта привид?“, која нису нова, али оно што је овде још важније, нису питања која аутентично израњају из текста - у њима, просто речено, нема жељене дубине.

Извор: Bookvica.net