Пристигло је скоро 2.500 гласова за 16 номинованих пројеката, а награђена кућа на Поповици по пројекту Иље и Игора Микитишина однела је највише гласова публике. Стручни жири на челу са др Небојшом Антешевићем одлучио је да за Кућу године прогласи пројекат на Сењаку проф. Дејана Миљковића, а луреатима је Игор Цонић уредник портала Градња уручио Златне мистрије.

Међу такмичарским пројектима за Кућу године били су MOBA Studio, Remorker Architects, A3 Architects, Arhitektura Buđevac, Arde Line + Polyarch, Pujo Architects, Studio 13, Invest Projekt, WDA, Inka Studio, Modena Art Studio, VLDMR Biro, AVL i Biro VIA.

Др Небојша Антешевић, председник жирија истакао је да су и овог пута у конкуренцији за Кућу године биле реализације из различитих делова Србије, оличене у различитом карактеру, различитој квадратури, величини простора, па и самом начину коришћења простора.

„Мислим да је критеријум, поготово у оваквој ситуацији, када имамо једну типологију, али у врло различитим контекстима, програмима и мери, у ствари било тестирање идеје. То је оно што је победнички рад професора Миљковића издвојило од осталих предлога, што не значи да су други притом мање битни, већ говорим о начину који се можда, у односу на нашу средину, издвојио по нечему што до сада није било тако заступљено“ навео је Антешевић.

Архитекта Дејан Миљковић је истакао да је на пројекту за Кућу на Сењаку имао ретко добру сарадњу с инвеститором, чему вероватно иде у прилог и чињеница да је инвеститор већ имао искуства у грађењу и да је на неки начин, могао да предосети шта га чека.

„Када радите стамбени простор за некога требало би да познајете његове животне навике. Да видите да ли се уопште разумете. Мој принцип је да кроз дијалог мало разговарамо о свему, да би не само ви као пројектанти, него и инвеститор схватио да ли је могућа даља сарадња. Ако се ми на почетку не сложимо и не постоји једно узајамно поверење у неки даљи рад, од тога нема ништа“ објаснио је Миљковић.

Архитекта Иља Микитишин сматра да је најтежи задатак архитекте да креира простор у ком ће боравити неко други и да је од изузетне важности да ли постоји разумевање са клијентом.

„Настављати неку сарадњу, а да почетног сугласја нема, то је јако тешко. Посао је био врло занимљив само из једног аспекта, а то је да је он био изазов. То је била кућа која ни на шта не личи, са позицијом коју не знам ни како да опишем, а са жељом инвеститора да је задржи. Разговори су заиста били најтежи “ истакао је Микитишин аутор награђеног објекта на Поповици код Новог Сада.

Небојша Антешевић сматра да је у последњих 30-так година грађена средина у Србији можда и трајно девастирана и да би поред архитеката и инвеститори и шири кориснички аудиторијум требало да имају свест о квалитетној архитектури. Не постоји масовност квалитетне архитектуре, а оно што је нама потребно то је уједначен добар просек архитектуре.

Иља Микитишин је истакао да се свест о важности архиректуре и изграђене средине не може подићи другачије него кроз едукацију шире популације, наводећи да у нашој средини и даље опстаје већустаљени манир небриге о простору, односно немања односа према простору.

"Било где да се налазимо у простору, био он отворен, затворен или делимично овакав или онакав, тај простор има утицај на наше животе и самим тим и на наше ментално здравље. Ако децу учимо од малих ногу да живе у неком феноменалном простору дизајнираном, чистом, сведеном, нордијског стила видите да су та друштва мало другачија, јер и толеранција и све остало долази управо из тог доба", рекао је Микитишин.

Извор: Кућа добрих вести