,,Сусрет са једном Јапанком на студијском путовању у Немачкој, данас мојом супругом, одвео ме је пре деценију у далеку земљу. Тамо годинама подучавам децу, јер је плима успеха Новака Ђоковића запљуснула и јапанско острво", каже за наше интернет новине “Кућа добрих вести” 28-годишњи  Београђанин Бошко Тешић.

Успеси Ђоковића у светском тенису и искуство Јелене Генчић добро су дошли младом тренеру да повеже два традиционално пријатељска народа.

,,Јапанци желе да напредују у том спорту, али им географски положај земље не иде на руку. Сви важни турнири у млађем узрасту су на европском тлу. Зато је Јапанцима тешко да често преваљују огромне раздаљине и бораве у различитим временским зонама. Ни новчани разлози нису без значаја", објаснио је своју идеју Тешић.

Јапанци су своју шансу видели у сарадњи са српским тениским стручњацима и у нашем традиционалном гостропримству. Тешић је запалио фитиљ, Ђоковић га распирио по целом свету, а Јелена Генчић то стручно, зналачки и искуствено артикулисала у Јапану.

,,Наша идеја је да Србија постане европска база одакле би млади Јапанци ишли на престижне турнире. Ако ова идеја заживи већ догодине би Јапанци код нас могли да направе тениску академију или базни логор", предочио је Тешић.

Ове године групу од 13 младих, талентованих јапанских тенисера прихватило је Панчево. У том банатском граду јапанска деца имала су идеалне услове да тренируја са  врхунским стручњацима за тај узраст.

,,Цео програм боравка деце из Јапана одвија се под стручним програмом Јелене Генчић. У њеном кампу у Луковској бањи, као и овде у Панчеву, бруси се техника најталентованије јапанске, али и деце из других земаља Европе", каже Тешић.

Према његовим речима стручни рад у Србији и Јапану знатно се разликују.

,,У Јапану се више пажње поклања групном раду. Ми имамо другачији приступ. Тенис је индивидуалан спорт и захтева рад ,,један на један" - један тренер,  један играч". Осим стручности, то је још једна наша предност", преноси Тешић своја сазнања.

Јапанци негују индивидуалност у атлетици и гимнастици, традиционалним упориштима њиховог квалитетног спорта,  али у тенису примењују другу методологију рада.

,,Зато је сада фудбал у Јапану у великој експанзији, јер се у њему ради групно. Драган Стојковић је велико име у јапанском фудбалу и највећи је промотер наших људи у тој земљи. Бивши фудбалер Партизана и суботичког Спартака Ранко Поповић, о коме се у Србији мало пише у тој земљи прави чуда у тренерској струци. Ипак, бејзбол је још увек национални спорт Јапана, али и тенис, уз нашу помоћ, брзо себи крчи пут ка најпопуларнијим спортовима", истиче Тешић.

После боравка Јелене Генчић у Јапану и њене демонстрације тренинга, Јапанци су схватили да без Европе неће лако ухватити корак са светом. Зато им јесарадња са Србијом, као водећом  европском и светском силом, у првом плану.

,,Јапанци су схватили да ни база од 127 милиона људи није довољна гаранција да ће изнедрити неко светско тениско име. Они су реални, јер знају да немају ни тренерски потенцијал, који би њихову децу лансирао у светски врх. Зато смо ми тамо, јер можемо да им помогнемо на том плану", сматра Тешић.

Млади тренер износи још један интересантан податак. У Јапану нема клубова колико у Србији, а ни инфраструктура није на завидном нивоу.

,,Јапан, то је познато, пати од скученог простора. То је препрека и за развој других спортова, не само тениса. Тениски терени, рецимо, у Јапану су смештени и на врховима високих зграда. Овде у Србији имају изузетне услове за рад, па се надамо да ће временом све доћи на своје место", закључио је разговор за ,,Кућу добрихвести" српски стручњак у Јапану Бошко Тешић.

Извор: Кућа добрих вести