И колико год то звучало парадоксално, Брукс тврди: „Досада је неопходна“.

Када не користимо телефон, не слушамо музику, не радимо ништа, у нашем мозгу се активира такозвана мрежа подразумеваног режима (default mode network). То је, како је професор објаснио, систем можданих структура који се „буди“ када не радимо ништа конкретно и када наш ум почиње „да лута“.

„Дакле, рецимо да си заборавио телефон и стојиш на семафору. Тада се твоја мрежа подразумеваног режима активира. И то нам се не допада“, каже Брукс.

Тада маштамо, присећамо се прошлости, размишљамо о будућности. И као најважније – размишљамо о себи.

„Досада те тера да постављаш велика питања. А то је добро. То су она питања која нас воде до дубљег смисла – ко смо, шта радимо и зашто“, објашњава Брукс.

Досада је непријатна

У свом видеу, Брукс се присетио експеримента свог колеге са Харварда, Дена Гилберта. У експерименту, учесници су седели у празној соби 15 минута без икаквих задатака. Једина опција коју су имали на располагању јесте да притисну дугме којим би себи задали електрошок.

„Већина је изабрала електрошок, само да не би седели мирно. То довољно говори о томе колико нам је досада непријатна. Не волимо досаду. Досада је ужасна“, истиче Брукс.

Зашто нам је досада тако непријатна? Брукс објашњава да је то зато што мрежа подразумеваног режима тера наш ум да размишља о стварима које могу бити непријатне.

„Када ти мисли лутају, почињеш да постављаш велика, егзистенцијална питања – попут: Шта значи мој живот? То уме да буде нелагодно, али је заправо изузетно важно и корисно“, објашњава он.

Зачарани круг бесмисла

Он је додао и да проблем настаје када ту непријатност избегавамо. Уместо да допустимо мозгу да уђе у стање мировања и рефлексије, ми га затрпавамо информацијама. То најчешће радимо коришћењем телефона, јер он нам углавном служи да „убијемо досаду“. Међутим, на тај начин, каже Брукс, „убијамо могућност да пронађемо смисао“.

Никада нисмо имали више садржаја, више забаве, више информација. С друге стране, никада више људи није патило од анксиозности, депресије и осећаја празнине.

Брукс сматра да је то директна последица нашег одбијања да останемо сами са сопственим мислима.

„Један од разлога због којих данас имамо експлозију депресије и анксиозности јесте то што људи заправо не знају који је смисао њиховог живота – много мање него раније генерације. Постоји много података који то потврђују. А још горе, престали смо и да тражимо тај смисао. Зашто? Зато што смо пронашли начин да убијемо досаду“, каже Брукс.

У потпуности смо, објашњава он, успели да искључимо мрежу подразумеваног режима у мозгу. Како? Одговор је у екранима.

„Чекаш да се упали зелено светло, и одмах, хоп, посегнеш за телефоном. Зашто? Зато што покушаваш да избегнеш досаду. Мрежа подразумеваног режима је благо непријатна јер те доводи до питања која не можеш лако да разумеш ни решиш. А то је проблем. То је зачарани круг бесмисла. Ако сваки пут кад ти је мало досадно посегнеш за телефоном, биће ти све теже и теже да пронађеш смисао. А то води у депресију, анксиозност и осећај празнине — који су данас на рекордном нивоу“, каже Брукс.

Златно правило 15 минута

Брукс саветује да свакодневно одвојимо бар 15 минута без телефона, музике, радија или било чега другог што нам „убија досаду“.

„Кад идеш у теретану – немој да носиш телефон. Кад возиш – не укључуј музику. Биће ти непријатно у почетку, али убрзо ћеш приметити да ти падају на памет најзанимљивије идеје. То је знак да се твој мозак ресетује“, истиче он.

Брукс издваја неколико правила која нам могу помоћи у даљем животу:

Нема екрана после одређене сатнице (на пример после 19)

Нема екрана током оброка

Правите редовне дигиталне детоксе (паузе)

„Ако научиш да ти буде досадно, можда постанеш срећнији“, каже Брукс.

„Као да деца вриште“

Брукс и сам примењује ове савете. Каже, уколико их и ми будемо примењивали, биће нам мање досадно у свакодневним стварима. Ако се научимо вештини досаде, биће нам мање досадно на послу, у партнерским односима, у свакодневици. А што је још важније – почећемо да размишљамо о великим питањима: о сврси, смислу, значају, повезаности.

„Не спавам с телефоном поред себе. У мојој породици не користимо телефоне током оброка – јер смо тада ту једни за друге, а не за људе који нису присутни. Такође, редовно правим паузе од друштвених мрежа и екрана.“

У почетку је, каже, било тешко.

„У почетку је осећај био као да ми деца вичу у глави. То је допамин који вришти ‘узми телефон, узми телефон!’. То је зависност. Али онда се смири. И осећам се боље, мирније, захвалније. Наравно, касније поново узмем телефон јер морам да проверим мејлове, да функционишем у свету. Али подсетим се – мој живот не мора да се врти око тих уређаја“, каже Брукс.

Људи се, каже, плаше да ће нешто пропустити.

„Постоје начини да то предупредиш. На пример, можеш оставити телефон укључен, али да га не дираш. И подесити га тако да те могу позвати само једна или две особе у случају праве хитности. Телефони то могу. Али немој користити хитне случајеве као изговор. Ево нечега што није хитно: шта има ново на Твитеру? То није хитно. Ништа од тога није важно. Вести могу да сачекају. Озбиљно, твоји деда и баба нису знали шта се дешава у Вашингтону сваке секунде – и преживели су. Ти се убијаш од информација. То ти шкоди“, каже он.

Брукс поручује свима: „Спустите телефоне. Потребно вам је више смисла у животу. И мени такође.“

Извор: Форбс