Кућа Добрих Вести

Login

Плевљење лука

Оцените овај чланак
(7 гласова)

djale-uvodnaЂАЛА - Нису Ђалинци одустајали од фудбала ни у ратно време. Толика је била њихова страст према том спорту. Мада је из села, у немачке логоре, очило много мушких глава, у месту је остало још довољно младића којису продужили да играју фудбал. Јер, одистински речено, да није било заробљених Ђалинаца, село не би ни зналода по Европи бесни рат. Зашто онда да не играју фудбал.

Ђалински фудбал се у та времена поделио на два табора. То је била једина мрља младих сеоских фудбалера. Постојао је српски и мађарски тим. Једини Мађар који није хтео да напусти своје српске другове биоје Ђенђика, млађи брат Шањике Калмана.

 

Краткотрајна окупација

 

Сем кратког периода уласка Хортијевских снага и немачких војника у село, Ђала заправо није ни видела окупатора. Видели су их тек 1944. године, када су Немци бежали испред надируће руске Црвене армије. Тада су неки ђалински монархисти и други ваљани грађани говорили да су окупатори стигли, тек након ослобођења. Сељаци нису могли најбоље да схвате од чијег заробљеништва су били ослобођени. За њих је права окупација стигла тек након 1945. године. Била је то окупација комуниста, самозваних ослободилаца.

Каснији покушаји неких одоцнелих ђалинских првобораца да накнадно прикажу сеоски отпор окупатору, био је само плод маште и њихове уобразиље.  Као, молићу лепо, то се у селу тих ратних година стварно дешавало. Али, факат је да нико пушку у селу није видео, нити је неко омирисао барут. Неки сведоци ратних времена, истински млади комунисти, постојање  народног отпора у селу демантовали су писмено. Најжешћи противник фалсификовања сеоске историје био је Ђалинац Коста Јаковљев, који се касније, као новосадски адвокат,супроставио писању ,,историје НОБ-а" у Ђали и околини. Јер, како је К. Јаковљев јасно написао, о НОБ-у и организованом отпору непријатељу у селу, није се могло озбиљно говорити. Једноставно, тим жељама недостајала су само дела и радње.

 

Колачи за заробљенике

 

На Други светски рат сеоско становништво подсећали су само заробљеници, којима су породице редовно слале месечне пакете са храном и колачима. Ратне страхоте осетиле су се тек са формирањем Сремског фронта, названим "српском кланицом" у којој су животе, а неки и кости, оставили многи ђалински јединци имладићи.

У таквом друштвеном и "ратном" миљеу провели су Ђалинци ратне године. Лишени сваке непосредне ратнеопасности и пропаганде, млади људи су чинили све оно што и њихови претходници пре рата. Младима је фудбал остао најомиљенија забава. Једном приликом, усред ратних збивања у другим деловима земље, због привржености фудбалу, умало нису стали пред стрељачки одред.

 

Фудбал у сред рата

 

Негде у лето 1943. године извесном Кемалу, који је у ратно време играо за Граничар, пало је на памет да Ђалинци угосте ,,Плаву звезду" из Кумана. Кемал је био техничар по струци, ангажован на изградњи путева, које су окупационе власти градиле по читавом Банату. Обавезе су га зетекле у Ђали, па се прикључио фудбалерима.

Какве су то ратне године биле у нашем селу показује и прича да су фудбалери из удаљеног Кумана несметано могли да дођу до Ђале и одиграју фудбалску утакмицу.

Гости су били лепо угошћени, како то приличи правим домаћинима. Све је било спремно да се одигра утакмица два пријатељска села. На игралишту се чак окупило доста гледалаца. Али, усред утакмице стигло је наређење да војска из Кнежевца прекине меч. Касније се по селу и северном Банату причало да је такав налог лично стигао од злогласног Шпилера из Бечкерека. Али, то никада није потврђено.

 

Ислеђивање

 

Због тога су окупационе власти члановима управе и фудбалерима Граничара наредиле да дан касније дођу на ислеђивање у ново кнежевачку Курију. Рано ујутру капитен тима Бранко Грабић окупио је фудбалере у центру села. Сви заједно су пешке кренули у Нови Кнежевац на заказано ислеђивање. Никоме није било свеједно, јер нису знали шта их тамо чека. Некима су се већ у Ђали тресле гаће од страха. Али, морало се ићи, пут под ноге, па шта буде....

По доласку у Курију, данашњу општину Нови Кнежевац, уследило је кратко, појединачно испитивање. Свако је рек'о шта је им'о. По кратком поступку, на лицу места, одређена је казна. Сви фудбалери и чланови управе морали су да оплеве црни лук у дворишту Курије.

 

Лук као посластица

 

Радило се ударнички, без забушавања и права на одмор. О храни и пићу нису смели ни да мисле. Да затраже освежење или паузу још мање. Паори су ионако свикли на тежак рад, па им ни копање лука није тешко падало. Само им је у глави била једна мисао, како да се избаве из невоље, у коју их је довела страст према фудбалу.

Њихов рад надгледали су строги погледи наоружаних окупационих војника. Неки од тих Ђалинаца тек су у Курији први пут видели немачке војнике. Можда су они и могли нешто да кажу о покрету отпора. Али, њима је у глави било само како да се докопају свога села. О историји НОБ-а писаће, ма какви писати, верглаће, када уђу усвоју авлију и дође ослобођење. Од већих искушења и мука у подне их је спасила сирена са оближње Свиларе.

Била је то непланирана почаст, одавања поште пораженој 36. немачкој дивизије Вермахта пред Москвом.Сви су, где су се затекли, морали у ставу мирно, да одају пошту изгинулим немачким војницима у далекој Русији. Док су немачки војници у ставу мирно, укрућени пиљили у једну тачку, вероватно размишљајући о сопственој неизвесној судбини, изгладнели и ожеднели Ђалинци, дочекали су својих пет минута. Халапљиво су гутали дозрели лук. Толика их је стигла глад. Е, па, када је тако, када ниоткуда није било сланине и шунке, добар је и црни лук.

 

Глава у торби

 

Али, двоминутна пауза, због једног смешног и комичног догађаја, Ђалинцима умало није дошла главе. За длаку нису постали жртве Трећег Рајха. Да им се то тада догодило, касније би се, после рата, посмртно уписали у симпатизере НОБ-а. А можда би од тога била и каква вајдица. Пала би доцније можда и каква пензијица.

Затечени оним што им се дешава и поплашени претњама на саслушању, Ђалинци су се згледали и криомице јели лук. У тренутку су погледали на Илију Закића, у селу званог Илија Гурави, који је са шеширом на глави, са грбом на леђима, једва штрчао изнад пераја лука. У том жалосном положају призор је био толико смешан да су се Ђалинци једва уздржавали од смеха. Нико, међутим, није смео да писне, само су се међусобно подгуривали и погледом упирали у Илију Гуравог. Да је један прснуо у смех, пресудио би свима осталима. Непријатељ би то схватио као ругање погинулим Немцима под Москвом. То би значило постројавање уз зид.

 

Постројављање

 

На крају дана, пошто се све добро свршило, Ђалинци су, постројени један поред другог, изведени испред Курије. У строју су били: Илија Закић, Рада Коледин - Рада Пупушка, Сима Попов - браца Сима Ћулак, Чича Бајус, Бранко Грабић, Бата Мислер, Штева Закић - Ферда Фонтин, Светислав Ситар, Чеда Фурко, Вела Бајчин, Кемал инеки Милош их Хоргоша, који је случајно бранио на тој утакмици. На неке из строја се после толико година и заборавило.

Наређено им је да стројевим кораком марширају према железничкој станици. Запрећено им је, наравно, да им више не падне на памет да играју фудбал.

Како су се провели гости из Кумана, нико Ђалинцима није знао да каже. Они су били забављени својом муком и за туђу нису могли да воде бригу. Шта су гости урадили са својом ,"плавом звездом", такође, није познато.Зна се само да њима после рата није било лоше, јер је Кумане било у "центру" НОБ-а. Да ли им је утакмица у Ђали уписана у ратне заслуге остало је непознато. Једино што се зна, а то је, да Куманчани нису морали да фалсификују догађаје и историју.

 

Спасилац Славко Ћулак

 

Неколико година касније, тек када је емигрирао у Енглеску, сазнало се да је фудбалере и управу од теже казне спасио председник ратне општине Ђала Славко Попов, познатији као Славко Ћулак.

Годинама након тог догађаја, многи учесници "плевљења лука", спомињали су ту животну епизоду с грчом на лицу, јер су тек с протоком времена схватили колико су били близу пушчаних цеви. Поред свега, ни након многих година, сећање на Илију Гуравог, познатог сеоског појца, његово извиривање из бразде црног лука, изазивало је смех, јер се на крају све добро завршило.

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено петак, 16 новембар 2012 14:14
Александар Цвејић

Новинар Александар-Саша Цвејић рођен је 1953. године у севернобанатском селу Ђала. Основну и средњу школу похађао је у родном месту и Београду. Факултет политичких наука, на одсеку за новинарство, завршио је у Београду. Ожењен је супругом Светланом са којом има кћерку Катарину и сина Илију. Радио је у Спортској рубрици Новинске агенције Танјуг од 1978. до 2011. године. У новинарској каријери пратио је догађаје из више од 40 спортова. Извештавао са више Олимпијских игара, светских и европских шампионата у фудбалу и боксу. Пет година је обављао функцију генералног секретара Удружења спортских новинара Србије.

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија