За награду је добио мајицу и велику књигу Иво Андрића.

У наставку прочитајте рад овог младог аутора:

Андрић је волео мостове; да ужива било му је довољно само да их посматра, мало одмори на огради или испусту, али најчешће је са тихом радошћу кретао у потрагу за њиховим тајнама скривеним у времену, амбијенту од камена, воде и неба, лепоти форме, грађевинарској домишљатости и умећу, и пулсацији природе саме. Писао је о томе, мада је обично ћутао. “Не спаљуј мостове за собом , можда некад одлучиш да се вратиш”, често је говорио.

Не замерите што ћу га у овом тексту звати само Андрић или Он, јер сам гуглајући по интернету приметио да постоји паучинасти застор између Ивана и Иво. Није на мени да о томе говорим.

Знате ли да је понављао седми разред (онај који похађам ја сада)? Размишљам да се то није можда нешто више дружио са малим Ајнштајном? Али чврсто верујем да не постоји никаква просторно временска, историјско паранолмална, психо-спиритуално-физичка нити метафизичка веза између реченог и Нобелове награде.

Андрић се школовао у Вишеграду, Сарајеву, Загребу, Бечу, Кракову, а дисертацију“Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године, подразумева се да је пре тога дипломирао, и то баш тамо.

И наравно, скоро све то време Он неуморно пише, већ од осамнаесте године лирику; прво поезију, а затим и стихове у прози(поменућу Екс Понто).

Године 1914-те на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић напушта Краков и долази у Сплит, где убрзо бива ухапшен од стране аустријске полиције која га затим пребацује у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године.

И наравно, на робији или не, Андрић наставља да пише песме у прози.

Застанемо ли овде који тренутак приметићемо да су многи велики писци, део свог живота обитавали и писали између затворских зидина; па и сам велики Мигел де Сервантес је повелик комад “Дон Кихота” срочио у Улцињу, приликом свог летовања у ондашњој њиховој тамници. Улцињ-Дулчин-Дулчинеја прелепа витезова дама тако име доби тада.

Време између два светска рата Андрић је провео на различитим функцијама у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Ватикану, Мадриду, Бриселу, Женеви, Берлину...

И наравно, за време своје дипломатске каријере Андрић неуморно пише песме у прози.

Тајанствен човек. Управо гледам фотографије из априла 1939. године када је предао акредитиве лично рајх канцелару Адолфу Хитлеру, а сутрадан учествовао на пријему у част Фиреровог рођендана.

Баш се нешто питам, имајући у виду Андрића као лепог човека са нијансираним шармом према лепшем полу, шта би се десило да је пар пута прошетао педантним берлинским пејзажима са очаравајућом Евом Браун.

Да ли би свет био бољи или бисмо сада писали, ако бисмо писали, рецимо о Бориславу Пекићу, а можда и о аргонаутима и златном руну.

Андрић је био вешт у скривању свог приватног живота, правдајући то речима како више воли да пише или ћути, него да о њему пишу или говоре.

И наравно, сваког тренутка свог слободног времена, Он новим и бројним страницама трасира свом књижевном раду пут у незаборав.

Кад смо већ ту поменимо да већина биографа говори о Андрићевом чланству у масонској ложи „Препород“ из које је нечасно избачен због његове афере са супругом свог кума Густава Крклеца.

Његова смирена повученост која лако прелази у мистериозност често ме наведе да га замишљам као лика у неком Бонд филму, рецимо „агент 061“; није тражио да се ретушира његова фотографија са Адолфом, али је Ђиласа старијег замолио да га уклони са фотографије где присуствује потписивању Тројног пакта?

Па шта би друго човек који је прегрмео два-три рата и четри-пет режима.

Како год, за време Другог Светског рата Андрић борави у Београду, у изнајмљеном стану, или собичку како воле неки да причају, одакле он попут великог чаробњака, речима зида своју ћуприју право између звезда до краја универзума, до вечности и незаборава: “Травничка хроника”, “На Дрини ћуприја”, “Госпођица”, “Проклета авлија”...Ех, да је Велики везир Мехмед паша-Соколовић бар ову ћуприју могао да види.

Један јапански дипломата је осамдесетих година на питање зашто стално чита дела великих иностраних аутора(управо се “борио” са Томас Маном), он је одговорио да чита само романе који су доживели потврду времена, односно који су старији више од тридесет година.

На срећу, више од једног века се дружимо са стваралаштвом Андрића, и колико ја ценим томе се крај не да догледати. Писац за сва времена-књижевник који је покорио време. Овде не алудирам на “Потрагу за изгубљеним временом” јер Андрић као писац време нити је губио нити налазио-он је господарио временом.

Раме уз раме са највећима поставила га је Шведска академија наука и умнетности доделивши му Нобелову награду 1961. године.

Несебичан, он милион долара своје награде поклања за развој библиотекарства у Босни. Ни дипломатску пензију није хтео да прима-њему је писање било важније.

На његовом мосту од речи који не познаје ни просторне ни временске границе мало-мало па ме кроз срце и душу попут супернове простреле „Аникина времена“, „Прича о везировом слону“, „Прича о кмету Симону“, „Јелена, жена које нема“...По његовим речима управо ово последње наведено дело говори о његовој супрузи Милици Бабић, са којом је био у браку од 1958-1968.године.

Кад размишљам о њему увек ми у свест дође чаробна игра Аске пред оштрим и крви жедним вуковим зубима.

Извор: Кућа добрих вести