Њена љубав према животу осећа се у сваком тексту који напише, а основни циљ је да исприча причу о тешкоћама с којима се сусрећу особе са неком врстом инвалидитета.

Јулијана Палинкаш је млада новинарка из Бечеја која инспирише своје суграђане текстовима у "Бечејским данима", на порталу Мој Бечеј.рс, али и на свом блогу који пише годинама. 

Ипак, она се разликује од многих јер је успела да, упркос церебралној парализи, храбро иде напред и да се кроз професију коју је одабрала бори против дискриминације особа са инвалидитетом и мотивише друге да се боре. Њена љубав према животу осећа се у сваком тексту, осмеху и енергији коју поседује, а основни циљ је да исприча причу о тешкоћама кроз које не пролази само она, већ и велики број људи. 

Разумевање и међусобна подршка су императив за превазилажење препрека.

Писана реч као најмоћније средство

Новинарски позив је одабрао њу, јер до краја средње школе није размишљала о овом послу.

- Моја прва жеља је била да се бавим психологијом, али сам у трећој години гимназије од тога одустала, јер сам по природи јако емотивна и просто сам схватила да је то нешто што би ме више повредило него што бих уживала у тој професији. 

Пре две године почела је да волонтира у Канцеларији за младе, и тада је све кренуло својим током.

Учествовала је у многим активностима, а онда се пријавила и на литерарни конкурс. Њен рад на тему "Хероји нашег доба" добио је прву награду, и управо је он подстакао да крене путем писане речи.

- Тај текст ми је отворио врата ка новинарству, јер да није било тога уредница "Бечејских дана" можда не би открила моју жељу и љубав према писању.

На порталу Мој Бечеј.рс завршила је праксу о основама новинарства, а тренутно похађа и школу у Удружењу новинара Србије, где је један од најуспешнијих полазника. Иако има само 19 година, иза себе има бројне текстове, а највише је поносна на репортажу о особама са инвалидитетом у Бечеју. 

Новинарски посао обавља од куће, а највећу подршку у послу пружају јој колеге које су виделе њен потенцијал и од којих константно учи, али и породица без које ништа не би било могуће.

- Да није било моје породице, мајке која је од самог старта уз мене, очуха који ме је водио на сва места где смо могли ићи на екскузије, наравно и остатка моје породице коју много волим, а и она мене, и мојих искрених пријатеља - не би било неког да ме подсети колико заиста све то вреди кад научиш да у својој причи ти будеш херој.

Познати Бечејци као инспирација

Ова талентована девојка у граду је позната по рубрици "Трудом ка успеху" у "Бечејским данима". У њој пише о познатим и успешним суграђанима који су свакодневна инспирација многима.

- Много ми је драго што могу да окупим на једном месту све Бечејце који су у нечему успешни и могу да инспиришу како младе, тако и старије суграђане да не одустану од својих снова и животних циљева.

Истиче да је на писање подстичу позитивни и храбри људи попут ње, били они познати широј јавности или не.

Оно што је заједничко свим успешним Бечејцима јесте исти осећај према животу и свест о томе да га треба живети пуним плућима.

Колица - "алатка за кретање и слободу"

Са петнаест година почела је да пише блог, а каже како је почетна идеја била да се прикаже живот једне тинејџерке којој су "колица алатка за кретање и слободу".

- Теме су различите, намењене не само за особе са инвалидитетом, већ целом свету. Тако најбоља прича стиже до сваког срца. А прича је управо та да се моје жеље и потребе не разликују од жеља и потреба неког човека који нема неки облик инвалидитета.

Њен став је да је главни проблем свест о положају људи са потешкоћама у друштву и о томе је увек вољна да разговара.

- Сваки облик инвалидитета, иако је дијагноза иста (на пример церебрална парализа), различит је. Због тога се не могу слепо примењивати иста правила како у образовању, тако у свакодневном животу. То се може променити само међусобним разумевањем, никако другачије.: Јулијана Палинкаш 

Јулијана сматра да су за превазилажење проблема неопходни комуникација и разумевање.

- Не могу да очекујем да ме неко разуме ако сама нисам спремна да чујем зашто неко има такву слику о мени или било којој другој особи са инвалидитетом. Дакле, све док обе стране не изнесу своја мишљења и аргументе и док не одговоримо шта је од тога истина а шта лоше уверење друштва или слика из филма, нигде се нећемо мрднути - истиче Јуца.

Јулијана се радом и залагањем труди да своју идеју и визију спроведе у дело и приближи је што већем броју људи.

Дискриминација, операције, вежбе, школовање, степенице..., честе теме и мотиви у њеним текстовима, само показују колико је ова девојка отворена да разговара и указује на потешкоће са којима се сусреће.

 Не постоји планета Б

Како је била одличан ђак и у основној и у средњој школи, логичан след био је упис на факултет. Месецима се спремала за пријемни за упис на Филозофски факултет у Новом Саду, али су околности такве да је схватила да ће за њу и њену породицу бити немогуће да то испрате. Признаје, уследило је велико разочарање.

- Жеља ми је била да упишем факултет, али у томе нисам успела. Просто је немогуће да четворочлана породица путује свако јутро и остаје цео дан у Новом Саду. Када људима хоћеш да објасниш то, а да не оставиш утисак да је нешто јако тешко или да си одустао, то је немогуће. У ствари, није ни једно ни друго. Свесна сам да би моји родитељи све дали да ја будем срећна, као и моја млађа сестра.

На факултету који је изабрала услови за студирање особа са инвалидитетом јако су тешки. Пошто не постоји могућност да се настава прати од куће, а физичка удаљеност од Новог Сада је непремостива у свакодневним одласцима, морала је да одустане.

Ипак, истиче Јулијана, кренула је даље.

- Другарица је пронашла УНС-ову школу, и ето - наставила сам да радим на себи, и оно што желим.

Време празника многима значи и недостатак мотивације и умор који нас сустигне. Јуца истиче да често говори себи и другима да на овом свету свако може да пронађе мотивацију:

- Не постоји планета Б, зато верујем да свако може да нађе неку мотивацију и своје место. Само је питање времена када ће се то десити. 

Извор: УНС