Оне које нас враћају себи, буде неизговорене и помало успаване емоције и ликове који не личе на далеке јунаке, већ на нас саме.

Пролеће је време када се будимо, али не зато што морамо, него зато што желимо. Та енергија као да обузме сваког појединца, а да он тога можда и није свестан. Зато и бирам књиге које нису бучне. Које не траже од мене да их разумем одмах, прочитам у цугу и пређем одмах на нешто следеће. Овај пут изабрала сам књиге које не вичу још са плаката у књижари да их морам купити и волети. Ове су ми се некако прикрале као јутарња светлост кроз завесу. И остале.

Ако вам се нека од ових прича учини блиском, можда је то баш због тога што сте почели да се будите. Мени су свакако пробудиле нова схватања и емоције.

Моја препорука књига:

„Ухвати зеца“ – Лана Басташић

Ово је књига која ме је пронашла кад сам била спремна да се вратим месту из којег сам отишла. Људима које нисам заборавила, али сам научила да живим с тим која је њихова улога била. Кроз причу Саре и Лејле, сазнајемо о њиховом сазревању у изразито патријархалном и конзервативном друштву током мрачних деведесетих. Лана Басташић пише о пријатељству, трауми, језику, односу друштва према женама и припадању, на начин који је подједнако благ и разоран. Њен стил је чист, никад хладан или досадан. Идеална књига за оне пролећне дане када тражимо мир, спокој и лепоту, када не знамо да ли бисмо се вратили кући или отишли у неки нови град…

„Раздвојеност“ – Кејти Китамура

Постоје романи које читамо полако, јер другачије не може. „Раздвојеност“ је управо таква, тиха прича о жени која се раздваја од мужа, али не може да се одвоји од питања која остају. Када јој јаве да је Кристофер, човек ког је некада волела, нестао у некој јужној регији Грчке, она размишља о томе да ли уопште да га тражи. У њој се буде нејасне мешавине очекивања, навике и тихе кривице.

Ово није роман који даје одговоре, већ поставља питања која остају с вама и кад га затворите. Китамура пише прецизно, са јаким заплетима. Свака реченица је као слој коже који се љушти, откривајући колико заправо знамо о онима које волимо и, још важније, колико знамо о себи. Ово је књига за све жене које су некада рекле „добро сам“, а заправо нису знале шта то значи.

„Повремена попут викенд-насеља“ – Маша Сеничић

Маша Сеничић пише као неко ко је годинама бележио сенке, тишину и оно што се дешава „између редова“. Њена књига није сентиментална, али је свакако лична. Није хладна, иако често користи слике бетона, полуразпаднутих простора и крхких односа. Књига Повремена попут викенд-насеља представља ауторку која користи фрагменте свакодневице, изнајмљене станове, парче земље, мирис земље након кише и претвара их у снажне метафоре крхкости и отпора.

Једна од најмоћнијих ствари у њеној поезији је осећај уздржаног праска. Као да у свакој песми нешто прети да експлодира, али се заустави у последњем тренутку, баш као што можда радимо и сами, свакодневно, тихо, сами. У њеним стиховима чујемо генерацијску фрустрацију, културу суздржавања и дубоку чежњу за смислом. Маша Сеничић је песникиња која припада овом времену, али пише као да га превазилази. Као да се нада да ће њени читаоци једном успети да разумеју себе, макар кроз то како је она разумела свет.

Извор: Buro247.rs