Названа по краљици Наталији Обреновић, ова нежна, љубичаста биљка није само украс природе, већ и живи подсетник на истрајност једног народа. Зову је и „цвет феникс“, јер чак и када се потпуно осуши, поново оживљава уз кап воде – као што је и Србија, након голготе Великог рата, устала из пепела и вратила се животу.

Наталијина рамонда расте у суровим планинским пределима југоисточне Србије, посебно на падинама планине Ниџе, у близини чувеног Кајмакчалана, где су вођене једне од најтежих, али и најславнијих битака српске војске. Управо је због те симболике 2012. године Влада Србије донела одлуку да овај цвет постане званични амблем Дана примирја.

Позадина значке са рамондом је зелено-црна, у бојама Албанске споменице, која подсећа на страдање и јунаштво војника током повлачења преко Албаније.

Биљку је први проучио Јосиф Панчић 1874. године, назвавши је Ramonda serbica, док је нешто касније др Сава Петровић открио њену варијанту у околини Ниша, која је добила име по краљици Наталији. Данас је ова врста заштићена и чува се у Ботаничкој башти „Јевремовац“ у Београду, као природна и културна драгоценост.

Наталијина рамонда поседује изузетну способност да преживи екстремне услове – чак и у земљишту богатом тешким металима, што су потврдили и домаћи научници у више студија. Због тога је овај цвет постао више од симбола примирја – он је метафора обнове, издржљивости и вере у нови почетак.

У Србији се Дан примирја слави као државни празник од 2012. године, када се у част свих страдалих, на реверима појављују значке са овим цветом. Слично као што Британци носе црвени мак, Срби носе Наталијину рамонду – свој јединствени симбол сећања и поноса.

У данашње време, овај цвет прелази и у дигитални свет – многе организације и појединци објављују фотографије са знаком рамонде као подсетник да се мир мора чувати, као што се чува живот једног цвета који уме да васкрсне.

Извор: Кућа добрих вести